Ugljik na suncu | Ivan Vidak

Tri kuće dalje, prema groblju, sreli smo mladu mamu Vesnu kako raskaljava višnje na sokaku. Pored nje je gumu na bicigla pumpo njezin sin, Marin. 

VESNA
Kod nas je bio. Išo je u škulu s našim Marinem. Jel, Marine?

MARIN
Jest, mamo.

VESNA
Pa, oš njim ti onda reć kaki ti je bio drug?

MARIN
A šta ja znam? Ni’ bio kako triba.

VESNA
Ni’ se naš Marin mlogo družio š njim, makar je iz istog sokaka. A i slabo je on učio, jel’ Marine?

MARIN
A šta ja znam! Di sam metnio kapicu od ventila?

VESNA
Vidi tu na pendžeru…

Naš Antun ga je vidio kako priskače našu kapiju. Ukro nam je malog zeca iz zečnjaka. Jel, Marine?

MARIN
A, jebem ti zečnjak, nema mi tu kapice!

VESNA
Nismo ’tili zvat miliciju, već sam ja rekla njegovoj majki šta je bilo pa nam je ona vratila zeca. Nisam joj ništa ’tila reć; vidim da je ženi sramota. A, bome, znalo se da Stevica volji ukrast.

A Marin je tu napumpo biciglu, sio i krenio. Mater Vesna mu se sam’ proderala.

VESNA
Neka dugo! Užina će brzo!

MARIN
Nisam gladan!

Nije puno hajo Marin.

VESNA
Kako š se srdit na tako čeljade? Nije on bio loš. Al bio je čudan. Ni sa kim se taj ni’ družio. Uvik sam. I uvik na bicigla. Siroma… Tragedija je to. Zašto je odlučio postat svinjče? Ne bi’ znala reć. Nisu to moja posla.

Vid’lo se da ženi nije do divana. Ostavili smo ju da raskaljava višnje.