Odstranjivač ljubavi : Amolitium Amoris | Vlado Simcich Vava

TROJANSKI KONJ U MENI

 

Prekopavala sam po džepovima kao i uvijek tražeći spasonosnih nekoliko lipa dostatnih za novu kutiju ronhila. Znala sam da bi trebao biti tu negdje ostatak od jutrošnje marende.

A, da, nisam vam napomenula da sam odnedavna tek u stalnom radnom odnosu. Da, svakako iščitavate stanoviti ponos iz prethodno ustvrđenog. Nije baš jednostavno u našim uvjetima, samo za podsjetnik. Sam rad ne zahtijeva osobito cijeđenje energije – 7 sati sjedenja u galeriji, osmijeh potencijalnoj mušteriji, malo papirologije i hot line prema matičnoj firmi s tajnicom, ujedno i prijateljicom. Istina, mala lova je mjesečno u điru, ali bolje tako nego spavati do prekosutra skupa s onim plavookim bilmezom (=POB). On obožava držati dugačke kvaziedukativne govore, a pojma nema da jedva ga koji put slušam. Službeno volim kimnuti potvrdno, jer time mu moj Odbor za publikacije legitimira izrečeno. Pa, dobro, nije uvijek bilo tako…

Napokon, nešto šuškavo pod prstima, samo da iščupam to iz tih sve užih traperica. Šta se događa s kvalitetom današnjeg džinsa? Gle, gle, ne radi se uopće o papirnatoj lovi. A, sranje kroz gusto granje! Popis potrepština za frižider i špajzu od prije par mjeseci! Fuck, dobro bi mi došla jedna ronhilica ovaj čas. Zagledala sam se u taj rukopis koji određuje neophodne namirnice za naše kućanstvo, uredno složene (znam kako ti je to uspijevalo: najobičnija jednoličnost u nabavci, a nikako ne genijalnost, tek pedanterija, dosado jedna!) po abecedi.

Kužim da mi se čelo mršti, pretvara u četiri tanke hrenovke. Počinju mi kapati znojice (kapi vode koje sam počela producirati otkako su mi presušile u potpunosti očne cisterne, i teško ih izbacujem iz sebe, a kad nastanu ipak donekle umanje tlak u postojanju), posred dragocjenih ostataka POB-ovih prstiju. I neka je tomu tako. Želim u potpunosti zamrljati prošlost. Do neprepoznavanja. Transcendentirati se i konačno je izbrisati.

– Jel mi možete ovu sliku odma’ i upakirat pa da je odnesem isti čas prijatelju ko vjenčani poklon?

– Dobar dan. Naravno. Ovu ili?

– Ma, onu, šta ima oni križ ili nešto… kako se ono reče…

– Sakralni motiv?

– E.

– Plaćate gotovinom ili karticom?

– Kako se zove?

– Izvolite?

– Kako se zove? Slika? Ime?

– A, to. Hmm, samo čas… Utroba trojanskog konja.

– Može Amerikan kard?

– Hvala vam najljepša i doviđenja.

– Mmmm…

Najradije bih sad zaključala vrata (staklena, transaparentna, pa isključuje ljubakanje u poslovnom prostoru), odjurila prema pubu ne gledajući ni lijevo ni desno. Zasjela za onaj stol kraj terase i nazvala Marina. Ne, to nije POB. Ali to već znate. Pitam se samo kako to tako brzo zahvati čovjeka? Ne mislim kad… iako mi je zgodno prisjetiti se tog prvog puta… building team trip se to zove. Firma na okupu izvan matičnog grada, na sigurnom, u oštariji gdje vas nitko ne poznaje niti pita za zdravlje. Okruženje vas potiče da popijete i malo pogubite kompas, pa se glupirate i fotografirate (kompromitirajuće svakako, pa čak i kad pokažete materijal svom bližnjem, ne reagira. Doduše, kao slučajno sam baš tu fotku preskočila. U Marinovom zagrljaju), nakon čega nešto malo odspavate. A i šta će ti san kad je virus već u tebi. Odmah sam se veselila najavljenoj predbožićnoj fešti, još jednom nevinom druženju i koketiranju s gazdinim sinom. E, da. Tu je kvaka. Treba opreza. Održat stvari naočigled svima u primjerenom netaknutom stanju. Sad je već lakše, nakon par mjeseci. Viđamo se po službenoj dužnosti svaki dan. U kafiću iznad. Ili u galeriji. I sjedištu firme. Zamišljam ga kako ulazi u sobu (nespretnost je u tome što mi imaginacija ne dopušta odviše manevarskog prostora pa je to najčešće POB-ova i moja soba s golemim krevetom), govori mi neka se skinem i legnem pod plahte, dok on spušta tek djelomice rolete. Da me može gledat. Malo me zahvati mučnina u tom trenutku i najradije bih zaklopila oči i prespavala, ali naravno da želim ostati budna, dok mi prilazi i zaranja glavu u vrat i kosu, i pomalo mi se cijelo tijelo trese kao od groznice, pa okrećem lice u jastuk i zastenjem kad osjetim njegov dah u uhu…

