Đavolja simfonija | Davor Mandić

3.

„Dole! Drži! Drži! Drrrrr-ži!“ vikao je Šubo dok mi je Simke držao noge, a ja se spuštao u sklek. Mišići su me pržili, ali nije mi padalo na pamet odustati.

„Diži!“ povikao je. I tek što sam počeo osjećati ruke, ponovno je naredio da se spustimo. Neću moći. Neću izdržati.

„Šta je, Toni, jebeš previše pa si mi slab?“ rekao je Šubo kad sam pao na pod. Mrzio sam kad me zvao Toni. I kad su me drugi tako zvali. A ostalo je. Jednom je Simke pitao da tko je taj Damir kad je vidio popis za polaganje, pa mu je Šubo morao objasniti da sam to ja. Ništa mu nije bilo jasno. Pa i nije baš jasno. Kao da je Toni nadimak. Ime, glupo kao i moje. A sve je počelo još kad me Adamo doveo i pitao trenera mogu li ostati, ja mislio da ću sjesti i gledati, a Šubo rekao neka uđem odmah. Igrali smo tu njegovu izmišljotinu, ragbi-košarku za zagrijavanje, a ja sam ušao i počeo voditi loptu. I svi umrli od smijeha. „Ma ne, Toni Kukoč, nije ti to košarka“, rekao je Šubo tad i cijelu igru me zvao Toni. Još me stavio da igram protiv njega, da jedan drugog čuvamo, i kad su me krenuli koševi, a on morao raditi po dvadeset sklekova, Toni mi nije ginuo. I tako je ostalo. Jebote, tko zna šta je s Adamom.

„Ajmo, dište se! Toni, vodi rastezanje pa radimo borbe.“

Koji mu je kurac sad, kako ćemo raditi borbe nakon vježbi snage, jedva osjećam i ruke i noge. Ali nema druge, šta Šubo kaže, to je zakon. Taj tip je stvarno faca. Prvak svijeta u svojoj kategoriji. Ali da bi novine kurca pisale o tome. Dobro, nije baš da čitam novine, ali Šubo uvijek kaže da ih ne zanima ništa osim lopte, i to nogometne. A preko noći radi kao redar. Kakve priče ima o fajtama! Jednom se tukao s murjom. Deset murjaka je bilo u kafiću i jedan od njih je počeo lupati po pokeru. Kaže mu Šubo nemoj, ovaj ga ne jebe. Ponovi Šubo još jednom, ovaj i dalje ništa. I bum! Šakom u glavu. Ovaj na pod, skočili svi njegovi smradovi, za dva stola su sjedili, i krenula opća makljaža. I sve ih je sjebo Šubo. Oni će se s njim zajebavat.

Onda nas je postavio u liniju po dvoje i krenule su borbe. Ja i Simke. Ima duge noge, skoro me dohvatio. Ali sjebat ću ja njega specijalkom. Oj zuki, đako zuki, mavaši… kurac. Šta je sad? Na podu sam, i svi su iznad mene.

„Jesi živ?“ pita me Šubo.

„Jesam“, odgovaram, ali nisam siguran. Dobro me pogodio.

„Dobro te pogodio. Imat ćeš lijepu masnicu pod okom, Toni. Da je JNA ovako gađala, ne bi sad odlazili iz grada“, kaže, a meni se bijes nakuplja. Kako me tako presjekao, nije mi jasno. I šta sad JNA!

„Ajmo ostali, nastavite još pet minuta, a vas dvojica u svlačionu. I donesite mi pare za trening!“

„Ha, ha, kako sam te, a? Zato ja imam zeleni i mogu se borit, a ti nemaš“, smijao mi se Simke u svlačioni. Šutio sam. Sad bih ga najradije razbio, ali neću. Ruke su mi se tresle i osjećao sam slabost u nogama. Možda ovo nije za mene. Što bi Sebi rekao da me vidi?

*

Išao sam u školu kad sam sreo doktora Rosa. On i stari su se nekad družili, ali sad više ne. Ne znam što je bilo između njih, stari nikad ne priča, a ne zna ni Sebi. Rekao mi je da ga se sjećao kao ful mali, dok je Majka bila živa. Dolazio bi kod nas i on i stari bi pili i pušili. Onda je Majka umrla, mi smo ostali kod none i nonota i Roso je ispao iz priče. Kad su nona i nono umrli, a mi se vratili starom, Roso više nije dolazio. Tu i tamo bih ga sreo u gradu i uvijek bi me pozdravio.

