Ples u dvorištu | Marija Rakić Mimica

MATER ČETNIČKA

Malo misto ne ostavlja puno prostora mašti. Sve se zna, svaka crna fleka s duše lako išeta iz kuće. Mištani žive skromno: idu na ribe, sade kumpir, pomidore, meso jedu dvaput tjedno. Skromnost i zdrav život idu zajedno. Arbuna je sve manje u moru, sami mačevi se koprcaju na parangalima. I tako do lita. Kuće su velike, malih kamenih kuća više ne moreš ni vidit. Prid njima ne side babe. Draže im je sidit u kući. Pod klimon.

Prošli misec zavadilo se cilo misto. Načelnik se jasno izjasnija o vanjskon uređenju objekata: vanjske jedinice klima-uređaja maknit, a na balkone izvadit pitare s cvićen. Reka im je da su nekad na balkonima jedini ukras bili ljudi, a isprid kuće se igrala dica. Mištani koji nemaju furešte u kući odobravali su svaku načelnikovu rič. Oni šta rentaju, oni su činili kuco.

Rade Joškin i Šime Piplica gledaju balun u kafiću. Žega je, sunce prži. Nema živa stvora na moru. Vruće je za krepat.

– Jebate, ako je ovi sudac normalan!

– Bogami, nije sav svoj.

Rade Joškin, sin ćoravog Joška, uvik viče kad govori, ka da je od gluvoga. Živi od mora i zemlje. Ima ženu Katu i dva sina, Joška i Vida. Kata je skromna žena, živi i diše za svog Radu. Kuva, čisti, pere, okopava vrt. I sluša svog čovika. Mora jadna Kata tako, inače se Rade juti i viče da ga se zna čut do drugog mista. Zna je i pljunit u lice ako kanotijera i bile bičve za balun nisu na svom mistu.

Katino pravo ime je Slobodanka. U vrime rata pop iz crkve prikrstija ju je u Katu, ono kad je gori nosila za Caritas. Katin ćaća, Vladimir Stanojević, je iz Beograda, a Katina mater Borka iz Sombora. Kata se udala mlada, još za vrime bivše države kad je jubav bila mukte, a svit ima morala. Litovala je u našen mistu svake godine. Upoznala je Radu poviše plaže Juto, na šetnici na kraju vale. On je bija visok, mršav i s kućom na moru. Zajubila se i već slideće godine doselila svom Radi u Dalmaciju s tri kufera, dvi tegle kajmaka i mrvu stida.

Joke, dosta stariji Radin sin, fini je gospodin. Studira je medicinu u Zagrebu, oženija se i pobiga iz mista. Vid je mlađi sin, plav i koštunjav. Lovi s ćaćom lignje, cili se trese kad ovaj drekne pa mu priko očiju prođe tužna sjena.

– Na koga si tako smotan, krvi ti Isusove?!

Mali Vid dopodne skače po moru, a popodne traži kumpanjone za lovit ribu s porta. Ima mali štap, ulovi koju ribicu pa mu se ćaća ruga.

– Aj kvragu, ti i ta tvoja ribica, ne bi se mačka od nje najila! Vid ga Šime, s ovon ribicon priko mista!

– Aj pusti malog na miru!

Oko pet popodne more šuška od turista i šušura. Dolaze sa svih strana. Puna je plaža svakojakog svita, kupaju se, sunčaju, dica trče po plićaku ili ližu sladolede na kugle. Strani turisti kupuju kukuruz za petnaest kuna. Prodaje im mali Jure Piplica svaki dan. Prvo pune triput snažno u zviždaljku. Pa onda drekne:

– Vruuuć kukuuruuuz! Hot corn! Mora tako, da čuju i oni u moru.

Nema više šoldi ka nekad, sad su i gavuni s peškarije skupi. Zna to bidna Kata pa se tare u polju, posli prodaje na banku isprid dućana. Pošalje je Rade usrid podne, ona sidne gori ispod ceste i viče:

– Ajmo, mlade blitve, za deset kuna! Sad san je vadila iz zemlje!

Dođe nekad Kata doma bez kune, ne proda ništa pa se stisne cila putem ka starica. Obisi usta i zastane malo na pragu kuće. Proguta jad svoj, stisne joj se nešto u prsin i tek onda uvati za kvaku.

Dreka se čuje brzo, Rade je najžešći na pare. Ništa opet nije uspila, koza nesposobna.

– Zašta te iman, odnja te đava ko te meni da! Vidi se odakle si nikla, jeba ti bog mater!

