Valjalo bi me zamisliti sretnim | Davor Mandić

ROMI

Ja sam sretan. Tu, na stijenama pored mora. Nekad bih mogao povratiti na taj trenutak zarobljen u vječnosti. Ali sad se njime hranim. Čudno je to, ali jednom sam vidio Rutu da je povratila ručak u zdjelu iz koje je jela, pogledala me kao u parku dok vrši veliku nuždu, u isti tren posramljeno i tjerano nagonom, i sve to opet pojela. E tako se ja sad osjećam na ovim stijenama, i tko sam ja da onda sudim psima.

Kako je to počelo. Sišla je na trg oko osam sati. Ma zašto lažem, bilo je točno 20.13, gledao sam na sat svakih deset sekundi od osam sati. I prije. Jer je obećala da će doći u osam. A tko si ti da se ne držiš obećanja? Nosila je kaubojske čizme. Kosu vezanu u rep i šešir. Traperice. Kao kaubojka. Od trinaest godina. Je li to kome smetalo? Ne. Svi su bili zaljubljeni u nju. Stariji su čekali da odraste, mlađi su je gledali kao prekrasnu tetu u vrtiću koja je kao tvoja mama, samo ljepša i u nju se možeš zaljubiti. Srednji su na nju drkali. Ja sam bio srednji. Mi bismo bili savršen par.

Pozdravila me kad je došla. Mene posebno, siguran sam. Nije odmah sjela, naravno. Zvijezde ne sjedaju odmah. Ali jednom će morati sjesti, a ja ću joj napraviti mjesta, ovdje između sestre i mene. Sjest će tu, između nas, jer sestra joj je prijateljica. Je, pričala mi je kakve bradavice ima. Vidjela ih je u toaletu od kampa onaj dan kad sam je polio kolom. Morala je u toalet, a ne u more, jer je nosila hlačice od trapera i grudnjak. „Skinula ga je“, pričala mi je sestra, „i ja sam se iznenadila kako velike bradavice ima. Znaš, crne potpuno.“ Pa sam ja kasnije drkao, a stric je lupao na vrata apartmanskog toaleta da šta sam toliko unutra ko neka curica i imam li menstruaciju.

„Romi!“ pozvao ju je Jagić. Okrenula se na peti i otišla k njemu. Neće sjesti pored mene, pomislio sam. Ne samo to, nego će još sjesti Jagiću u krilo. On je bio stariji. A činilo se da ne čeka Romino odrastanje.

Odnekud se stvorilo vino. Donijeli su ga stariji. Pili smo svi. Romi nije htjela vino. Jagić joj je donio đusvotku iz obližnjeg kafića. Pili smo i smijali se. „Kaži gnjurac!“ „Neću.“ „Kaži gnjurac!“ „Neću kad ti kažem!“ „Ma kaži gnjurac!“ „Gnjurac.“ „Vidi ti se kurac!“ „Kako se zoveš?“ „Pa znaš kako se zovem!“ „Pa reci kako se zoveš!“ „Dino.“ „Na kurac si zino!“

Išli smo dalje. U disko. Pila se rakija i vino. I jedna đus-votka. Romi je plesala. Ja sam bio pijan. Jagić je sjedio i gledao. Slina mu se skupljala u kutu usana. Otišao sam do Romi, udovi me baš nisu slušali, ali bacao sam ruke i noge oko nje. Ona se smijala. Ona se smijala.

Kasnije te večeri doživjet ću prvo seksualno iskustvo. Nije bilo seksa. I nije bilo Romi. Ili je, kako se uzme. Moja kita u rukama starije cure na obali. Koja nije čekala da odrastem. Pijani smo bili oboje, ona je nešto bulaznila o djevicama i djevcima. Ja sam zatvorio oči. Ona je rekla: „Oprosti“, i ispovraćala se po stijenama. Crvena mrlja curila je prema moru. Ali ona nije pustila moju kitu. Uhvatila se za nju kao da je bova i kao da će potonuti ako je pusti. Opet je nešto bulaznila. Ja sam mislio na Romi i na njene velike, crne bradavice. Dva pomračena Mjeseca koja orbitiraju oko moje glave. Uhvatit ću ih i odletjeti kao astronaut daleko, daleko, gdje ćemo biti samo ona i ja i nitko drugi.

* * *

„Sejo!“ viknuo sam kroz zatvorena vrata apartmanskog toaleta. „Sad ću, šta si dosadan!“ „Ma ne to, trebam te nešto zamolit kad izađeš.“ „Pa onda čekaj da izađem!“ I čekao sam.