– Se smije malo razgledat?

– Samo izvolite, ako vam šta treba pomoć ili vas zanima…

– Hvala, hvala, samo bin malo pogledala. Čisto sumnjam da ću kupit nešto aš mi se čini dosta skupo?

– Imamo stvarno pristupačne cijene (izgovaram rečenice kao Elda TV show. Jebiga), od 200 do 10000 kuna. A može i obročno plaćanje, karticom, čekovima. Evo, pogledajte ovu sliku s barčicama – te su nam jako popularne i prodajemo tog autora stvarno puno…

– Ajoj, ča već je toliko sati? Oprostite, me muž čeka vanka pa idem da se ne razjadi. Boh, doviđenja.

– Mmmm…

Još samo pola sata pa kraj stražarenju. Zamolila sam Marina da svakako ne dolazi po mene jer da ću se snaći. Uzbuđena sam poprilično pa se nadam i kakvom-takvom seksu s POB-om večeras. Možda i nešto naslućuje. Ako da, jebe mi se. Iskorištavat ću ga dok mi se hoće. Odnosno dok mi se ne pročisti vidik. Dotada ću jednostavno preusmjeravati vlastitu seksualnu želju s Marina na njega. Zamišljam prvog dok sam s drugim. Samo bez tih moralnih propovijedi, molim vas, o ispravnosti ovog ili onog. Nisam na posljednjem sudu valjda već zbog toga?! Uostalom, gdje se geografski nalazi to mjesto? Znate li ga locirati? Ne? Poznate nekog osobno da je bio pred tim porotnicima? Još jedno ne? Dakle, odjebite.

– Gospodična? Gospodična? Jako mi sviđa ovaj starinski televizor na kojem držite fascikle. Je možda na prodaju? Iz koje je to godine? Imate možda neku deklaraciju da vidimo godinu proizvodnje?

– Nažalost, izložak nije na prodaju. Služi nam, osim kao stalaža, i kao, ono, detalj za interijer, znate…

– Aha.

– Zanimaju vas takvi antikviteti? Je vam to za kuću ili za stan?

– Za kuću, ja. Znate, mi je velika pa ju altroke treba napunit. Štufno mi je samo kupovat novi ormari, zrcala, psihe… sve mi je to nekako bez, znate ono, bez… kako bin rekal…

– Osjećaja? Malo prehladno?

– Ja, jušto tako. Bez smisla, zapravo.

– Pa, možda bi vam kao supstitucija mogla poslužit i fino ugođena slika nekih od umjetnika iz galerije? Ova sa zalazećim suncem? Ili s primorskim gromačama?

– Kad bi to bilo tako lahko… nadomestit neš čega više ni… Oprostite, malo sam vas zadržal previše, a niš neću kupit… hvala van.

– Molim, pa možda drugi put?

Pogurat ću još malo noge pod stol… šta je sad ovo na cipelama? Neko sranje sam pokupila valjda u WC-u. Šta sad ovaj pilji kroz staklo? Izbeljio se, kao da ne može unutra. Doduše s tim izrazom lica nezainteresiranog debila bolje da ostane di je. Ovih posljednjih nekoliko tjedana, od prvog „sudara“ s Marinovom mladošću i šarmom, otkad mi je život postao nekako ispunjen značenjem, postajem svjesnija sebe, odlučnija, i u stanju stalne naelektriziranosti.