„Dobar dan, Damire, kako si?“

„Dobro sam.“

„Ideš u školu? Mora da si već u srednjoj. Gimnazija?“

„Da.“

„To sam i mislio. Bratovim stopama. S obzirom na vašu majku, i mislio bih da ćete obojica u gimnaziju. On je bio matematičar ako se ne varam. Ti?“

„Opća.“ Gledao sam lijevo i desno, pokušavajući skratiti ovaj razgovor što je moguće više.

„Ma dobro je to. Moći ćeš i ti kasnije što hoćeš. Brat ništa nije upisao, je li? Gdje je sad?“

„Nije. U vojsci je.“

„U“, rekao je i zagledao se u moju masnicu pod okom.

Sad će pitanje, znao sam.

„A ovo?“ krenuo je rukom prema mom licu. Uzmaknuo sam. „Izgleda kao ozbiljan podljev.“

Nisam znao što da mu kažem. Masnica je bila prilično velika i plavoljubičasta. Stvarno je izgledala gadno. Primijetio sam da se ljudi sklanjaju kad me vide na ulici. To mi je godilo.

„To te nije Matko udario?“ naglo se uozbiljio.

Iznenadio me pitanjem. Zašto bi me stari udario? Nikada nije i mislim da ne bi. Ne znam zašto to mislim, jer stari je živac, ali nikad nas nije tukao, ni mene ni Sebija.

„Ne. Na treningu.“

„A, trening. Treniraš karate, je li tako?“

Ma kako to sve zna?

„Da.“

„Dobro, ali pazi na tim treninzima. Znam za mnoge povrede, svakakvi mi dođu u ordinaciju. Idem sad, već kasnim. Čuvaj se. Doviđenja!“

„Doviđenja“, rekao sam i krenuo prema školi. Otkud mu to sa starim, nisam mogao skužiti. I nije ga pozdravio.

Tko zna što je bilo između njih.

*

U školi se nastavilo isto kao i na ulici, svi su se sklanjali, čak i stariji. Ekipa iz drugog je bila na ulazu kad sam prolazio, nešto su pričali, a onda zašutjeli. Složio sam mrku facu i gledao ih. Svi su pognuli glave osim jednog. Taj me uporno fiksirao. Srce mi je jače zalupalo, ruke su mi se počele znojiti i skrenuo sam pogled. Pička.

Stisne me ponekad. Ne znam što je to. Stisne me i poželim plakati. Poželim da sve to izađe kroz suze. Baš ono, da ridam i da to izađe i da budem slobodan. Ali ne plačem. Možda nekad, rijetko. Zapravo se ne sjećam kad sam zadnji put plakao. Nije to bilo plakanje, kad je došao Sebi. Možda je, malo. Ali stvarno je bio sjeban, tko se ne bi rasplakao na ono krastavo tijelo i prazne, vodene oči. Pa i stari je bio izvan sebe.

I opet je otišao u kurac otkad nema Sebija. Gleda televiziju i grize usta, ode na posao i vrati se. I tako svaki dan. Dobro, barem ode na posao. Prije nije ni to. Ali da barem još nešto radi. Ne kužim gdje su mu prijatelji. Nekad se družio, ljudi su dolazili k nama, pa bi gledali Formulu 1 dok bi barba Srna pekao meso. Barba Srna je izgledao kao ćelava tetka kad bi stavio pregaču, ali radio je odlične ćevape. Sad nam više nitko ne dolazi, a ni on nikamo ne odlazi. Prije bi znao imati i ribe. Rijetko ih je dovodio doma, ali barem bi ponekad otišao preko vikenda. Sad više ni to, pa onda ja moram izaći, jer doma je nepodnošljivo. Sva sreća imam motor. To me spašava. Da nemam motor, bio bih totalno u kurcu.

„Si vidija onujstu Anu iz prvega ce?“ pitao me Mario kad sam sjeo u klupu.

