Ples u dvorištu | Marija Rakić Mimica

KAJIĆ

Mater me rodila nasrid mora. Ćaća bacija parangal, natira je da ide s njin. Srića Božja povela sa sobon Anu Martinovu. Porodila ju je ka vrsna babica, izletija sam brže od metka. Noć je bila gluva, kažu, ka i ova danas.

Gavuni se praćakaju ispod ferala na rivi, turisti šetaju pod ruku, dica trče isprid njih puna force. Brzo će kasna ura, dica će poći spat. Večeras san bacija gavunaru pa ću se maknit dalje od mista. Uguši me lito i furešti.

Zapalija san cigaret, tišina me plesnila posrid duše. Sidin na bandi i pleten mrižu starih slika u glavi. Koliko puta san isplovija ovu rutu, koliko san ribe dovuka prid kuću: mola, morskih pasa, arbuna, paukova, škarpina, komarči, ugora, a i onih šugavih mačeva ča ništa ne vride.

Mriža je doli, mirna. Ruke su mi se nekako oznojile, a nije vruće na pučini, nije prid kišu. Sidin, a sve me nešto priteže u prsin. Odma se sitin one večeri kad san s pokojnim Tonkom ulovija morskog pasa modruja. Iskočija je prida me onako velik i jak, plesnija po vodi, nikad nisan tolikoga straja pritrpija u ribama. Odma me srce steglo.

Skidan majicu ne bi li se malo rikupera. Al ne pomaže. Gledan u nebo i tražin trag nevere. Sve je bistro i čisto. Noć je litnja, mlada i sva nekako moja. Evo, smirilo se malo i to u meni.

Nisan ga moga spasit, džaba mi je bilo šta san vuka konop. Tonko se utopija ka da nikad nije nogon kročija u more. Vrag zna odakle su došli oni nagli vali. Progutali su skoro kajić ka da nije od drva, nego od bokun karte.

Bacit ću još panulu, blenit u porat šta ostaje za mnon dok je vučen. Morski zrak raširit će mi pleća i prodisat ću punin plućima. Ništa na svitu ne liči slabu forcu bolje od soli šta mi upravo prska po nosu.

Ka dite san ulovija zubaca od osam kila. Mater ga je nasikla na fete i stavila u led. Pekli smo ga na gradelima misecima. Ja bi doša doma umoran od baluna ili trke po mulu, sili bi za stol, a miris pečene ribe bi se širija po mistu. E, da je meni onda bilo ovako lipo jist ka da šta se danas jide.

Bol u prsima i u livoj ruci. Ima bit da je ovo od kičme i onoga kreveta starijeg od mene, čim ovako šeće po tilu. I čeljust se steže, škrguću mi zubi. Grašci znoja probijaju iz mene. Ispružit ću se i počinit, možda kala malo.

E, kako san Tonka vuka nazad put broda. Da san baren potega jače i mislija glavon. Konta san, nema šanse da ga ne izvučen, pa domaći smo, cili život na moru. Šta nama može malo vala učinit, izvuć ćemo se ka i uvik. Ali more te proguta baš tada kad misliš da ga imaš, da si njime ovlada. Opominje da si mali.

Zvizde su se prosule po nebu. Neću puno gledat, moglo bi me gore zamantat, ka ono kad sam skoro zaronija niki dan. I onda sam puva ka zmijurina. Ljuljalo me ka na ringišpilu, nije od dobroga mora. Ima bit da je od života.

Ukočilo me. Triba bi malo stat na noge; ako se dobro namistin i čvrsto stisnen kolina, neću past. Nije još vrime za dizat mrižu. Pričekat ću još tri kvarta od ure pa gren ča nazad.

Da smo bar oni dan krenili ranije nazad, ne bi bilo onake tragedije. Ko je moga mislit, onakva mrcina pa da neće izdurat. Nevera nas je stresla naglo. Odnilo ga samo od mene, samo se pustija, glava je provirila ispod one brze pjene, jednon. Zva san upomoć, al nigdi nikoga.

Ne znan kako, ali na pamet mi pade ćaća. Otiša je nakon jedne svađe, zalupija vratima i više ih nikad nije otvorija. Sićan se kako bi ga mater znala navečer na ponistri čekat satima sa šterikom iz koje bi kapalo uje na dasku od prozora.

Čini mi se da san upamtija kad me jednon ljulja na kolinima. Kosa mu se spustila priko lica sve do mojih prsiju, piva je neku lipu pismu. U po glasa. Mrda me gori-doli u ritmu, u dvoru ispod loze.

Sila mi je. Popet ću se na provu. Tako ću lakše to obavit. Moran dignit mrižu šta prije i okončat ovi ludi dan. Znoj mi probija do rebara, kapa s mene, slika se muti prida mnom. I brod se cili nekako nakrivija ka da ga vali gone.

More se uznemirilo, triban pazit kako gazin naprid. Uvik mi je mater govorila da je vrime kurba.

Bože moj, kako je samo nesta na pučini! Kako je grabija rukama, kako san ga vuka, doziva. Plaka san ka malo dite. Nije to bija plač od tuge, nego onaj najgori, onaj od šoka šta ostavja trag još dugo, šta ne da noćima spavat, nego te tira da skačeš po postelji ka da ćeš evo sad umrit. Ma i gore je to od smrti, to znadu samo oni šta su joj bili blizu. Smrt je samo kraj.

Mlaz mokraće zalipija me naglo, nisan izdrža do kraja. Sila mi sad i velika. Skidan gaće, kajić me ljulja, al moran se ispraznit odma.

Uspija san nekako s ruba. Mokar san ka mulac usrid kanala, skidan gaće do kolina i rušin se ka svića. Ležin u svon kajiću, jadan san, zgužvan, led mi uša u kosti do kraja, bol više nema pauze. Grčin se, a usta sama počinju molit. Očenaš izgovaran brzo i molin ovu noć da pokaže malo milosti za me.

Neki nagli mir me obuzeja i opustija mišiće. I čeljust više nije stisnuta, mogu micat livon rukom. Valovi ne zvone više. Srce mi se nekako smirilo. Izvadit ću mrižu. Mater će me dočekat u dvoru na skalinama, pridat ću joj ribu iz kese ka štafetu. Pomalo, pričekat ću. Odmorit ću malo. Vako je baš lipo. Evo Tonka lega je kraj mene, ispružija se po kajiću koliko je dug i širok. Nas dva, a u moru kalma, Misec je osvitlija površinu. Čini se da moreš čitat s dna. Odmori, prijateju, more je ka lušija.