Nebo u kaljuži | Sven Popović

ANĐELI VRTE RUNDU

sedam su dana hodali i glave
kupali i uranjali u tmini

osmo im se jutro
pokazala ravnica.

D. Rešicki

Anđeli su sjedili za šankom ogrnuti mutnim aurama. Nevješti bi promatrač rekao da je to varka mutnih barskih svjetala i dima. Nema on pojma. Anđeli su sjedili za šankom. A đavoli? Za neke ljude bili su zatočeni na dnu čaše, za druge u glavi. Ma sve ti je u vugla, stari moj, govorio mi je nekoć mudrac. Zanimljiva škvadra, anđeli, đavoli i mudraci. Fale samo proroci. Tu će si titulu prišiti neki pijanac, treba samo čekati. Pravih proroka gotovo da i nema, uglavnom su sjebani, slomljeni, ludi.

Čekao sam Maroja. On će ih znati prepoznati. Otpio sam gutljaj piva i počeo lupkati prstima o stol. Maroje ulazi, nervozno zvjera uokolo, traži me. Trenutak nelagode dok pogledom tražiš svoje ljude. Primjećuje me, skida kaput, sjeda prekoputa.

Jebote, ledeno je vani, kaže on.

Cimam glavom prema šanku.

Okreće se i gleda.

Anđeli?

Aha. Znao sam da ćeš ih skužiti.

Kako ne bih? Aura pathosa.

Gdje su Marin i ostali?

Idu na neki tulum, dvije-tri ulice niže.

Što čekamo?

Moje pivo.

Tko će sve biti?

Što ti ja znam, no čuo sam da te neki od tih ljudi znaju.

Glavno je da ima djevojaka, zaključujem.

*

Sjene su treperile na zidovima, po licima, oko tijela. Teško se disalo. Istrošeni zrak. Prošao je mnogo pluća. Ne možemo do šanka od mnoštva. Kažem to Maroju. On pali cigaretu i kreće naprijed. Čikom krči put. Tijela se izmiču. Maroje je Mojsije noćnih klubova. Dolazimo do šanka. Vidim mnogo poznatih lica. Nešto su starija nego kad sam ih posljednji put gledao. Naučila su neke živome cake. Pivo i medica. Provjerena kombinacija. Tamo je i Maks. Maks svira lead-gitaru u jednom underground bendu.

Bok, Maks, što ima?

Eto, ništa, pojavilo se više ljudi nego što sam mislio da će doći.

Pa to je dobro.

Je, samo nemrem doći do šanka.

Egzistencijalni problemi te muče, vidim.

Ne seri. Jesi vidio Nikolinu?

Nikolinu?

Išla je s tobom u srednju.

Aha. Nisam, zašto?

Ma, totalno je u kurcu.

Zašto?

Već je pijana. Totalno je prolupala, kažem ti. Svaki dan izlazi.

Što, ima nekih problema?

Očito. Sa sobom.

Aha. Dobro, Maks, vidimo se još.

Ćao.

Maroje kaže da ide na zrak. Okrećem se. Tražim Nikolinu. Nema potrebe. Prilazi mi. Ne čujem je, pa se naginjem. Osjetim njen dah na vratu.

Ej, zdravo.

Bok, Nikolina.

Dugo se nismo vidjeli.

Druga država, drugi ljudi. Tako to ide.

Da, čula sam da si bio u Njemačkoj. Zašto si se vratio?

Promjena scenografije nije promjena kože.

Ne, ali je dobar početak.

Istina. A ti? Čime se ti baviš?

Preživljavam. Lomim stvari.

To je dobro. Glavno je preživjeti.

Znaš, jako mi se dopadala tvoja poezija. Nagla promjena teme.

Dopadala? Zašto prošlo vrijeme?

Pa, dugo nisam vidjela nijednu tvoju pjesmu.

Ne pišem više toliko često.

Šteta. Zašto?

Ne mogu.

Ne možeš?

Da.

Koješta.

Hoćeš li što popiti? Skrećem s teme.

Ne bih imala ništa protiv votke.

Naručujem nam votke. U tom trenutku prilazi nam Maks. Pokazuje nam da ima neke tablete. Odlazimo za njim u WC. Čašom drobi tablete. Sasipamo ih u votke. Nikolina i ja. Maks ih sasipa u pivo. Pijemo. Ništa ne osjećam. Nastavljam pričati s Nikolinom, ne sjećam se o čemu, vjerojatno o našim tekstovima. Znam samo da mi je preblizu i da njeno lice nije zaigrano kao što je bilo u srednjoj školi. Nije mi do bliskosti. Ne govorim joj to. Lice joj više nije zaigrano, ne znam zašto. Nešto se dogodilo. Ne znam što. Djeluje kao da ju je netko iščupao iz prostorije. Nema veze s tijelima oko sebe. Sjenke klize sa zidova. Trepere joj na licu. Ne vidim joj boju očiju. Zeleno? Nije. Ne. Nikako zeleno. Sjenke su sada oko nas. Nismo više u klubu i ne znam kamo idemo. Maks priča o Joy Divisionu. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Nikolinakradepivapoklubu. Ne u onom u kojem smo maloprije bili. U ovom su ljudi u skupim odijelima. Mnoštvo poznatih lica. Malo smo ostarjeli. Mislimo da znamo što je život. Glupi smo. Aus Frankfurt? Ach, so. Ich lebte in Münster. I ne znam kako, ali odjednom smo ostali sami. Nikolina, Maks, Maroje i ja. Samo mi i anđeli. Maroje kaže da su nam zavrtjeli rundu. I padamo, probijamo oblake. Više nas ništa ne boli i sve je bezbrižno.

*

Nebo u mom snu bilo je crveno. Kad sam se probudio snovi su dugo ostali raspršeni u zraku. Povraćao sam. Odlučio sam prespavati dan.

17:11 – više nikada neću piti

*

23:08 – trebao bih pisati o snu i sinoćnjem izlasku

*

00:14 – i dalje bez ideje za priču

*

01:54 – laku noć