Sitan život | Mima Juračak

ULOVITI DABRA

Franca su kranom dovezli pred moju kuću 15. siječnja. Mislim, ne njega, dovezli su kontejner. Franc je stigao dan poslije, s nekoliko crnih vreća za smeće.

Bilo je to u vrijeme kad sam svaki dan odlazila u dugačke šetnje kako bih ispraznila glavu od tereta. Ne znam gdje je do tad bio Franc. Možda u školskoj dvorani u koju su pospremili one bez ičega.

Vidjela sam njegov kontejner s prozora u kuhinji, kao i iz spavaće sobe na katu. Bio je siv, običan, s jednim malim prozorom i klimatizacijom s vanjske strane. Promatrala bih ga dok bih kuhala ručak. U početku nisam mnogo vidjela, izgledalo je kao da unutra nema nikoga, ali kad su nastupili topliji dani, nastupio je i Franc. Oblačio je košulje s dezenom kineskih zmajeva ispod jakne. Imao je dvije, jednu s modrim, jednu sa zelenim uzorkom. Nosio je uvijek iste hlače s džepovima i šiltericu na kojoj je pisalo INA. Oko Francovog bilo je još nekoliko kontejnera i kemijskih WC-a. Postavili su ih na parkiralište manjeg stadiona preko puta kojeg sam živjela. Ti su kontejneri još uvijek bili prazni.

Stvari su brzo splasnule. Manje se o nama govorilo u medijima i sve je postalo statično. Malo dalje od naše kuće, na ulazu u stadion, gomilala se šuta i građevinski otpad od već srušenog. Malo po malo, u tišini, s vizure grada nestajale bi zgrade i otvarale pogled na unutrašnjost ulica koja je do tad bila skrivena. Neke su zgrade ostale napola srušene potresom, otkrivajući polovične kupaone ili dnevne boravke. Ogradili bi ih narančastim plastičnim ogradama i prepustili čekanju.

Franc je u ožujku počeo graditi nadstrešnicu ispred svog kontejnera. Drvenu, s limenim krovom. Došlo je nekoliko starijih ljudi i napravili su je u nekoliko dana. Franc je na ogradicu poslagao cvijeće. Gledala sam kako mu netko kombijem dovozi garnituru za sjedenje, nakon čega je svaki sunčan dan provodio vani. Pušio je i pio sokove ili pivo. Na jednoj strani nadstrešnice visjela je ogromna vreća u koju je trpao plastičnu ambalažu.

Dado je odlazio rano ujutro i vraćao se kasno navečer. U bolnici je neprestano ponestajalo ljudi jer su obolijevali. Najčešće je i spavao ondje. Kad bi došao kući, izgledao je kao da dolazi iz rata – bio bi raščupan, zarastao i vonjao bi na nešto čemu nisam mogla naći naziv. Možda na smrt, odnosno nešto više smrti no inače.

Nisam imala posao. Slala sam zamolbe školama na sve širem i širem području. Nakon posljednje zamjene za porodiljni dopust, prošli su mjeseci.

Ljudi su odlazili iz grada. U prvom valu otišlo ih je mnogo, u panici. Neki se nisu vratili, a neki su naknadno donosili racionalne odluke i ipak nestajali.

Svako malo zemlja se tresla i svi smo se međusobno ispitivali o tome jesmo li osjetili.

Šetnje su donosile cilj, malo smiraja. Slušala sam glazbu i hodala. Proljeće se otvaralo preda mnom, sve se topilo. Moglo je ovo biti najljepše proljeće. Pošla bih pokraj rijeke, preko željezničkog mosta pa u predgrađe. Velik krug od desetak kilometara uokolo grada.

Posvuda su virile uspomene koje je ostavio potres. Zgrade s preko šezdeset stanova, radničke zgrade, zjapile su prazne kao u Černobilu.

U jednom sam trenutku u šetnjama počela viđati dabra. S mosta se moglo gledati u dijelove rijeke koji se inače ne vide. Postojala je jedna uvalica, pomalo zaštićen dio, pored koje se zaustavljalo smeće i granje koje bi rijeka preuzela na svom putovanju.