– Nemoj, Rade moj!

Mali Vid začepi uši i pokrije se po glavi. Jadna mater, zašto joj to radi. On bi ujutro s njom u polje pa isprid dućana, ali mu ćaća nikad ne da. Neka radi sama, tribaš dat ruke ćaći jer s maslinama uvik ima posla, kaže.

*

Ljube Curina i Jele Čokolića imaju uru ćakule na klupici. Vide, ide Kate s blitvom.

– Vid je kaka je, cila osušena ki prut.

– Kako neće jadna, šta radi od nje.

– Šta nije otišla od njega, ka da joj je niko kriv. Imala je kad.

– Bidna žena. Nema taj srama.

– Jučer je kopala dopodne, a onda prodavala do tri. Ne bi mu ja skuvala obid da crkaje!

– Kad god prođeš kraj kuće, čuje se dernjava.

– Ma ne razumin kako im se da ratovat više.

Mali se Vid provuka kraj njih i doša materi. Brz je ka munja, a kad te pogleda onim lipim očima, sve muke zaboraviš. U njima živi more, Gospe mi!

– Mamo, neću danas s ćalom u polje.

– Majko Isusova, nego di ćeš?

– Pomoć ću ti da donesemo koju kunu doma.

– Ajme meni, majko sveta! Idi njemu, ne triba meni ništa.

– Neću, neće te više dirat dok san ja živ.

Uzjapuri se jadna Kata, kolina joj klecaju, ruke mokre. Zna ona šta ga čeka pa se sva trese. Mali se Vid cereka, obrazi mu se zarumenili od sriće, a plave se oči materine sjaje. Sritan je mali, neće ga niko vikat dopodne.

– Aj uzmi ovu kašetu.

– Daj, majko!

– Složi kapulu i pomidor.

Ljudi prolaze, vire u kašete i pitaju za pare. Nudi mali svima, fin je ka da je rođeni trgovac. Prodaje svega i zamanta svakog ko prođe. Sritan je, nudi se, baca se s jedne strane na drugu, ispadaju mu kune i svako malo pogleda put matere. Kupuju ljudi, vade pare, povrće ravno iz polja miriše, lako se pripozna.

Raduje se Kata, ponosna je na nj ka da je iskopa suvoga zlata. Pozdravljaju svit u prolazu, mašu svima, bit će ćaća ponosan. Dat će mu njih dvoje sve kune, da bude sritan, i pokazat će svima u selu. Mora svit vidit, kako će inače znat.

Oko dvi ure stiže Rade isprid dućana. Koraci su mu brzi, a brk obišen. Gleda prvo Katu pa svog sina. Promatra kratko, zaleti se put njih i zaustavi točno prid kašeton od tikvica.

– Di si ti jutros, mali?

– Evo me, ćale, pomažen materi.

– Jesan ti reka da dođeš u polje, pička ti materina!

– Znan, ćale, ali vid kolko smo prodali.

– Ma dat ću ti ja šta si proda, đubre jedno malo, kad ti zavrnen šijon!

Udre Rade nogom kašetu s tikvicama, sve se razletile. Pa se zaleti, gurne dite u zid i opali mu plesku. Okrene se malom Vidu glava, a oči se napune suzama. Viče Kata, plače i zove upomoć. Ne čuje Rade, vuče malog za vrat i psuje.

– Ti ćeš mene ne slušat, zapamtit ćeš me jednom zauvik!

– Nemoj, Rade, nemoj, molin te!

– Makni se, kučko prokleta, ti si za sve kriva!

– Udri mene, molin te, pusti mi dite!

Okrene se Rade put nje, pogleda je, pljune na tlo i zakriči: – Jeben tebe i tvoju mater četničku!

Ode ćaća, ostavi dite i mater jadnu da mu krv briše ispod nosa.

Plače jadna Kata, kupi onu blitvu s poda i jeca: – Jesan ti rekla da ideš doma, dite moje!

– Nema veze, majko, skupit ću ja sve pa ćemo kući. Zaradili smo dobro, neće meni ništa bit.

I zacakle mu se opet one lipe oči, digne se s poda i počne kupit. Skupilo se ljudi oko njih, prava predstava za masu. Vidile su sve Ljube i Jele, stajale su tu cilo vrime.

– Gospe draga, šta mu je skrivilo ovo bidno dite?!

– Rekla san ti ja, Mare moja, njihov rat nikad završit neće.