Koncepcija vrta | Ivan Babić

Otvorena kuverta na stolu. Kraj nje list ispisan sitnim rukopisom: “Zahladilo je i ovo je možda zadnje što ti ove jeseni pišem. U vrtu zalegla tišina, sve gušća steže magla, rascijepile se krošnje trešanja, sledilo se zaostalo lišće. Pušem u krute kistove, grijem promrzle prste, dahom omekšavam temperu, u tubi se skrutilo vrijeme. Na prazne listove jagodicama nanosim sjene, dlanove utiskujem na grubo platno od jute. I evo što sanjam – na onoj ljetnoj livadi zajedno pušemo u dječju trubu, ja s prednje ti sa stražnje strane, i nema nikakva zvuka, niti se čuje kakav glas. Onda puštamo mnoštvo balona u modro studenačko nebo i opet se ništa ne čuje kad nam u rukama prasnu. I kad se konačno prenem iza sna gotovo zagušen tišinom, začujem kako s našeg zvonika blago odbija zvono i širi nepojmljiv i neizdrživ mir”.