Prvo sam mislila da je to nutrija, veliki riječni štakor kojih je bilo u Kupi, no ubrzo sam zamijetila široki plosnati rep. Bio je to dabar, pravi pravcati. Plivao je u svom bazenčiću, debela zimska mrcina.

Kao da sam ugledala jednoroga, a bio je to samo običan dabar. Usred šipražja, nagomilanog granja i plastične ambalaže, kraljevao je neopterećen stvor, nesvjestan prolaznosti, a opet užurbaniji u korištenju vremena od nas.

Dado je kuću naslijedio od roditelja, a gradio ju je djed zidar, opsjednut željezom, kojeg je nagurao u nju koliko je stalo, na našu sreću.

Bila sam zahvalna što kuća stoji, ali u moje se snove ugurao osjećaj krivnje kojeg se nisam mogla otarasiti. Nisam dobro spavala. Gledala sam Franca i osjećala se loše. Uglavnom sam ga zaobilazila u svojim šetnjama.

Moj odnos s njim svodio se na špijuniranje iz kuće do trenutka kad su cestu blokirali jer je u njoj pukla cijev. Taj dan sam morala proći pokraj Francovog kontejnera. Franc je sjedio na terasi i pio pivo. Točio je iz velike dvolitrenke u malenu kriglu jedno od onih najjeftinijih piva koja su zamalo bila bezimena.

„Dobar dan“, rekao je prvi.

„Dobar dan“, rekla sam i nastavila dalje.

To je bilo sve, taj prvi put. Samo sam prošla kraj njega i cijelom šetnjom mislila kako sam trebala nastaviti razgovor.

Sljedeći dan pala je kiša i ostala sam u kući. Grad je kad bi padala kiša izgledao još gore nego inače. Građevinski materijal se osipao i po kiši pretvarao u blato. Narančaste zaštitne ograde pucale su na vjetru i izgledale kao zastave broda koji je bombardiran i tone. Ljudi i inače nisu mnogo izlazili, a kad bi pala kiša, grad je djelovao kao da su ga baš svi napustili. U prozorima naših škola i ureda još su uvijek visjele pahuljice i kuglice od blagdana.

Dan nakon kiše odlučila sam ponovno poći preko igrališta. Franc je sjedio na terasi.

„Dobar dan“, potrudila sam se izgovoriti prva.

„Dobar dan, susjeda“, rekao je Franc.

„Promoči li vam što kad pada onakva kiša kao jučer?“ pitala sam.

„Baš ništa, ovo je odlično napravljeno. Jesi ti imala šta štete?“

Prišla sam bliže Francovoj terasi.

„U našu je kuću ugrađeno jako puno željeza“, rekla sam, „nije joj ništa.“

„E, vidiš, to je lijepo, kad ljudi tako razmišljaju. Da se barem tako sve gradilo.“

„Da“, rekla sam.

„Nego, vidim da ti puno šećeš. Ne radiš?“

„Pa trenutno ne. Nema posla za učitelje hrvatskog.“

„A tako dakle. Fino. Hrvatski. Čuj sad ovo: Gle malu voćku poslije kiše. Puna je kapi pa ih njiše. I blješti suncem obasjana čudesna raskoš njenih grana. A kad se sunce malkoc skrije, nestane sve te čarolije. Ona je opet, kao prvo, obično, malo, jadno drvo.“

Napravio je kratku pauzu, nasmijao se pa pitao: „Jesam dobar?“

I ja sam se nasmijala pa malo zapljeskala. Bilo me sram cijele situacije.

„Odličan.“

„Sjedi, pet, jelda?“

„Sigurno, da.“

„Nego, hoćeš pivo?“

Gledam ga već tjednima. Susjedi smo. Popit ću pivo, pomislila sam.

„Može, hvala.“

Sjela sam na Francovu terasu koja je gledala na parkirane automobile i tenisko igralište. Cvijeće na terasi je napredovalo, moglo se vidjeti da Franc o njemu dobro brine.

„Ja sam Franc“, rekao je Franc.

