Je li to sve | Drago Glamuzina

RAVNO DO DNA

Koliko se to već puta dogodilo,
da se spremamo cijeli dan
za večer u kojoj ćemo biti zajedno,
a da se onda sve raspadne.
pola jedan je, vozimo se savskom
i vičemo jedno na drugo. zatim se uguramo u brazil.
takva je gužva da se svi dodiruju po rukama, grudima,
guzicama i preponama, ali to me, ovaj put, ne uzbuđuje.
vidim muškarca koji ti se prislanja s leđa. ne reagiram.
ne reagiraš. previše smo umorni za bilo što,
osim za svađu,
koja izbija na najneočekivanijim mjestima.
mlataramo rukama po zraku, ali za razliku od drugih,
mi ne plešemo.

Odlazim u drugi kut
naslanjam se na zid i gledam druge žene,
zatim tri muškarca koji pričaju s tobom.
mlatarate rukama po zraku dok plešete.

Dva sata poslije parkiram pred tvoju zgradu
ali ti ne želiš izići.
ne daš mi da idem kući,
ne želiš pričati,
ne želiš se ševiti.
sjedimo u autu i šutimo.

Na kraju otvaram prozor i derem se.
vikat ću sve dok se na balkonu ne pojavi tvoj otac
ili tvoj sin – kažem.