Nebo u kaljuži | Sven Popović

ZAGREB, JE T’AIME

SAN I TOPLJENJE GLEČERA

Zaljubljen sam u djevojku koja ne postoji. Ne znam ni kako izgleda, no sinoć u snu čuo sam njen glas. Nazvala me i pričali smo. Glas joj je otopio sve glečere što plutaju u meni. Izazvala je globalno zatopljenje, poplave, sve to. Budim se u mraku. Njezin glas mi i dalje odzvanja u glavi. Tako je topao. Ne znam tko je ona, ali moram je pronaći. Stojim pokraj prozora i pušim, usamljenost me drma. Cigaretu sam pripalio na plinskoj pećnici. Upaljač sam sinoć ostavio u kafiću. Noć je tiha. Noć je meka. Samo ja i zvuk sagorijevanja cigarete. Vratio sam se u krevet. Tražio je u svakom snu. Nisam je našao.

Zavezao sam tenisicu koja se uporno odvezivala. Crvene konversice koje nisam obukao od zadnjeg dana srednje škole. Puhao je vjetar i izgledalo je kao da će pasti kiša. Prašina mi je ušla u oko. Tramvaja nema. No ne žuri mi se. Znam da će me glas s druge strane čekati. To je samo san, reći ćete. Možda. Možda taj momak s druge strane vodi bolji život. Možda sam ja tek njegov san.

Kako pronaći osobu koja možda ne postoji? Nisam znao odgovor na to, no nemoguće su mi se misije uvijek dopadale. Postoji još uvijek nešto romantično u jurišanju na vjetrenjače.

KNJIGA SNOVA

Nazvao me i rekao da će kasniti. To mu je prešlo u naviku. Nije baš pohvalna osobina, ali nije me smetalo. Rekla sam mu da ću ga čekati u knjižari. I tako sam listala knjige čiji su mi se naslovi sviđali. No slova su se preslagivala ispisujući sinoćnji san. Nastojala sam ga zaboraviti, no nekako se sve trudilo podsjetiti me na njega. Nakon nekoliko godina bez snova sinoć sam sanjala. To mi nije mnogo značilo. Ali čini se da jest drugima jer su se svojski trudili natjerati me da se prisjećam tog sna.

Pa dobro, kad se već i slova preslaguju, zašto ne?

Moj dnevnik je postao težak. Olovna slova počinju nalikovati na vojnike koji marširaju mojim mozgom i kopaju po sjećanjima. Ne usudim se ni pomisliti koliko bi težak bio da moram zapisivati i snove.

Sinoćnji je san težio više od običnog dana. To je pola stranice. A možda više i od gadnog dana. To je obično stranica i sedam-osam redaka. Upoznala sam momka. Znali smo se iz prošlog života. Znali smo sve jedno o drugome. Na kojoj strani kreveta volimo spavati. Prvu pjesmu koje se sjećamo. Imena stabala na koja smo se penjali kao djeca. Znao je sve o meni, no unatoč tome ga je sve zanimalo. Kao da sve što ugleda vidi prvi put.

LUTATI I NE BITI IZGUBLJEN

Odakle krenuti? Dobro je to što kad nemaš cilj, nikako ne možeš zalutati. Svako je skretanje dobro. Mislim da sam tako nešto pročitao u nekoj zen poeziji. Ili u Alisi u zemlji čudesa. Promatrao sam izloge i mutne odraze ljudi koji prolaze. Duhovi u staklu. Zarobljeni su. Promatram i knjige u izlozima. Bezvezni naslovi, bezveznih autora, koje čitaju malograđani u javnom prometu. Negativne misli. Van. Tražim djevojku svog života.

NEGDJE IZMEĐU

Vidiš ti ovo?

Vidim.

I, što ćemo?

Zar bismo nešto trebali napraviti?

Čuj, u zadnje vrijeme su tamo gore napravili dosta grešaka kad je u pitanju administracija sudbine.

I mi bismo trebali nešto ispraviti?