Dražesni su mi ti rutinski potezi kojima komuniciramo – njegova stalna opsjednutost mobitelom, kako ga vrti u rukama, stišće brojke i slova, zaljubljeni pogled kojim me ispraćuje i dočekuje, široki osmijeh kojim poručuje „sutra se vidimo“… moja drhtavost koju držim pod najstrožom kontrolom i očajnička želja da mu se prepustim, makar i u autu… usputni dodiri prstima kad mi pripaljuje novu cigaretu. Da, osjećam malo straha, ali unatoč tomu želim da me vidi golu, da me malo bude sram i da budem istovremeno i ponosna zbog toga što to vidi svojim očima. Bojim se zapravo da bih ga u vihoru strasti povukla kao leptira u vatru i spalila silinom želje. Stoga, ne smijem biti lakomislena i agresivna, već nježna. Iako me nježnost ne može zadovoljiti. Opa, poruka! Da vidim dal radi telepatija… o, da. Ujutro se čujemo, a čim uzmogne svratit će na kavu. Ništa mu neću zasad odgovorit, nek mu se krila malo začađe…

– Ej, helou. Si gotova? Moremo zapret butigu? Uvijek je tako nervozan i traži nekakvu hitnu akciju, moj dragi POB. Jako me živcira, al nadam se ne zadugo.

– Evo, samo da zaključam… stalno me zajebava brava. Možeš mi možda pomoć umjesto da samo stojiš tamo i kopaš nos?

– Phuuuuu, daj mi taj ključ… mislin, koji je drek s tim?! Zač ovo neće… evo, napokon.

– Daj da probam dal je sigurno… okej. Di se stalno žurimo?

– Ima utakmica na TV. Mančester – Arsenal.

– Ima tople vode u bojleru? Malo sam se usmrdila u ovoj najlonskoj majici…

– Aha.

– A za jest?

– Pa, moren ti neš pripravit. Paštu z nečeren?

– Ajde, okej.

Do doma si rijetko kad pričamo. Blizu je. Otkad se muvam okolo volim puno više besmislica izgovorit pred POB-om, čisto da zamaskiram pravo stanje stvari. A i da mi ne počne postavljati nezgodna pitanja na koja bi, pretpostavlja se, valjala odgovarati. Iskreno. Ne zna se boriti s bujicom iz mojih usta pa samo drži volan i juri po uskim uličicama na Mančester.

– Morala bi složit neki katalog za firmu. Znaš, ono, ko neki kurikulum, ukratko čime se bavimo, šta nudimo, pa stavit par fotki da to potkrijepim…

– Misliš, onako baš opako neš, šta bi uključilo i prezentaciju, recimo s grafoskopom pred šefom? Da ga impresioniraš, ili ne pretjerivat?

– Nemam pojma još, ali mi je okej ideja. Mislila sam i CD uz katalog ponudit, a?

– Znači tiskani katalog plus CD? Super. Pa zač ne biš onda sve pripremila i zakupila prostor ne netu, na nekom siteu, pa da budu dostupni, ono, ko cijelom svijetu, ne?

– Hmm, daa…

Dalje mi je bilo bed slušat ga. Uvijek se tako zdušno i entuzijastično uključi u moje „projekte“, i bude tako naivno ponosan na mene. E, sad, da mi još besplatno daje savjete kako će prosperirati firma u kojoj se nalazi na čelu Marin, no to mi se nikako ne pijaža. Šta ne znači da neću iskoristit njegove naputke. Bila bi šteta ostavit da vise ovako u zraku. Malo mi je sad krivo što sam mu nekidan tutnula bubu u uho o bebi. Pretpostavljam da sam i sebe htjela malo nafurat na ideju o zajedničkom derištu oko kojeg se otimamo ko lešinari. Ko će ga više tetošiti, vrtjeti po rukama, škakljati, valjati se po podu, brisati mu balončiće sline oko ustiju. Slatka slika, ali nije joj mjesto sad u mom životu. S Marinom… ma, dobro, nisam tako daleko razmišljala… možda… bah.