„Jelena, drago mi je.“

„Mogao bi i ja jednom u šetnju. Iako, teško mi je hodati, imam osjećaj da su mi noge nestabilne.“

„Bole vas, ili?“

„Ma ne. Od potresa kao da nisam na svojim nogama. Sve mi nešto klimavo.“

Franc je bio loše obrijan i počela sam razmišljati o tome kako uopće izgleda brijanje i pranje u toj limenci. Izgledao je kao da je na dobrom putu da odustane od brijanja, no još nije definitivno odlučio.

„Moja kuća nije imala željeza u sebi. Ali nije neka šteta, živio sam sam. Sretan sam da nije bilo nikog drugog unutra kad se dogodilo.“

Šutjela sam, nisam znala što reći. Na mene se svalila težina i nisam bila sigurna da ću moći poslušati njegovu priču.

„Viđam dabra pod mostom“, rekla sam.

„E vidiš, dabrovi se najbolje love pištoljem.“

„Pištoljem? Zašto bi itko lovio dabra?“

Šokiralo me to što je rekao.

„Ko i svaka druga životinja, i dabar se lovio. Sad je zaštićen, nema više. Neki ga love sigurno u krivolovu. Ali dabar je štetočina.“

Otpio je gutljaj.

„Bitno je znat gađaš li mladog ili starog dabra i na kojem mjestu stoji. Ako pogodiš mladog na vodi, on neće potonuti, ali stari često potone, pa moraš u vodu za njim, a pošto se love u jesen, voda je hladna, pa lovac i odustane, bezveze ga upuca.“

Franc je to govorio pogleda uprtog u daljinu, kao da čupa slike iz nekog lošeg sjećanja.

„Vi ste lovac?“

„Ne više. Prošli su ti dani. Sad samo ribe, ponekad.“

„Ja ne mogu zamisliti da pucam u išta, a kamoli dabra. Ne razumijem zašto bi ga netko ubio.“

„Eh, ne mogu ja tebi to objasnit koliko god se trudio. Ljudi koji ne kuže lov, ne kuže. Točka. Nemamo šta pričat. Od zrelog dabra možeš vadit ekstrakt za parfeme. Iz žlijezda.“

„Ozbiljno?“

„Najozbiljnije. Parfem Šalimar, taj je kažu najbolji. Imaš svog dabra u njemu“, nasmijao se.

Meni nije bilo smiješno, ali razumjela sam da moje mišljenje ne znači mnogo. Sva su mišljenja već dugo bila jednako važna, zbog toga na kraju ne znače ništa i sve je bolno ravnopravno.

Sjedili smo i gledali u stadion. Pored stadiona bio je kafić koji postoji čitav moj život, i puno dulje od njega, „Stara dama“. Kao da samo kafići opstaju.

Pitala sam ga radi li ili je u mirovini, rekao je da je u mirovini već tri godine i da uživa. Rekao je i da je odlučio da mu to nitko i ništa neće pokvariti, ni bolest, ni potres. S obzirom na situaciju, djelovao je kao smiren čovjek, bar djelomično sretan. Spokojan.

Primijetila sam da mu nitko ne dolazi. Uglavnom je samovao i odlučila sam ne pitati ga o obitelji.

Uz to što nisam imala posao, nisam mogla zatrudnjeti. Nije da bi dijete bilo pošteno roditi u ovoj situaciji, bez posla. Negdje sam čula bapsku teoriju o tome da djeca dolaze kad ona sama to žele, ne kad mi odlučimo. Tko bi došao k meni, u ovu besmislenu budućnost? Tako bih se pitala, a zatim sama sebe kažnjavala što sam negativna i nezahvalna.

Prijateljica mi je rekla da bih trebala smanjiti šetnje u svojim godinama ako želim zatrudnjeti. Druga mi je rekla da dijete nije kokošje jaje pa da se razbije šetnjom.

Dado je toliko radio da se često nismo ni vidjeli.

