Ples u dvorištu | Marija Rakić Mimica

KIP S OLTARA

– Umrla Jovanka – naceri se Stipe na visokoj katrigi.

– Šta je nije odnija đava osandeset i druge?! – javi se Ante, rodon iz Maučića.

– Ma kad je ono Šaban umra?! – akuža Stipe tricu špadi.

Kad jenja sparina, na štekatu se okupi klapa. Iza obida im padnu žunte pa čekaju da mola fjaka. Trešetaju i briškulaju. Kolutaju očin, migaju kad jemaju akužat. Brzo im skoči živac pa se uzvrte na katrigama. Brontulaju. Nemaju pametnijega posla nego kontreštavat se oko pizdarija. Moš čut beštimju i kad triba i kad ne triba, važno da se čuju. Puno tu sidi batifjaka, malo je tu vridnih judi.

– E da van je bilo onda tako lajat, glistavci tupavi! Niste se ni prikrstit znali – pribotuna Tonči. – Tonči, evo te jopet žena zove da greš doma! – začuje se konobar sa šanka.

Moj susid Tonči puno je pošten čovik. Žena mu Julija rodon je iz Slavonije, a naš kraj joj nikad nije lega kako triba. A ima bit da je pametna, kaže svit da je progucala više knjiga nego šta ih mištani jemaju vidit na policama Šime Prkanovog, profešura jezika.

Živili su u Zagrebu, a vratili su se na more jer imaju bolesno dite, maloga Pavla. Ima niku čudnu bolest zbog koje je štrkljav ki šćap, teško diše, a priko face noću jema masku. Mater mu se povukla sva u se i jedva progovara. Tako su se oni živi zakopali točno priko puta ceste, poviše glavne magistrale.

Pametan je Pavle, zna odgovorit na sve šta ga kurijožasti svit pita dok ga Julija šeta pod ruku uz more. A ča je tek lip, nema ovod takvoga diteta. Ricasta kosa prikrila mu čelo, nos prćast, a koža bila ka da je kraljevske krvi. Uvik je dobre voje, ne znan jesan ga ikad vidila idnoga.

– Vid ga, isti je u facu ka oni mali šta je glumija Papundeka u Velom mistu – izvali jednom naš Stipe. I mali ostade Papundek.

Julija je šetala s njin svako jutro i lipo bi pozdravila svakoga koga bi trefili puten. Papundek je gušta na morskoj ariji. Vodila bi ga da vidi ribe šta skačedu uz kraj. Najveća žeja bila mu je sist na porat i bacit ješku. Satima bi moga tako ostat.

Uvik je oblačila malog sama. Tonči bi se izgubija kad bi ga tribalo obuć il naranit. Znala bi ga tražit da joj pomogne maloga dignit iz posteje kad ne bi mogla sama. Jer bilo je s njim i boljih i gorih dana, al materi je svaki dan bija isti.

Tonči je provodija puno vrimena u crkvi. Virova je u pomoć s neba više nego u likariju šta je činila maloga još slabijin. Svi su u kući morali molit. Lako je bilo naučit dite, al sa ženon je jema velike muke. Nije tila ić na misu, samo je brojila koliko su uri proveli na čistoj ariji.

– Ajmo u nediju svi poć na misu. Molit ćemo za njega – bija je uporan ka sivonja.

– Kako da ne, to će ga spasiti!

– Ne govori tako.

– Nekad sam vjerovala u Boga.

– Moraš virovat i sad da će nan pomoć.

– Prestala sam moliti odavno. Lako za mene, ali što mu je naš Pavle skrivio?

– Papundek moj ne more najidit nikoga, a kamoli Gospodina.

– Kakav je to Bog koji ovo radi djeci?

– Božja voja je to, Julija. Triba virovat i u dobru i u zlu.

– Ne vjerujem u njegovu pomoć.

– Pođi sa mnon zbog njega. Zbog nas. Bit će mirniji nakon mise, vidit ćeš.

