Ugljik na suncu | Ivan Vidak

Na naše veliko čudo, majka i dada Stevice Čatalinca su nas lipo ugostili. Sili smo u dvor, ispod duda, jili gibanicu od maka i pili rakije od krušaka. Stevicin dada, Tuna Čatalinac, je pio rakiju, ćutio i nemirno gazio dudove što su prizrili i spali na zemlju. Majka, Anuška Čatalinceva, je pripovidala i trisala oče maramkom.

ANUŠKA ČATALINCEVA
Ni’ko ne zna šta mu je bilo. Jedno jutro sam se digla i vid’la da ga nema u njegove sobe. Mislila sam da je očo do sela; reko’, brzo će se vratit. Posli sam vidila da mu je bicigla u ganku i ondak sam se malo i zabrinila: nikad on ne iđe brez bicigla. Pitala sam Tunu jel ga moždak vidio…
Jel, Tuna?

TUNA ČATALINAC
Jesi.

ANUŠKA ČATALINCEVA
I ondak sam krenila na’ranit svinje. O’šla sam do kočaka, i onda sam ga, eto, vidila…
Koca, dite, po kočaku međ svinjama! Pa, reko’, Stevice, šta to radiš? A on mene kaže: mama, ja ću bit svinjče!

TUNA ČATALINAC
Jest.

Tuna je isto imo štagod u njemu što ni popi nije mogo ispovidat. On i časna bi se dobro razumili…

ANUŠKA ČATALINCEVA
Zvali smo i doktora i popu, al ništa ni pomoglo. Obadvoj su brez riči izašli iz kočaka i ošli. Ni jedne jedine riči mi nisu rekli.
I tako j Stevica i osto tamo. Nismo znali šta bi, pa smo mu, eto, stavili tamo malo čiste slame. I Tuna je svaki dan čistio da mu tamo baš ne bude ko u kočaku. Jel, Tuna?

TUNA ČATALINAC
Jesam.

A onda se Anuška gorko rasplakala.

ANUŠKA ČATALINCEVA
Tamo je, Bože dragi, i umro. Tražio je da ga zakoljemo i pojidemo za Božić, al nismo ’tili. Po cile dane je sam’ o tom divanio: da ga pojidemo, pa da ga pojidemo… Dite moje jadno! Pa di ćemo ti pojist, Bože dragi! Ne možemo! A on sam’ pojist, pa pojist…
Jel, Tuna?

Tuna se naglo digo i krenio u zadnji dvor.

TUNA ČATALINAC
Nisam kera na’ranio.

ANUŠKA ČATALINCEVA
Ti’ dana smo držali kapiju zaključanu i izlazili sam’ do dućana po kruv. Umro je posli Nove Godine. Nije više ‘tio ni jist.
Mi ga nismo tili pojist! Jadno moje dite, Bože dragi! Dali smo ga Martinu Piliću za kerove.

Bilo je strašno slušat Anušku Čatalincevu. Ostavili smo ju tamo na stolcu, brez riči se pokupili kroz kapiju i polako zatvorili vrata. Još dvi kuće dalje se čulo koliko plače.

Posli smo saznali da taj Martin Pilić uzgaja vučjake i da, kad nekom crkne svinjče, onda ga du Martinu da š njim ‘rani kerove. Al kako taj Martin jedini u selu ima bircuz u kojem se prodaju pljeskavice, onda se divani da te svinje, ustvari, završu u pljeskavicama. To ni’ko ne zna. To je mit.