Ugljik na suncu | Ivan Vidak

KONC-LOGOS

Lovac Jožika pažljivo je ulazio u dvorište Čatalinaca, pridržavajući jednom rukom remen puške okačene preko ramena, a drugom pritvarajući drvena vrata ograde. Zavirio je prema dvorištu, kroz prolaz uz kuću, kako bi se uvjerio da ga pas neće napasti i zatim povikao:

– Strina Eva!

Sićušna stara žena, glave povezane maramom, nesigurno je izvirila iza teških ulaznih vrata.

– Joži, ti si?

– Jesam, jesam. Rekla mi je žena da ste bili.

Živnuvši, Eva je požurila iz kuće zatvarajući vrata za sobom.

– Joj, dobro da si došo, ne znam više šta ću. On laje po cile dane i noći. Ne mogu više živit od njega. I komšije su mi se počele žalit.

– Di vam je taj kera?

– Iza u dvoru. ‘Ajde pa ću ti pokazat.

Eva se gegala uz kuću prema stražnjem dvorištu, lamentirajući i dramatično sklapajući dlanove na grudima, kao za molitve. Jožika je nonšalantno hodao za njom držeći sada pušku u desnoj ruci s cijevi uperenom prema tlu.

– Tako lipi kera, a toliko belaja imam š njim. Isuse dragi, ne znam šta više da radim. Kud su ga svi mene ostavili – ko da sam ja ’tila keru.

U donjem kutu dvorišta stajao je pseći kavez od žice u kojem je mahnito lajao i skakao olinjali njemački ovčar, a njegova ponegdje sasvim gola koža prekrivena krastama činila je prizor jezivim. Čitavo dvorište odzvanjalo je od njegova laveža.

– A joj… Jadan kera… Koliko ga već držite tako zatvoritog? – upitao je Jožika.

– Pa eto, otkako je naš Stevica…

– Tolike godine? Nije ni čudo što vam je tako bisan.

– A šta da radim, sirota? Ne mogu ja š njim izać na kraj.

Pas je, pored svega, bio i kritično mršav. U tolikoj nakaradnosti već su se polako gubili prepoznatljivi obrisi pasmine.

– Jel ga ‘ranite? – sažaljivo je pitao Jožika.

– Pa eto, dam mu koliko imam. A sama sam pa onda ni ne kuvam puno. Otkud mene? Vi’š da su svi očli i ostavili mi samu.

– Ne javu se Tuna i Anuška?

– Jedno pismo u ove tri godine. Možeš to virovat?

– A di su?

– Ta ni to mi nisu ’tili reć!

– Javit će se, nekate se sikirat – umirivao ju je Jožika i okrenuo joj leđa posvetivši se psu.

Jožiki nikada nije bilo lako ubijati pse. A nerijetko se događalo da netko u selu zapostavi psa – zatvori ga negdje ili veže – pa kad stvar postane nepopravljiva i neizdrživa, onda zovu lovca, ozvaničenog likvidatora, da ih riješi muke. S divljim svinjama, jelenima, srndaćima, fazanima i zečevima bilo mu je lako. Ali psi! „E, kerovi su nešto drugo“ – pomislio je Jožika i prisjetio se svoja dva lovačka psa, vjerna prijatelja. Onda je rastjerao misli kao roj muha i podigao pušku.

– Maknite se ustranu ako ne bi gledali – rekao joj je.

– Jó. Pa bolje da se ondak maknem – rekla je, povukla se desetak metara unazad i okrenula leđima.

Lovac je prišao psu, podignuo pušku i nanišanio – a pas je iznenada prestao lajati. Štoviše, sjeo je i umirio se, pogledao ga u oči i sasvim smireno zacvilio. „Ko da zna“ – pomislio je Jožika i zastao.

– Pa nije vam on tako loš… – rekao je i spustio cijev – Zovite veterinara i malo ga u’ranite i… – prekinuo ga je lavež glasniji nego ikada – U, bogati! – poskočio je.

Pas kao da se silno naljutio na Jožikino oklijevanje. Tako je bijesno lajao da se i Eva uplašila.

– U ime Oca i Sina… – ustuknula je i prekrižila se.

Jožika je opet prišao i nanišanio u psa koji se sasvim približio žičanoj ogradi i lajući pokazivao iskežene očnjake. Oklijevanje od maloprije kao da mu je oduzelo mirnoću živaca i sada je nemirno gledao u oči bijesnome psu koji se, osjetivši nesigurnost lovca, okrenuo na drugu stranu ne zaustavljajući lavež. Jožika se bez psećih očiju na sebi pribrao i izvršio zadatak sasuvši mu sačmu u potiljak.

– Eto ga! – ubrzano se okrenuo, podigao pušku i krenuo prema Evi. – Gotovo je.

– Siroti kera… Taj se isto napatio – rekla je.

Jožika se bez riječi zaputio prema izlazu.

– Joži, oš rakiju popit? – pitala je kaskajući za njim.

– Neću, fala. Drugi put – odgovorio je.

– Jel, a šta da ja sad radim š njim?

– Ništa. Ja ću sutra poslat Đuru Cigana da ga odnese.

– Puno ti fala.

– Ni brige, strina Eva – rekao je Jožika, zatvarajući vrata ograde za sobom.

– Pozdravi tvoje!

– ‘Oću! – doviknuo je ne okrenuvši se.

Negdje niz ulicu, već sasvim blizu centra, susreo je mesara Dašu kako, onako mahnit i prekrcan rakijom, kleči pred nekom dječurlijom i podiže stisnute pesnice i crvene oči prema njima.

– Lud sam! Lud sam! Ubite mi! – histerično je urlao kao da okajava grijehe i podvlači račun pod čitav svoj život.

Jožika je smrknuo lice, okrenuo glavu i nastavio niz ulicu, čvrsto šakom stišćući remen puške na ramenu.