„Ne, je dobra?“

„U, ča bin joj dela…“

„Plava?“

„Ne, kafelasta. Ma cice da njoj vidiš… Velike. A ona ni debela. Jušto kako rabi! Uh!“ rekao je i pogledao u daljinu kao da se zamišlja s njom u krevetu.

„Već si drkao na nju, a?“ nasmijao sam se.

„Vero pak san. Ma ćeš i ti kad ju vidiš.“

Nije mi vjerovao da imam njen broj kad sam nakon velikog odmora došao i pokazao mu papirić. Gledao me blijedo, poluotvorenih usta, ne znajući da li ga zajebavam ili sam ozbiljan. Ali i nije mi bio toliki problem doći do njenog telefona. Poznajem Vlastu, koja živi u ulici blizu moje i s kojom sam išao u osnovnu, a ona ide u prvi ce. Odmah nakon prvog sata otišao sam do njihovog razreda da je vidim, i stvarno, lijepa je. Visoka, duge smeđe kose, mršava, ali ima velike sise, baš kako je Mario rekao. I lijepo, prćasto dupe, a uske kukove. I hoda kao manekenka. Mogla bi se time baviti da hoće, stvarno. Sigurno je bila štrklja u osnovnoj i nitko je nije gledao. Tad vidiš samo one sa sisama i guzicom. Ali onda se one raskrave, a ovakvima narastu sise i postanu super. Vlasta je rekla da nema problema i nabavila mi broj do trećeg sata. Preziva se Simonelli i živi ispod Kaštanjera.

„I, ćeš je zvat?“ pitao me Mario.

„Jok ti ćeš“, rekao sam i pomislio da bi moglo ispasti dosta jadno da je zovem, a ona kaže da nema pojma tko sam. Ili još gore, da ne želi ništa sa mnom. I šta da je pitam? Hoćeš furat sa mnom? Kao da smo u trećem osnovne. Ne, to se mora drugačije nekako. Možda bi bilo bolje da je sretnem negdje, kao slučajno, i kažem nešto. Ali što? Kako to u filmovima lako izgleda, tip sjedi za šankom, pije cugu, ona dođe, on joj plati piće i u sljedećoj sceni već su u krevetu. A što je bilo između, tko zna. Jebiga, možda je i ne nazovem.

*

Vikendi su moj prostor slobode. Motor, ja, kompa i idemo. Fala bogu, Mario nije imao starog u boksu kao Darko pa je njegov ATX jedva išao. Original. Sramota. Ma ni to nije bilo dobro, jer sam ga stalno morao čekati. I on je nosio kacigu, kao Darko, i jednako je bio smiješan s njom. Govorio je da ih Talijani nose. Ma znam, gledao sam ih po Trstu. Imaju te otvorene kacige i voze se na glupim skuterima. Koja izdaja motora ti skuteri. Pa onda sjede na njima skupljenih nogu. Pederikosi.

Ali bilo mi je hladno oko ušiju dok smo se vozili prema Medulinu, iako je bilo sunčano. Stiže zima, dobro bi mi došla kapa.

Pokazat ću mu kamenolom, super je. Kao da si na Mjesecu. Svuda oko tebe bjelina, i nebo. Totalna fora. I nikad nema nikog. Ne znam zašto. Možda ljudi više ne grade kuće, sad je kao rat i to, pa se kamen više ne vadi. Dobro, Mario kaže da kakav rat, sve je isto. Ali što je onda sa Sebijem? On je na godišnjem odmoru? Nema pojma.

A ovaj se opet ne javlja. Već je dvadeset dana prošlo, i ništa. Ne znamo ni gdje je ni šta je. I opet sve ispočetka, je li uopće živ. Koje sranje. Šta nam je falilo prije, u staroj državi? Stari kaže da su sve krivi političari. Pričaju o demokraciji i slobodi, a drže figu u džepu. Tako kaže. I onda još da svaki kalodont opere zube, što će ti sad sto vrsta. Ne kužim to s kalodontom, ali kužim s političarima. Samo sjede u onim odijelima, češu dupe i pričaju gluposti, a pare stižu. Sve je više takvih u zemlji.