– Zval sam te par puta na fiksni u galeriju, al se nisi javljala. Si bila na marendi?

– Da.

– Htio sam se zaletit do tebe da ti donesem neki sendvič, al kako se nisi javljala sam pretpostavil da si ili na marendi ili na nekom sastanku, ono, kako užaš bit sa šefom kad ti uleti.

– Ma, da, uvijek tako. Ni ne nazove, nego ajmo malo požurit jer moram bit na drugom mjestu za pol sata. Pa se zadrži 2 ure preko tog njegovog plana.

– Evo nas. Ja nosim drva, ti ove tvoje kuferčiće?

– Jedva se čekam istuširat.

Dobro se osjećam u ovom stanu. To mi je doma, kužite? Nije, al opet ful je. Fino miriši, na čisto, s nekoliko prašnjavih polica koje čekaju mene da ih pobrišem. Nepisano pravilo. I brisanje zrcala u kupaoni. Kad pere zube nekako mu uspijeva ispljuvati ga čitavog bijelim točkicama paste. Zamolila sam ga da mi to demonstrira – sikće kroz međuzubne šupljine pjenu dok ne bude skroz zadovoljan rezultatom. Cilj mu je iživcirati me. Al me to više ne zabavlja. Češće već, međutim, nailazim na ispoliranu površinu, pa mi to dovoljno govori. I njemu je dojadilo.

Najzad u kadi. Fine meke streličice vode po koži me ful opuštaju. Dok ne skužim da sam ostavila ručnik zakačen na vratima. I šta sad? A moram urlat da me čuje ako se nije već uparkirao u fotelju zbog Junajteda. Vrisak.

– Ča je, ča se drečiš? Imam malo oštećen sluh od Voxa, al ne toliko.

– A, tu si. Dodaj mi…

– Šugaman? Daj se malo ubrzaj jer je večera skoro gotova.

– Ma, ne gnjavi, njurgavac. Moram se još… dotjerat.

– Radi večere se ne moraš uljepšavat jer mislim da neću bit za stolom.

– Haha. Uopće nije zbog tebe. I ne ta vrsta dotjerivanja.

Morala sam izbrijati neke dijelove. Potpazušje i nešto niže, da. Noge. A pjenu i britvicu posuđujem već godinama od znate već koga. Poštena sam prema njemu. Nadoknadila sam najmanje jedanput uporabu takvih sitnica.

– Pa šta nemaš niš drugo za slušat nego ovu živčanu pizdariju? Šta je uopće to? Ne mogu ni mislit od toga. Makni, pliz.

– Meni je okej. Upravo sam nanovo otkrio te ploče. Emerson, Lake i Palmer. Totalno iritantno je, slažem se, al si ne mogu pomoć. Osim toga, čekaj da ti pokažem omotnicu Brain Salad plejku… vidi, prototip izgleda budućeg Aliena! A? Kužiš? Giger, ne? A tek je l973! Znači za šest godina je vani film! Fora, ča ne?

– I inače barataš najbesmislenijim podacima na svijetu. Čekaj, dal sam upamtila i lekciju od nekidan… mmm… a! Tip koji je snimio najduži album, dok još nije bilo današnjih CD standarda, zove se Todd Rundgren, a prije je svirao u kultnom bendu iz… dobro, jebiga, ne znam otkud su, al se zovu The Nazz.

– Zadovoljan sam. Potpuna je informacija da su iz Filadelfije, a inkriminirani solo album iz 1975. Inititation bio dulji od sat vremena. Za nagradu bi ti najradije skuho vojnički pasulj, ali tih vještina nemam. Pa ćeš se zadovoljit plodovima mora i voćnom salatom.

– Mmmmm, čak i miriši na ribe… al, pliz, za apetit mi i ljubav stavi neku normalnu mjuzu.

– Odi u pivsku flašu. Baš mi uskraćuješ gušt. Može Nazz?

– Neee!