Svaki dan kad bih išla u šetnju, pozdravila bih Franca i rekla da ću s njim sjesti na pivo na povratku. Kad bih se vratila, prvo bi me pitao jesam li vidjela dabra. Dabar se rijetko pojavljivao, možda jednom u desetak šetnji. Kad bi se pojavio, stajala bih dugo na mostu i gledala njegov život. Pitala sam se kako je njegov dom prošao u potresu, je li se granje rasulo, blato rastreslo ili su njegove rupe otporne na nevolju. Je li morao pozvati prijatelja statičara, izrađivati elaborat, prijavljivati se u ured koji je djelovao kao ured Djeda Mraza. Šalješ nešto u prazninu, nadaš se da će stići kamo treba. Nitko ništa ne javlja.

Guglala sam Šalimar i odlučila ga pronaći i pomirisati na prvom idućem putu u Zagreb.

Dabar je najčešće kružio po svom bazenčiću. Jednom je preplivao rijeku na drugu obalu. Snimila sam ga i na povratku pokazala Francu.

„To je mlađi dabar“, rekao je. „Moguće je da još nema obitelj, da se tek treba pariti.“

„Baš je velik“, rekla sam i natočila si još jednu čašu.

„Najavljuju nekoliko dana kiša na radiju, sad će se sakriti“, rekao je Franc.

Nekoliko sam puta ručala s Francom. Jednom sam skuhala i donijela grah, drugi put lazanje, a treći put smo naručili pizzu s Francove terase. Postao mi je drag.

Ne znam zašto ga nikad nisam pozvala u kuću.

Prvi maj je osvanuo blještav, obliven suncem. Išli smo na roštilj kod prijatelja i vratili se punih trbuha. Ja sam to jutro dobila menstruaciju. Na roštilju sam zbog toga popila malo više pa sam pomalo teturala na povratku kući. Dado je morao u noćnu, tako da me ostavio kod kuće, uzeo stvari, pitao hoću li biti ok i otišao. Bilo je tek pet sati i nakon što sam odspavala sat vremena odlučila sam poći u šetnju da razbistrim glavu i resetiram dan. Još dok smo bili na roštilju, počeli su se navlačiti teški oblaci s istoka. Kad sam izašla u šetnju počelo je puhati i bilo je očito da će uskoro pasti kiša. Odlučila sam poći unatoč tome.

Franca nije bilo na terasi, vjerojatno je u kontejneru gledao TV. Pošla sam prema mostu i stala na pola kako bih vidjela je li dabar u blizini. Rijeka je bila tamna i tekla brže. Ugledala sam ga.

Bio je zapetljan o komad narančaste plastične vreće, bar mi se tako činilo. Na trenutke se otimao, ali nije se mogao izvući. Vreća se zaplela o korijen ogromnog debla. Bio je zarobljen i nije se činilo da će se moći osloboditi.

Vratila sam se na početak mosta i spustila se šikarom bliže rijeci. Nije bilo moguće lako prići, bilo me strah. Voda je još uvijek bila visoka od nedavnih kiša, vjetar je puhao i sve je izgledalo zlokobno, no suosjećanje s dabrom me potpuno preplavilo.

Odlučila sam otrčati po nož ili škare i Franca. Počelo me probadati u donjem dijelu trbuha, no nekako sam se natjerala da potrčim. Kad sam stigla pred kontejner, bila sam potpuno zapuhana i jedva sam izustila riječ.

„Dabar… dabar se zapetljao u neku vreću i ne može van.“

Franc me gledao kao da sam poludjela.

„Treba mi pomoć da ga spasim.“

„Dijete, pa ubit ćeš se na rijeci. Ide kiša. Sjebat ćeš se“, rekao je Franc.

„Hoćete mi pomoći ili nećete?“

Bila sam nervozna i znala sam da je pitanje trenutka kad će početi padati kiša i sve dodatno otežati.

„Idem po nož ili škare. Dolazim za minutu, ako idete sa mnom budite spremni“, rekla sam mrtva ozbiljna.

Kad sam se vratila iz kuće, Franc je stajao s pištoljem u jednoj, nožem u drugoj ruci i užetom namotanim oko ramena.

„Isuse, što će vam pištolj?“ viknula sam.