Šlajfali smo neko vrijeme po kamenolomu, a onda je Mario rekao da mora doma na ručak. Meni je bilo dosta hrenovki koje je stari kuhao pa sam pomislio otići do tete Brune. Nisam dugo bio. Kako je to čudno, nekad smo tamo živjeli, a onda odjednom umru nono i nona i sve se promijeni. Sebi kaže da je teta Bruna jedini normalni član naše familije, iako svi govore da je luckasta. Ali šta kad druge familije ni nemamo. O tatinima se nikad ne priča. Baka i djed davno su umrli, ni Sebi ih nije vidio, nema braće i sestara, a s ostalima se davno posvađao. Tako je valjda i došao iz Zagreba u Pulu, tu se zaposlio i dobio stan. Onda je upoznao Majku i to je to. Ne znam puno više, nikad ne razgovaramo o familiji i prošlosti. Ne znam ni kako bih pitao. Ma opet je sjeban ful, nedavno sam ga doma našao kako gleda njenu fotku. Steglo je i mene nešto. Brzo je spremio fotku pa smo se pravili da ništa nije bilo.

„Ma viš ga! Lipo da si se tete svoje domislija“, rekla je teta Bruna kad sam ušao u dvorište.

„Si lačan, moj? Eko, ja san jušto jila pa malo pleten na ovemu suncu. Baš je lipi dan.“

„Pa mogao bi jesti.“

„Ala šu, hodi unutri, hodi, san skuhala sarmu, je anka kumpiri, ćeš mi se lipo najis. Kako je tata?“

„A šta ja znam.“

„A Sebastijan, je zva ča?“ lice joj se uozbiljilo.

„Nije.“

„Joh je meni, ča će od svega tega bit, ki zna“, vrtjela je teta Bruna glavom dok je podgrijavala sarme.

Kad mi je nakrcala tanjur, sjela je nasuprot i pogledala me u oči. Evo ga opet.

„Ajme, moj, ma ča ti je ovo pod okon? Opet si se tuka?“

„Ma ništa to nije, na treningu. Za koji dan gotovo.“

„Gotovo, gotovo, ma si moga oko zgubiti. Da znaš kako je mali od Ivana tako slomija nos, pa mu sad stoji na bok, kako ča ima oni Gonzo iz Mupeta. Hi, hi, hi, kako neki tić“, smijala se hihotavo kao i inače, a onda se uozbiljila.

„A ča biš bija da si oko zgubija?“

„Gledao bi na drugo. Nego, teta, je znaš ti onoga doktora Rosa?“

„Onega ča dela u Domu zdravja i ki se je kumpanja s Matkon u pasano vrime?“

„Da.“

„A znan. Ča je š njin?“

„Ma neki dan sam ga sreo, pa mi je nešto rekao, pa sam mislio… nego zašto se on i tata više ne druže?“

„A ča ja znan. Kad ti je mati… umrla, oniput se je sve zmišalo, Matko je stori ča je zna i moga, vi ste ustali tote…“

„Ju je tukao?“ ne znam otkud mi je to došlo u glavu.

Gledala me kratko vrijeme, a onda je spustila pogled.

„Ma, ne znan ti ja to. Ma ča se sad za to spominješ? Ča ti je, ala ji. Niman lazno, skoro je sunčizahod, ki će mi finit ono ples? A rabi i pomesti, učistiti, znaš ti koliko je dela tuka. I sezona je pasala, pak rabi apartmane regulat, oko tega je dela jenega vranića. Hi, hi, hi, da si vidija ti te turište. Uvi ča su dolazili tisto lito, ajmee, nikad tako. Sve niki siromahi, pa svoje paštete nesu, pak hi jidu tako da z kruhon grebu po konzervi, pa pomidore režu, pa pitaju je li rat, da li je šikuro tuka poli nas, ma kako ni šikuro, hi, hi, hi, eko poglej mene, neće tuka nanke šajeta, a kamoli bombe, hi, hi, hi.

Ma se sve kambjalo, moj, su šli ća oni stari, prišli su ovi niki novi i ki zna na ča će se sve to još ubrnuti.“

*

Pao je Vukovar. Tako pričaju, pao. Glupo mi je to, kao da je čovjek, a ne grad. Kažu, četnici su sve počistili. Mario se smije, jer je neki dan došla u razred jedna iz Vukovara, Ivana, pa je pitala gdje se može kupiti žemlja. Sad Mario to stalno ponavlja. „Žeeeeemlja.“ I umire od smijeha. A mislila je na panin.