– Pustim Smithse i fak of! Engleska mjuza pa tekma! Zadnja ponuda! Oš, neš, bangladeš!

– Morrissey ti je barem vršnjak, pa kužim da moš još to slušat.

– A, ne! Johnny je moje godište. G i t a r i s t a!

– Okej, okej. Dobra mi je pašta.

– Može na poluvremenu edukativni program? O simfo rocku?

Obrve mu ostanu u zraku na takve zanesene upite. Kao u crtiću. Duhovit je katkad, ali mi uglavnom ide na jetru. O, bože, a kad ga uhvate depresije! Odsutan duhom, pilji u nasumično odabranu točku na zidu i po 20-ak minuta. Nema riječi. Čarli Čaplin. Klaun tugaljivi. Hvala Isusiću Kristu da sam stekla imunitet prema takvim stanjima. Ili je tome kriv Marin? Ma, boli me…

– Imam sutra totalnu ludnicu na poslu. Dolaze mi neki dileri slika iz Zagreba, oni, znaš, šta mi donose upaljače na same sebe, pa moram do Milijane na Zamet obrađivat fotke za taj eventualni katalog. Poslije ćemo možda na pivu skočit. Ma, javit ću se kad završimo.

– Pa, ne moraš ako je iza pol noći. A obično je.

– Pa, šta ti to smeta? Mislim, moram to napravit.

– Ne moraš prat pijati. Ćemo kasnije, nakon tekme. I, pliz, ako moraš zapalit cigaret, nek bude u kuhinji.

– Ej, znaš da sam si ujutro špricnula Moschina drito u oko. Bilo mi upaljeno još dve ure iza same egzekucije. Strašno. A peče za krepat…

– I? Pasalo pokle ili ti ispalo iz ležišta? Oko, mislim?

– A, daj fak of sad ti. Isprala sam si vodom i prošlo.

– Ne da mi se više trkeljat. Evo tekme. Vidi ovo, ne igra Van Nistelroy! Vaaaa! Mogo bi se veselit onda Hornby večeras, a? Znaš onaj lik Haj Faj i Sve zbog jednog dječaka…

– Ali, baš svaki put kad igra Arsenal mi moraš to reć. Mislim, imam i ja neš mozga, iako ga nisi svijestan često. Jebote, ono, daj se skuliraj. I, za razliku od tebe, bila sam u Londonu godinu dana. Hehe…

– Samo utvrđujemo gradivo. Ni bilo zlobe.

– Ful sam se jučer prepušila, bljak. Ovo mi prvi dim danas! Voljela bi se ostavit tog smeća, al se bojim da ću se udebljat. Još malo.

– Ljubičice, daj se iskopčaj na 45 minuta. Gledam englesku ligu.

– Ne zovi me Ljubičica.

– OK. Ljube.

Tjeskoba ga je gušila. Ostavljao je na faci samo grimasu veselosti. I nikad ne traži nikakvu utjehu. Kome se da s tim živjeti? Vaše cijenjene ponude molimo dostavite oglasnom uredu ili se osobno javite na adresu Živog mrtvaca l3. Glava mu je bila špičasta i koščata, kao i cijelo tijelo. Mršav i krepava od gastritisa već godinama. Sama je žila. Čak i licem mu već prevladava plavičasta boja koja mu izbija pod kožom. Zna se zabiti tako u tu glupu TV kutiju i mrmlja sam za sebe. Rijetko mu se to događalo prije – za sve je morao imati publiku, mahati, gestikulirati, uvjeravati. Smogla sam snage pogladiti ga po kosi. Reagirao je upravo onako kako se nisam nadala – stresao se od glave do pete. Odskočila sam od straha. Pogledao me ozbiljno, ignorirajući 100% priliku Henryja i jednostavno priopćio:

– Znam. Znam sve. Nemam pojma ko je niti ča je. Neću ti raditi probleme, niti scene. Niš slično.

– Šta znaš? Ne kužim?

– Hm.

– Pa, kako znaš… mislim, nema ničeg zapravo.