„Čuj“, započeo sam oprezno, „znam da imamo danas dogovor s Romi za more, ali nešto bi te zamolio.“ „Šta?“ „Da budeš bolesna.“ „Molim?!“ „Gle, ful mi je to bitno, oću bit nasamo s njom. Ti se možeš ić kupat na drugu stranu. Aj pliiiz, bit ću tvoj rob do kraja života.“ „Ti nisi normalan. Sad se ja ne mogu družit sa svojom prijateljicom jer ti nisi dovoljno hrabar da joj priđeš ili nešto napraviš. Hoćeš i da je ja pitam umjesto tebe?“ „Daj ne budi takva! Pa ne pitam te ovo bez veze, šta je tebi jedan dan?“ „Ti nisi normalan. Ma idi. Al masno mi duguješ!“

Srce mi je prilično lupalo dok sam se uspinjao prema Rominoj kući. Sad nije bilo povratka. Sve ili ništa. Čekao sam da siđe. Dogovor je bio u jedan. Bilo je deset do. Doći malo prije uvijek je dobro. Barem da se prestaneš znojiti ko prasac. To nikad nije seksi. Osim možda u seksu. Ali nisam to mogao znati, još se nisam seksao.

Pogledao sam se u prozoru parkiranog automobila. Valjda je sve bilo u redu. Koliko je moglo biti. Širilo je to prokleto staklo, pa sam izgledao još deblji nego što sam bio. Sjetio sam se kako je netko rekao da televizija deblja sedam kilograma. Koliko tek debljaju stakla od auta, pomislio sam. Ali onda sam spustio glavu i pogledao direktno u svoj stomak. Ne previše. Uvukao sam ga koliko sam mogao i rekao sâm sebi da nema više marende prije ručka.

Ako je navečer bila lijepa, kako li je tek izgledala kad je izišla na danje svjetlo. Duga plava ravna kosa zalepršala je na laganom propuhu kad je otvorila portun zgrade. Pogled mi je odmah skliznuo na njen grudnjak, koji je skrivao dvije pomrčine Mjeseca. Nije me brinulo, kao moju sestru, kako se slažu plava kosa i crne bradavice. Uostalom, nisam tamo predugo ostao, ubrzo sam bio na međunožju, kao da ću nešto vidjeti kroz one kratke traper hlačice. Ali bilo je to jače od mene, pa mi je pogled ostao prikovan neko vrijeme na njenom pregibu. Kad mi je došlo do mozga da nemam Supermanove moći i da vjerojatno izgledam glupo kao Ruta kad bulji u zatvorenu konzervu hrane, digao sam pogled i počeo frfljati: „Ej, ovaj…, sejo je bolesna…, neka temperatura, štajaznam, ostat će doma…, mislim, u apartmanu“, nekako sam promrmljao, a onda pomislio da se moram malo bolje zaštititi ako sejo odluči napraviti neku glupost: „Ma nije ništa strašno, samo mala temperatura, pa će, možda, ovaj, štajaznam, kasnije i ona ić na more“, rekao sam. „Aaaa“, iskreno se rastužila. I ja.

Hodali smo jedno pored drugog. Ponekad bi nam se ruke jedva dotakle. Pitao sam se o čemu razmišlja. Bio sam sav stisnut. Nije mi bilo jasno zašto sam ja tako nervozan, a ona izgleda potpuno opušteno. Je li uvijek tako s muškarcima i ženama, pitao sam se. A možda je uopće nisam zanimao. Možda joj se nisam sviđao nikako. Pa uostalom, nisam baš filmski glumac, a glumice su uvijek s glumcima. Počeo sam se ljutiti. I znojiti od muke. Govorio sam si: „Reci nešto! Reci bilo šta, samo nemoj šutit!“

„Ej, idemo na staro mjesto?“ konačno sam promrsio. „Pa da“, rekla je. Ovo je dobro prošlo, pomislio sam, baš sam je raspričao. „Kako ti je mama?“ Kako ti je mama?! Pa šta sam stvarno totalni kreten da sam je pitao za mamu, pomislio sam čim sam izustio najgluplje pitanje. Okrenula je glavu prema meni i pogledala me s čuđenjem: „Dobro je.“

Dobro, bili smo blizu stijena i mora, sad će biti skidanja i plaža i neke nove priče, pa će ova agonija šutnje valjda prestati. Skoro sam htio da smo sreli nekog od njenih poznatih, ali onda mi je palo na pamet da bi to bilo ravno katastrofi. Pouzdaj se u se i u svoje kljuse, ne znam zašto mi je pala na pamet glupa poslovica koju je mama znala ponavljati u ono vrijeme kad je bila zabrijala na poslovice.