Onda smo pisali zadaćnicu kod Bilićke. Bilo je više tema, i jedna slobodna. Nije mi to sjelo, slobodna tema, kao možeš o bilo čemu pisati. Meni je uvijek draže kad imam temu, pa mogu automatski nešto. Ovako, o čemu bih pisao? Ali Vukovarka je uzela slobodnu temu i još je htjela čitati pred razredom. Ajme bruke.

I digla se ona, pa joj je Bilićka još rekla da dođe pred ploču, i krenula čitati pjesmu. Majko mila, neke bombe, paučine u kosi, tuneli… i još plače dok čita. Mario je skoro umro od smijeha. Meni prvo nije bilo smiješno, nekako više jadno, ali onda je Mario pustio tihog i to je bilo strašno. Grizlo je za oči. Okrenuo se prema meni i suznih očiju rekao: „Atomski slijeva, gas-maske gore!“ E tad sam umro od smijeha, nisam se više mogao suzdržati. Stvarno je bio atomski. Bilićka je naravno skužila i onda je nastalo sranje. Da kako mogu biti tako neosjetljiv, zar ne znam kako je tim prognanicima, evo Ivana na primjer ne zna gdje joj je otac, tu je u Puli s mamom i neka si zamislim kako im je bilo napustiti dom i neka me bude sram.

A što je s mojim bratom?! htio sam povikati. Može li meni netko reći što je s njim i zašto se još nije javio? Oni su tamo, u Vukovaru, napali su ih pa su morali pobjeći, a moj brat je otišao od svoje kuće da bi njih išao braniti. I možda će poginuti zato da bi Vukovarka mogla čitati pjesmu u Puli!

Sve sam to htio reći, ali samo sam šutio i gledao u pod. Bilićka me onda poslala van. Ja sam pitao trebam li ići kod direktora. Ravnatelja, rekla mi je, i dodala da što ću kod te budale. Neka idem kući i razmislim o svemu. O čemu da razmislim? Baš mi ide na živce. A Sebi je govorio da je super Bilićka. Ma po čemu je super?

Ali šta me briga, slobodan sam. I ja sam demokracija, mogu što hoću. Evo mogu do dućana, mogu ići krasti čokolade, kao kad sam bio klinac. Kako smo se samo natjecali tko će ukrasti veću stvar, tamo u Televiziji, tako smo zvali dućan jer je imao ogromna ogledala, kao televizije, u kojima su žene gledale da li krademo. Pa su nas ganjale po dućanu, ali nevjerojatno kako neke baš nikad nisu ulovili. A, mene jesu. Jednom mi je jedna tako izvukla uši da sam mislio da će mi otpasti. A imao sam samo Munchmallow. Darko je imao deterdžent od tri kile, kako je to uspio ukrasti nikad mi nije bilo jasno. I definitivno je pobijedio, ali ja sam poslije u drugom dućanu uspio maznuti kekse, koje sam pojeo, a on je mogao samo prosipati deterdžent po cesti i glumiti da radi crtu na asfaltu.

Kako to ide, život, jedan dan si tu, a onda te više nema. Darko je upisao za automehaničara pa će konačno valjda naučiti što je l-prsten i spuštanje glave. Iako nisam baš siguran da će naučiti.

Napravio sam đir po Televiziji. Skinuli su ogledala, a čini mi se i da su žene drugačije obučene. Nisam prije obraćao pažnju na to. Možda nisu ni iste žene, tko zna. Ona debela, koja mi je uši izvukla, sigurno nije tu, nju sam itekako zapamtio. I bolje da je nema. Glupača.

Otišao sam do police s keksima i potražio Munchmallow, da vidim mogu li ga još uvijek ukrasti. Sad bi trebalo biti lakše, s obzirom da više nema ogledala, ali bi i bruka bila veća da me ulove. Pa nisam više klinac da mi uši izvlače. Ali nisam ga mogao naći. Onda sam pitao tetu koja je slagala kekse na police gdje je Munchmallow.

„Ne držimo ti mi to više“, rekla je i nastavila slagati Domaćice.