„Najbolje da još idem na možda bijesnog dabra bez pištolja. Nema šanse. Ili pištolj ili ne idem.“

„Nema pucanja“, rekla sam.

„Ako napadne, ima pucanja“, završio je Franc i krenuo laganim korakom. Odlučila sam da nema šanse da mu dam da puca, makar morala sama obraniti dabra.

„Imate li vi dozvolu za to?“

„Naravno da imam, misliš da bi stajao nasred ceste s pištoljem da nemam?“

Rekao je da ne može tako brzo hodati pa sam morala usporiti, što mi je išlo na živce. Oko nas se kovitlalo lišće i prašina koja nam je ulazila u oči. Bilo je pitanje trenutka kad će početi kiša, samo se još nije znalo hoće li biti prolom oblaka ili ona sitna glupost koja prođe za petnaest minuta.

Kad smo došli, prvo smo se popeli na most da Francu pokažem dabra.

„Je, zapetljao se. Sjebao se skroz na skroz“, rekao je Franc.

„Ali, nije nam baš neko rješenje ić ga odmotavat. On će htjet ugrist, a ako dobije priliku, hoće. Ako je bijesan, onda smo nadrapali totalno. Ja predlažem da mi sve ovo bojkotiramo, ti zaboraviš dabra i pustiš prirodi svoje.“

„Prvo, to nije priroda, to je plastika, to smo mi ljudi krivi. Drugo, ja ne idem nikud, ili ćete mi pomoći ili nećete.“

„Neću ti pomoć. Ne mogu ni hodat kako treba, a da tu idem kroz vodu i granje. Zapetljat ću se i ja, gore nego jebeni dabar“, rekao je Franc i krenuo prema spustu s mosta.

„I ono sranje dolje ti nije vreća, nego ona narančasta ograda kojom štite zgrade. To se dolje sigurno sve zapetljalo, boktepitaj koliko je ograde pod vodom. Ajmo doma.“

Stajala sam i gledala kako Franc odlazi. Pošla sam za njim, spustila se ispod mosta, a onda skrenula u šikaru i odlučno zagazila među granje i smeće.

„Jebem te ludu, jesam ti reko da idemo doma“, vikao je Franc, ali nije me zanimalo što ima za reći. S velikim krojačkim škarama u džepu vjetrovke krenula sam prema dabru – pa što bude.

Bila sam dovoljno prisebna da kod kuće navučem stare visoke čizme pa je bilo nešto jednostavnije gaziti granje, no što sam se više približavala vodi, strah je rastao, jer rijeka je izbliza djelovala još brža i nepokoriva logici koju sam stvorila u svojoj glavi. Kroz granje probija voda, znala sam da sad ili nastavljam ili se gubitnički vraćam. Okrenula sam se i vidjela da Franc stoji na rubu šikare, podbočen rukama o bokove.

Voda mi je došla do koljena i da nije bilo granja, već bi me vjerojatno zanijela u stranu, osjetila sam njenu brzinu na listovima. Nagomilano granje i smeće pružalo je podlogu bez koje bih vjerojatno propala u mulj. U svakom sam trenutku i dalje mogla propasti u mulj, no tad o tome nisam razmišljala.

Došla sam polako do velikog balvana na čijem kraju je bio zapetljani dabar. Deblo je bilo golemo, morala sam se popeti na njega, nekako otpuzati na drugu stranu, nadati se da se neće odvojiti od ostatka granja i osloboditi dabra.

Bilo me strah, no uhvatilo me nekakvo ludilo i nisam mogla stati, nisam mogla odustati kao Franc. Htjela sam mu dokazati da mogu ovo provesti do kraja. Tad ni u jednom trenutku nisam pomislila na Dadu i na to što bi on mislio o svemu.

Stavila sam ruke na deblo i procijenila da relativno čvrsto stoji. Nekako sam uspuzala na njega, počelo je poskakivati gore-dolje na vodi, no ubrzo se smirilo. Ako se ne odvoji, bez problema bih trebala moći doći do druge strane.

