Kora | Ivan Kunštić

VELIKO

Odjednom, kao i ja,
dobiješ komad papira.
Prazan i potpuno neuračunljiv,
bez imalo duhovitosti pokraj.
S njim se poigravaš, postupno
iz njega gradiš prostor, avione,
po njemu prolijevaš kavu, nešto slano.
Pokušavaš ga slomiti, gristi,
natjerati da priča, izvući boju.
Onda ga pravodobno urekneš
i baciš stolu na neodređeno,
toliko neznatno da se okrene,
zgužva ili napravi već
odgođenu kretnju zbog koje
se ne će činiti tako istim.