Čitanka : izabrane pjesme | Miroslav Kirin

HODAO JE

Hodao je pogrbljen, tamna lica, i bio je Arapin, hodao
je zgrčen, i bio je i Židov, hodao je svinut kao kljova,
i bio je i Afroamerikanac, hodao je bačen duboko
u sebe, i bio je i griješni Heidegger, hodao je nezaustavljivo,
kao da odlazi iz Njemačke, kao da stiže
u Japan, i bio je i Murakami, i kad sam ga slučajno
vidio kroz prozor, a sve se svodi na slučajnost – pio
sam kavu i kažiprstom kvrckao po stolu – dohvatio
sam šešir od filca i bukov štap i izjurio za njim. Bio
je već poprilično odmakao i hodao tako pogrbljeno
da je čelom gotovo dodirivao asfalt, pa ni meni više
nije bio potreban štap da se ispomažem njime – odmah
sam ga grubo i nezahvalno odbacio, bio je previsok,
taj štap, i vrijeđao je naše zajedničko pognuto
hodanje, našu zgrčenost, našu bačenost u svijet, naše
zajedničko hodanje, jer i ja sam se pognuo i dugim
koracima grabio za njim, premda nisam znao ni kamo
ide niti je on znao da ja bezglavo grabim za njim,
i uskoro više nisam nikoga i ništa vidio, svojim sam
šeširom zatvorio svijet oko sebe, i oko njega, pognutog,
mučaljivog, zgrčenog, u silovitoj žurbi, odbacio
sam potom i šešir, i sada sam ga opet vidio, ali tek
nakratko, u sretnom bljesku, oči su mi strugale asfaltom,
kao i koljena, hlače sam već bio poderao, kapljice
krvi izbile su na koljenima, tuleći sam se obraćao
mravima, i vikao im, braćo, braćo, recite mu da uspori,
a on, on je već išao tamo gdje ga je čekala njegova
čista pjesnička košulja.