Skrenuo je pogled iznad ekrana, u komadić žbuke koji se počeo grčiti kao guljena kora jabuke. Opet je zavladala tišina. O, da, oči su mu se počele cijediti. Zabila sam si nokte u meso, zaštićeno trenerkom, i pokazala nevjerojatno intenzivno zanimanje za rub fotelje koji se pomalo kidao. Pomogala sam u raspadu. Podigao se i odšljapkao u kuhinju po gastal.

Pričala mi je mater da je postojao neki tip u njezinom selu koji je mogao jesti i gristi, a onda i gutati, staklo. Nije imao probavnih smetnji. Krv iz čmara tumačena je pojačanim djelovanjem hemoroida. Kada se na godišnjem sajmu nije pojavio u ulozi zabavljača, njezin je otac, dakle moj djed, uputio svoje noge k njemu. Šta se dogodilo? Nema te? Ignorirao ga je iz objektivnih razloga – odapeo je. Koža mu je bila bijela i providna ko papir, pričala je mater. Moglo se kroz njega vidjeti na drugu stranu. To je od stakla. Nije imao potomstva pa nije moglo ni biti sprdnje na račun djece „miči se, niš ne vidim ili ti je tata staklar?“

– Čuj, glupo je da me farbaš. Loše muljaš. Stvarno amaterski. Mislim, znam da sam si kriv za to ča imaš drugega…

– Ej, ja fakat nemam nikakvog drugoga. I daj se ne živciraj bez veze. Skuliraj se. Uostalom, pokušavam doći do tebe već toliko vremena i samo me odbijaš. U svakom smislu… i tupiš to svoje depresivno sranje, a sad usput glumiš još i ljubomoru.

– Žalostan sam. Nikad još nitko nije bio među nama, imali smo čvrstu obrambenu liniju, prava talijanska nogometna škola – nitko ne prolazi, samo se zabija u taj zid. A ti me sad želiš uvjerit kako je sve okej? Znaš da te poznam i znam kad mi zatajiš neš. To je aktualno upravo sad. Intenzivno, jer je prvi put.

– Ali ništa nije bilo nikad…

– Bolje da mučiš jer već polako počinješ priznavat nešto ča ne bi htio saznat. Ne želim verificiranu verziju onoga šta osjećam. Zadrži za sebe, i riječi i njega. Ne treba mi u ovim prostorima. Samo se izgubi… mislim ne tjeram te nego daj da mi glava dobije zraka… pliz.

Dobro, dakle pročitao me je. I još me upućivao u daljnje djelovanje spram njega. Pa sam zašutila. Očito mi u ovom trenutku to pametnije. Malo ću se igrat kosom, vrtit je oko kažiprsta. Možda pomogne. POB-u ionako niš ne može pomoć. Sad će u konstrukcijama otić tako daleko da će u potpunosti prestat spavat i jest. Ništa iznenađujuće. Taj se ionako ne zna uklopit u svijet. Pa čak kad ga i svijet želi nekako ugurat u svoj svemir, nađe nekakav izgovor za ulovit šturu. Nikad taj neće naći svoje mjesto u normalnom kontekstu. Stoga, kad mi je ponudio opciju da skupim stvari i odem, zbog pijeteta prema prošlosti sam dramatizirala i okolišala, neuvjerljivo ga odgovarala od nauma da se separiramo. Na koncu, dragi moji, naravno da sam skupila ostatke tih parfema i kopčica koje su izvirivale posvuda, pospremila ih zajedno s nekoliko ružnih gaćica i potkošulji u jedan, ne u dva ili tri, najlon i uputila se pješke doma. I to mi je blizu. Nakon 500-tinjak metara, kad sam bila sigurna i izvan vidokruga, sam nazvala Marina i upitala ga za zdravlje. Da je odlično i da dolazi. Konačno, nešto novo u mom životu može započeti bez kočnica. A ja za upravljačem. Uzbudljivo. Osim toga, tu se krije pravi hepiend – POB je napokon potpuno sam sa svojom tugom, što ga ispunjava i čini – paradoksalno, ali istinito – sretnim, te Marin dobiva ono o čemu sanja već mjesecima – mene. Vidite kako usrećujem cijelu svoju okolinu?