Nije moga podnit da mu žena stoji doma dok on ide u crkvu. Upira je dok nije popušćala. Slomija ju je konačno i krenila je na mise. Nediljon prije nego ča bi krenili, pomaga bi obuć maloga. Mučija bi se dok bi mu navlačija veštit pa bi se Julija umišala da mu bude lakše. Onda bi ga uredili i pošli svi troje u staro selo. Ka prava familija. Tako to ide, bolest i antikrista natira da se poškropi sveton vodon.

U crkvi je vrime učinilo svoje. Nema više naše stare mise kad je odzvanjala pisma starijeg svita. Sad moš čut samo zbor koji dobro znade šta je pisma od Boga. Danas su virnici najglasniji, al rič se Božja jedva čuje.

Papundek bi sidija u prvon redu. Ćaća bi ga namistija udobno da more uvatit svaku rič s oltara. Koščati vrat bi jedva provirija iz klupe, a ručice bi sklopija čim bi uša. Oko desne ruke visila mu je krunica šta mu je još davno poklonija ćaća. Tonči je molija glasno da ga svi moredu čut.

– Ajme meni, kaki im je doša ovi mali – blenila je u nj Katica.

– A kako tek ripje. Da im je bilo reć da mu zaprže malo cukra i mlika? – odgovori joj Anđa.

– Ma ki da je kip od kamena. Šta ga ne držidu doma, bože mi prosti – i nastavi Katica recitirat Virovanje.

Znala je Julija šta govore o malome. Digod bi se i okrenila, al gledala bi kroz njih. Njijove riči nisu dopirale do nje. A i glave su im bile nepomične, ka onon kipu sv. Roka iza oltara. Ne znaju oni. Njezino će dite bit dobro. Izličit će ga more.

*

– Malom je sve gore – rekla je to večeras smireno, ka da mu nije mater.

Svako malo digla bi se ćirnit ga prije nego on počne nakon prve faze vapit za zrakon u snu. Onda bi uzela masku s kantunala. Ne bi ni palila svitlo, znala je svaki dil njegovog tila u mraku. Gušija bi se kratko, stvorila bi se prid njin brže nego šta bi se stiga oglasit dva puta. Slabašno se tilo jedva mrdalo, buljave oči ispale bi na ispaćenon licu. Ruke ka da su molile za spas.

– Neće mom Papundeku ništa bit – reče Tonči i uputi se put kapije.

– Hajde ti, pa popij koju!

– Ča oćeš od mene, ženo? – okrene se ka da ga je kigod stinon opalija po leđin.

– Ti odeš na karte i samo nestaneš!

– Julija, molaj me! Ne da mi se karat.

– Kad misliš biti s nama? Ili si u kavani ili u crkvi.

– Kako to moš reć? S vama sam po cile Isusove dane, gren na bevandu pri postelje.

– Kad misliš prestat bježat?

– Od čega ja to bižin?

– Od mene bježiš. I od našeg djeteta.

– Kako te nije stid tako mi nešto reć? Da ja bižin od svog diteta?

– Bježiš boci ili Bogu.

Tonči je nije više gleda.

– Gdje ti je taj tvoj Bog? Gdje su ti tvoji ljudi za pola sata kad ti se dijete stane gušiti? I tražiti nas dvoje po sobi? – nastavila je Julija.

– Prestani – gleda je u svoje postole da ona ne vidi kako mu se oči cakle.

– Traži on i oca, znaš? Ćalu svoga da ga odvede na ribe. Da ga stavi na kajić i s njim zaplovi.

– Ja ga šetan kad god mogu.

– Ne traži on ni Boga ni Gospu, Tonči! Traži mater i ćaću.

Tonči otvori kapiju i izađe.

Julija sidne ispod Papundekove ponistre. Sumrak čini ljubičaste trake po nebu. Sunce dira more u punti Brača. Niki vapor se taman priveza. Dan se trni polako, čuje se koji grdelin i dreka balotaša doli, niže u mistu.

Julijino tilo ka da se ukopalo na katrigi. Dlanove je spojila na bedrima, glava joj visoko, a pogled tup. Ka da može vidit kroz zid kuće, tamo u mrak di nije potribno svitlo. Uzme sviću sa stola, užga je i prikrsti se.

Papundek više nije zavapija u snu.