Pa, da.

To nije naš posao, mi smo…

…Detektivi, znam. Ali ovo mi izgleda kao interesantan slučaj.

Ne bismo se trebali petljati.

Nećemo, barem ne izravno.

Što predlažeš?

Posrednika.

Koga imaš na umu?

Pavela.

Ali njima već dugujemo uslugu.

Sredit ćemo to već nekako.

Što predlažeš?

Možemo im prodati nekoliko kvadratnih kilometara neba iz njihovog doba.

Nije li to previše?

Čeznu za tim već jako dugo, neprestano gledaju nebo.

A dobro, dok god nas šefovi ne skuže.

Neće.

PRIJE SNA I TOPLJENJA GLEČERA

Ostavio je upaljač na stolu. Vratit ću mu ga sutra kad ga vidim. Idemo dalje, nas nekoliko. On je bio nešto loše volje i nije htio s nama. Tour de birtija. Tako se to zove. U sljedećem kafiću nailazimo na nekoliko kolega novinara. S drugog glazbenog websitea. Nešto stariji. Nekidan smo ih dobili na basketu. Zajebavamo ih da nam moraju platiti pivo. Plaćaju.

Uglavnom ne govorimo ništa pametno, pričamo o novom albumu nekog benda i kako nam je lošiji od prijašnjeg, nije to više rokenrol, omekšali su, nije to dobro, kurac, ispolirana produkcija. Na svaku drugu zelenu bocu dolazi mjera pelina, refren na pivski verse. Jedan od kolega predlaže da idemo dalje, u sljedeću birtiju. Rekoh, može.

Tamo opet po starom. Bendovi, čovječe, Exile on Main St. jedan je od najboljih rokenrol-albuma svih vremena. Ma, vjerojatno najbolji. Libertinesi su spasili našu generaciju. Arctic Monkeysi su prodane duše, a Coldplay treba strijeljati ili kamenovati. Ali tamo vidim jednu curu, spavali smo jednom, bili smo poprilično pijani. Opet pričamo. Ona, Igi i ja. Trkeljam nešto o kulturalnim studijima, ona me ispravlja. To nije Stuart Hall rekao. Kurac, nego tko? Raymond Williams. Što, ne piše taj krimiće? To je Raymond Chandler. Aha, da, zbogom, dragana moja. Hoćemo do mene, pita ona. Kimam. Idemo, kažem, samo da zapalim. Jebeni upaljač ne radi. Bacam ga.

Tamo, u njenom stanu, sjedim na podu potpuno razvaljen. Njena mačka me grebe i ostavlja dlake po mojim novim hlačama. Ona pušta Neila Younga. Meni se povraća. Kažem joj to. Kaže da odem na WC. To i radim. Pljuskam se vodom. Pijem vodu. Sad mi se samo vrti. Vraćam se u sobu, bacam se na madrac. Jebena mačka opet nasrće na mene. Idem spavati, kažem. Koji si ti krele, kaže.

OPET IZMEĐU

Telefonske govornice su relikvije prošlog vremena. Tko ih, zaboga, još koristi? Mi. Ulazim u govornicu. Halo, da, s Pavelom me spojite. Ej, zdravo, druže. Čuj, trebam uslugu. Znam da vam dugujemo, ali, slušaj me, imam dobru ponudu. Jako dobru. Nekoliko kvadratnih kilometara neba, što kažeš na to? Kakvog neba, što misliš? Pa onog koje vam nedostaje. Da, slušaj, ovako, trebaš nabaviti upaljač. Zašto? Da bi naštelao zvijezde, tako ti to ide, ne štelaš ih dramatičnim činovima, nego sitnicama. E, vidiš, taj upaljač treba doći do ove djevojke. Razumiješ me? Okej, savršeno. Javi kad završiš.