Sunce je nemilo pržilo dok smo se svlačili. Znoj mi je curio u oči pa sam kroz stisnute kapke zamišljao da se Romi skida do gola, da smo potpuno sami, muž i žena, ja sam nas doveo u velikom džipu i sad ćemo se goli kupati u moru, dugo voditi ljubav i živjeti sretno do kraja. Stvarnost je ipak bila malo drukčija, pa sam počeo proklinjati svoju glupost kad sam shvatio da sam umjesto bermuda obukao slip. Erekciju je bilo nemoguće sakriti pa sam brže-bolje legao na trbuh.

„Ne ideš u more?“ upitala me začuđeno. „Ma ne, znaš kako kažu da nije dobro odmah ući kad dođeš na plažu“, odgovorio sam i skoro počeo plakati od jada. E sad si ispao frajer, pomislio sam, baš to je htjela čuti, savjet od babe i djeda, bolje da ti je vidjela dignutu kitu nego ovo.

Kad je otplivala dovoljno daleko, skrivećki sam ušao u more. Erekcija je konačno splasnula pa sam izišao vani pripremiti teren. Sad ili nikad, hrabrio sam se.

Uskoro je i ona izišla. Počela je cijediti grudnjak, a ja sam se uplašio da ću opet imati erekciju pa sam skrenuo pogled. Sjela je na ručnik. Prišao sam bliže. Osjećao sam srce kako mi jako kuca, pogledao sam krajičkom oka vidi li se na prsima, i doista, izgledalo je kao da će eksplodirati, ili barem spakirati kofere, uzeti četkicu za zube i otići iz ovog kukavičkog kretena u bolje sutra. Možda neću moći ni govoriti, pomislio sam, bolje da ništa i ne pokušam. Ali usta su mi tako suha, pa kako ću je poljubiti, mislio sam dok sam uzaludno pokušavao prizvati nešto sline. Katastrofa.

Ona je sjedila pored mene, spokojna kao da se tu ne odvija drama dostojna svih onih filmova koje mama gleda. Mirno je vezivala kosu u rep i gledala u daljinu. „Romi“, konačno sam izustio hrapavim glasom, siguran da ću je sada poljubiti kad okrene glavu pa makar na mjestu umro. „Reci“, okrenula se i nasmijala.

„Ništa, tu ti je nešto na licu.“ Mrzio sam se. Nije mi bilo jasno kako mogu biti takav papak. Ali očito mogu. Očito jesam. Ništa dakle od džipa, i ništa od živjeli su dugo i sretno.

A onda je odjednom zapuhao neki hladni vjetar, uskovitlao je papiriće i lišće i prašinu s ceste. Počeli smo se osvrtati a s mora je, iskosa, stizao nevjerojatno debeo crni sendvič od oblaka. Kao da ga je netko nožem izrezao, toliko je pravilan bio. I brz. Ali nije se činilo da je bio jestiv, prije da će on sve nas progutati. Ipak, znao sam nešto o ljetnim neverama. Pa nisam badava plovio s tatom, makar i u barci s malom kabinom. To će proći za najviše pola sata. Bit će super kupati se u moru, svi će pobjeći, a mi ćemo biti jedini hrabri. I vozit ćemo se u velikom džipu i živjet ćemo dugo i sretno do kraja života.

„E, ja idem kući. Ćao!“ već se bila obukla dok sam ja gledao u nadolazeći sendvič. „Ali…“, pružio sam mlako ruku, ali ona se već okrenula i počela trčati dok su krupne kapi kiše počele padati uokolo nas.

Sjeo sam na kamen. Kiša je padala po meni, a onda je počela i tuča. Digao se vjetar, spustila temperatura i more se uskomešalo. Ljudi su trčali na sve strane, suncobrani su letjeli…

Ne znam koliko je sve to trajalo, ali onda je granulo sunce, baš kako je i trebalo. I bilo je toplo. Lijepo. Onda je pala noć. I stvari su se promijenile. Ili nisu. Zrikavci su zamijenili cvrčke, ali glasanje je ostalo. Svanulo je i jutro, a ubrzo su prošle i godine. I desetljeća. Puna promjena. Ili ipak ne. Ja sam i dalje tu. Kao i dlake, samo su s glave migrirale na uši. Čudno je sve to, kako je sve isto, a nije. Jer ako je isto, onda bi moralo biti identično. A nije identično, različito je, a opet je nekako isto. Čudno je to. Zapravo ne razmišljam puno. Tu sam, na stijenama pored mora, već i sam pomalo stijena. Nekad bih mogao povratiti na taj trenutak zarobljen u vječnosti. Ali sad se njime hranim. Valjalo bi me zamisliti sretnim.