Ugljik na suncu | Ivan Vidak

Priko puta, u maloj, siromaškoj, zemljanoj kući, živio je Mika Sonća. U kući su još živili i njegovi mama i tata, i njegovi dvoj dice što su mu ostali od pokojne žene Đule, koja je nedavno umrla od raka. Našli smo ga kako u dvoru pije pivo i ciplje drva.

MIKA SONĆA
Stevica Čatalinac? Jeste, bio je kod nas.

Vid’lo se da ni njemu ni’ do divana. Trisko je sikirom po onim panjevima ko da mu od toga ovisi život. Onda je iz ganka provirio Mikin dada.

STARI SONĆA
Mika, ‘ko j to?

MIKA SONĆA
Ni’ko, dada! Vratite se unutra!

STARI SONĆA
Jesu to opet oni što bi kupili morfijum što je osto od Đule?

MIKA SONĆA
Nisu, dada! Nekate se mišat!

STARI SONĆA
Dobro, dobro… Sam’ neka larmat. I neka njim dat jeftino, čuješ?

Stari Sonća se opet izgubio negdi u ‘ladovini ganka. Mika je ostavio sikiru, latio novu bocu piva i otvorio ju na bravu od kapije.

MIKA SONĆA
Bio je taj mali Stevica dok je Đula umirala. Ušunjo se jednu noć dok smo svi spavali.

Taman je otpio i latio se divana, kad je kroz kapiju unišo njegov mali sin sa štapem za pecanje i kantom vode.

MALI SONĆA
Vidi, tata! Dvi sam u’vatio!

MIKA SONĆA
Odlično! Aj idi kod babe da ti da užinat, pa mi pričekaj u kujni da ti pomognem napravit domaći.

MALI SONĆA
Dobro.
Al, vidi! Imam jednu deveriku i jednu babušku! Male belice sam d’o mačkama. Oš mi je ispeć za večeru?

MIKA SONĆA
‘Oću. Daj babi nek je očisti.

Mali Sonća, svaj srićan zbog dobrog ulova i priznanja, protrčo je u kuću kroz jato kokoša.

MIKA SONĆA
Di sam st’o?
Jest, kažem, bio je tu noć prija neg što će Đula umrit. Mi smo svi spavali i najedanput smo čuli kako se Đula smije. Toliko se smije da cila kuća grmi! A davali smo joj morfijum i već je bila na kraju; sam’ smo čekali da zapaljimo sviće kraj nje. Već se deset dana ni’ ona ni budila! A onda smo ju čuli kako se smije i otrčali kod nje u sobu: Stevica stoji kraj nje, ćuti i gledi ju, a ona se smije ko nezdrava. Mi smo stali ko ukopani, gledimo – ne možemo virovat da se smije! A Stevica se skupio i izašo.
Sutra poslipodne je Đula umrla a da se nije pristala smijat.
Ništa iz kuće nije falilo. Ništa ni’ ukro.

Kako nam je to ispripovido, tako je latio zatvarat kapiju prid nama.

MIKA SONĆA
Nemam vam više ništa za kazat.

A svinjče? Zašto je odlučio postat svinjče? Kako je to bilo?

MIKA SONĆA
Ne znam vam ja ništa. Pitajte popu i doktora. Oni su mu bili.

Prija neg što smo se odlučili spušćat sokakem dole, do kuće Čatalinaca, odlučili smo se prvo vratit skroz gore do crkvenskog dvora.