VRANE I UPALJAČI

Što si on misli, tko je? Anđeo, možeš misliti. Ako su svi anđeli takvi gnjavatori, bože me sačuvaj. Kao da nemam pametnijeg posla nego tražiti upaljač. Baš taj jedan. U gradu od više hiljada (rekao bih milijuna) upaljača. Odbačenih i živih. Nemoguće? Samo ako ste amater. Ja to nisam. Prvo hakiram u kvartovski arhiv, gledam kad je momak posljednji put kupio upaljač. Na putu u grad. Nije dugo trajao. A onda gledam kamo je sve išao, razmišljam kako bi on razmišljao. Znam njegove omiljene birtije, provjerio sam svu dokumentaciju koju imaju o njemu. To je zapravo najzeznutiji dio. Anđeli bez problema mogu nabaviti svu potrebnu dokumentaciju, ali onda će ih šefovi pitati zašto im treba. Neće biti dobro ako gazde skuže da su ovi petljali nešto s administracijom sudbine. Tu upadam ja. Ja mogu biti mnogo toga. U obliku neonske svjetlosti raspršio sam se po arhivu i doznao sve što mi je potrebno. A sad sam bljesak mokrih tračnica i klizim gradom. Dakle, prvo je bio ovdje, aha, onda je odlučio ići doma. Očito je ostavio upaljač i zgrabio ga je njegov pajdaš. I onda su, aha, onda su išli tamo dalje i čini se da je ovaj bio toliko pijan da nije znao pripaliti cigaretu pa je mislio da je upaljač potrgan. Dakle, evo ga. Bljesak tračnica odbija se visoko i pretvaram se u vranu. Kljunom grabim upaljač. Sad trebam pronaći nju. Piece of cake.

KASNIM, OPROSTI

Iako je navikla na to, ne bi se trebala miriti s tim. Ja sam kreten, priznajem to i ne radim ništa u vezi toga. Sebičan sam, priznajem to i ne radim ništa ni u vezi toga. Odlučio sam se ne truditi više nego što je potrebno. I vidim je, čita neku knjigu. Previše je dobra prema meni, znam, i trebao bih raskinuti s njom, ali naviknut sam na pažnju i strpljenje. I nesiguran sam. Jako sam nesiguran.

Kasnim, znam. Oprosti.

U redu je.

Idemo?

Kamo ćemo?

Da pogledamo neki film?

Hm, ne da mi se danas.

Hoćemo li šetati?

Čini se da će kiša, ali nema veze.

Idemo onda.

Idemo.

UPALJAČ

Jebena vrana me ispustila. Skoro me razbila. Mater joj jebem.

VJETRENJAČE

Spustila se noć, zadnji dnevni tramvaji vozili su na remizu, a nisam je pronašao. Jedno po jedno gasile su se oči nebodera, u jednom od njih možda je ona. I tako krećem prema trgu. Olovnim koracima i grozničavog pogleda. Rasturila me noć. Rasturili su me snovi. Pratim tračnice, čini mi se da su sjajnije od uličnih svjetala. Možda ću je opet sanjati. Možda ću joj ovoga puta vidjeti lice.

POSLJEDNJA CIGARETA

On se otišao naći s prijateljima. Ja sam odlučila otići doma. Dala sam mu svoj upaljač. Tako barem neću popušiti zadnju cigaretu čekajući tramvaj. Sačuvat ću je za jutro. Pripalit ću je na plinskom štednjaku. Drhtala sam i gledala digitalne brojke na tramvajskom terminalu. Vidjela sam upaljač na podu i pokupila ga. Radi. Odlučujem zapaliti. Jebiga, treba se zabaviti nečim dok ne dođe taj vražji tramvaj. Prilazi mi momak, izgleda kao da hoda u snu. Pita me imam li vatre. Odgovaram da imam. On šuti nekoliko sekundi. Shvaćam da se znamo otprije.

NEBO

Stigla je pošiljka dvojice detektiva. Nismo znali što ćemo s tolikim nebom, pa samo ga montirali iznad svog nebodera. Iznad kvarta. Mlado nebo nad betonom i asfaltom, i svim tim životima.