U tom trenutku počela je kiša. Prvo nekoliko kapi koje sam vidjela na deblu, a potom sam ih osjetila na sebi. Ubrzo se nekoliko kapi pretvorilo u pljusak i deblo je postalo izrazito sklisko. Išla sam polako, puzala centimetar po centimetar. Sad je oko mene bila samo voda, bez granja. Pomislila sam na Franca, nisam znala stoji li još na istom mjestu ili je otišao. Bilo mi je lakše zamišljati da je još tamo pa se nisam osvrnula.

Do narančaste plastike koja je virila iz vode dijelio me, otprilike, metar. Kad sam u jednom trenutku zabacila nogu, osjetila sam jaku bol i shvatila da sam se gadno ogrebla škarama koje su probile džep jakne. Toliko me zaboljelo da sam se jednom rukom primila za to mjesto, no u trenutku sam izgubila ravnotežu, deblo se zanjihalo i ja sam pala u vodu.

Voda me isprva usisala, ali jednom sam rukom primila granu koja je virila iz debla pri čemu sam se sva izgrebla. Nagutala sam se vode. Shvatila sam da sam na rubu toga da me odnese rijeka. Deblo je bilo tako veliko da se više nisam mogla popeti na njega. Pokušavala sam.

Pogledala sam prema obali i ugledala Franca kako se probija kroz šikaru.

„Pomoć!“ vikala sam kroz kišu. „Pomozi, Franc!“

Franc mi je s početka debla počeo bacati uže za koje je zavezao manju granu.

„Uvati ovo nekako i vuci!“ vikao je. „Brzo, dok se ovo sranje ne odvali od obale!“

Bacao je uže, no nije mogao toliko daleko zabaciti. Zakoračio je na početak debla i bacio ga odande. Grana je pala na deblo točno iznad moje glave, ja sam ispružila ruku i uhvatila je.

Voda je bila hladna i zubi su mi cvokotali. Preplavio me umor i jedva sam se držala, jednom rukom za rub debla, a drugom sam pod pazuhom skraćivala Francovu špagu. Franc se ukopao na kraju debla, vidjela sam da je crven u licu i da jedva drži uže.

Kad sam nekako došla do granja, iščupala sam se zadnjim snagama i za nekoliko koraka došla do dubine u razini koljena. Tresla sam se, više ne toliko od hladnoće, koliko od šoka.

Kiša je padala kao luda. Dopuzala sam do Franca i on me bez riječi izvukao. Izgledao je slabašno, no u njemu je bilo snage. Ili je sve odradio adrenalin?

Propadala sam u koljenima dok smo išli prema početku mosta. Franc je s nekog kamena pod mostom dohvatio pištolj i nož.

Stala sam i povratila. Nisam znala hoću li moći do kuće, no Franc me uhvatio oko struka, prebacila sam ruku preko njegovih ramena i hodala.

Kad smo došepali do moje kuće, u džepu sam drhtavim rukama napipala ključ i Franc je otključao. Cijelim putem nismo govorili, samo me pitao hoće li zvati Hitnu.

Rekla sam mu da nema šanse, Dado bi poludio.

„Bit ću dobro“, rekla sam. „Samo se trebam otuširati i zaspati.“

„Nazovi me kad se otuširaš da znam jesi dobro“, rekao je Franc i ja sam obećala da hoću.

Svu sam mokru odjeću, smrdljivu od rijeke, utrpala u veliku vreću za smeće pa je sakrila u kantu u garaži. Ušla sam pod tuš i odvrnula vruću vodu. Zimica je polako nestajala iz mog tijela, osjećala sam topao zagrljaj pare. Dobro je. Živa sam. Za ovu glupost nitko ne mora znati. Jedino Franc i ja.

Kad sam se otuširala i navukla pidžamu, svladao me još teži umor. Legla sam u krevet i nazvala Franca.

„Dobro sam“, rekla sam kad se javio. „Oprosti mi, Franc.“

„Nema veze. Gotovo je. Spavaj sad.“

Franc je završio poziv i ja sam utonula u san bez snova, dubok i besciljan kao rijeka koja te guta, jedino kako zna, bez sentimenta ili prosudbe, nezainteresirano.