Od praznine | Anđelko Mrkonjić

OD LJUBAVNOG KOBA

Ocrtani žudnjom napetošću tijela
prepoznasmo miris
što se pripija i kliže.
Ženo,
meni bliska
il puknut će il skočit će
neki dio mene
u te na te poda te.
I onda
oči će nam naše
gledat
naša mesa
i vidjet će
žaobu.
A
natruli oblak perutat će riječi
i
možemo mi zborit
ne imaše sluha
sluha ne imaše.
Zakopčani sobom pomis’o će doći:
ne biše nam skloni
ni zakoni
ni znakovi
ni bogovi
ni ljudi.
Usalamurimo ljubav,
jedra ženo, stoga
za onaj trenutak kad nas više ne bi
kada puca ocrt želja, nadahnuća.
Ostanimo ono što doista
jesmo:
ocrtani žudnjom
i zakovani zamkom.