100 komada | Vlado Bulić

080

glumiti taticu neiživljenoj klinki
zabavno je sve do momenta kad
te nazove u tri ujutro i počne:
“Volim te! Volim te! Volim te najviše na svitu!”,
s basom u pozadini.

onda pitaš: “Koliko si ih čvaknula?”
ona se nasmije i kaže: “Dva.”

onda ti kažeš: “Volim te, ono, u pičku materinu!”
pa pošalješ poruku: “prije nego me ujutro nazoves, odi vani, prosetaj
malo i kupi kilo sladoleda.”

kad se probudiš, srolaš velikog
da se pripremiš za njenu depru.
onda te zove:
“Ubit ću se! Ne znam šta mi je! Cila san sjebana!”
pa pitaš: “Jesi kupila sladoled?”
“Nisam.”

zajeb.

onda počne plakati.
pa kroz suze nastavi:
“Oprosti, ljubila sam se sinoć s nekim tipom.”
ti kažeš: “OK, bila si na bombonima.”

i sve završi hepiendom
koji traje cijelih pet minuta.

onda opet zove:
“Pederu jedan, je li ti mene uopće voliš?
Zabrijen s drugim, a tebe boli kurac!
Pizdo jedna, mrzim te!!!”

onda kažeš: “Ae dođi do mene.”

kad dođe, objasniš joj kako sve to funkcionira
(MDMA -> mozak -> serotonin -> 8-))) -> serotonin no more -> depresija),

poljubiš je,
tepaš joj “Glupačo mala”,
i maziš po leđima sve dok
ne zaspe.