Neonski bog mržnje | Denis Ćosić

PERPETUUM MOBILE

umrijeti – ništa lakše; dekapitirat ćeš me uvečer na hrastovom panju
nismo uzalud pucali u zvijezde da bi nas jutrima budile horde maloumnih
stegni šaku i moj prst u njoj što držiš nemoj više stavljati među zube
riječi su moje najjače oružje, pucam ti u oči jer gledaš derutna tijela koja su mi strana
otići ćeš šutljivo i znam da ćeš se skriti dok mi se drugi budu klanjali nad baldahinom pobjede
zalutao sam jučer u aveniji gubljenja sreće i pronašao mnoga poznata lica, svi smo izgubili sebe
u kobaltnim pogledima umiru nam brade, u zaleđenim pokretima trunu nam cipele
mi smo aktovi bez ekstremiteta, tek grudi probijene kolcem, ali samo sanjamo

ljubiš moje začepljene pore na koži silno se trudeći da te ne zaboravim poškakljati
zagrebi dublje u moje isprekidane tokove misli i suočit ćeš se s neskladom kojemu si uzrok
izaberi što ti se nudi – svakodnevnu anhedoniju ili još jedno perfidno iskorištavanje intelekta
uz kapljicu vode sramota je plakati, uz morsku obalu šteta je ne utopiti se u vlastitim grcajima
zatvoriš li se opet u sebe pronaći ćeš ono što ti svakog dana pokazujem – blještavo ništavilo
očaravajuće je uskočiti u takav kaos i pokušati ga obljubiti, privlačno je samo ono što ti izmiče
u naborima sjena ili rastegnutim facijalnim ekspresijama naći ćemo naše obamrle uspomene
znamo što nam jutro donosi, ali radije se ljubimo kada nam noć spava na plećima