Đavolja simfonija | Davor Mandić

6.

 

Super je imati bend. Da ga bar ja imam. Ali trebao bih prvo nešto svirati. A za to treba puno volje. I vježbe. Kul mi je s dečkima na probama, ali znam da Sandru gitara ne izlazi iz ruku kad je doma. Stalno svira, kao da trenira. Probao sam i ja, naučio čak i neke akorde, ali trebalo bi to vježbati, a meni je draže motati pljuge. Kao sad. Dečki praše ‘Strychnine’, a ja motam gumon. Kakav šit! Klompa ga je nabavio. Zarolaš zmijicu u rukama, nadrobiš malo duhana i šiškaj, Đorđa!

„E jesi ga zarolo!“ rekao je Klompa.

„Šta mu fali?“ ubacio se Sandro. „Kriv je ko tvoj kurac, a bolje lupa sigurno.“

Svi smo se nasmijali. Čak i Gogo.

„E, grlo me razvaljuje,“ rekao je Sandro i okrenuo se Klompi, „daj onu rakiještinu.“

„Pa ćeš nas sve zarazit! Ne dam!“

„Aj ne seri, ne možete bit bolesniji nego što jeste. Daj!“

Zatisnuo sam vrh noktima, zapalio rub i lagano ga otkinuo, tako da je džoint ličio na cigaretu. Vidio sam jednog tipa da to radi pa mi se svidjelo.

„Vidi ti njega, napravili smo zvijer od malog!“ rekao je Sandro kad je uzeo pljugu.

„Mali ti je u gaćama“, rekao sam.

„O ho-ho, još je i drzak! A da ne bi možda i mikrofon u ruke od ovog starog potrošenog lava bez glasa? A, mladi lave?“

„Pa ako možeš ti, mogu i ja.“

„Ooo, vidim ja da će pljuga sačekat. Dođi, dođi! Evo, bit ću blag, šta ćeš da ti sviramo?“

Uh, možda sam se zaletio. Od čega znam riječi?

‘Psychotic Reaction’. To bih možda mogao otpjevati.

„‘Psychotic Reaction’“, rekao sam i krenuo prema mikrofonu.

Odjednom je postalo jako vruće.

„Dečki, čuli ste ga. Ajmo!“

Počeli su svirati poznatu melodiju, prvo Sandro na gitari i Gogo samo na kasi, za njima Klompa na basu, pa Gogo cijelim setom bubnjeva. Sve je bilo OK, ali ja nikako nisam mogao skužiti kad da se ubacim. Pogledao sam Sandra, a on se smijao i kimao glavom. Držao sam mikrofon i osjećao se kao kreten. Ali neću odustati. I onda mi je došlo.

„I feel repressed I feel so bad!“ uletio sam i pogodio.

„Cause you’re the best girl that I ever had!“ nastavio sam loviti ritam.

„I can’t get your love, I can’t get infection, a, o little girl, psychotic reaction!“ otpjevao sam, a onda se zaderao: „And it feels like this!“ tako da je sve zakrčalo. Gogo je raspalio bubnjeve, a Sandro solo. Bacali smo se svi ko blesavi.

Otprašili smo pjesmu do kraja. Bio sam mokar od znoja.

„Nije loše, nije loše“, rekao je Klompa.

„Mladi lav odradio, bogami“, rekao je Sandro. „Jesi skontao tamo kad se dereš, moraš odmaknuti mikrofon, jer se inače sve raspadne?“

„Da.“

„Dobro, dobro. Šta kažete vi, oćemo probat novog pjevača? Meni bi dobro došlo da se više koncentriram na gitaru, a on bi mogao i usnu prašit.“

„Meni OK“, rekao je Klompa.

Gogo ništa nije rekao, ali nitko nije ni očekivao da išta kaže.

„Znaš svirat usnu?“

„Ne.“

„Nema veze, naučit ćeš, to je bar lako. Dat ću ti jednu pa vježbaj. Slušaj i skidaj. Dat ću ti i tekstove koje imam da i to ne moraš skidat, ali to i tako već više-manje znaš. Ha, može?“

„Može.“

„Mislim da smo sad zaslužili tu pljugu, a?“

„Jesmooo!“ zaderao se Klompa i skinuo bas.

„Neka joj novi pjevač skine džanf “, rekao je Sandro, a ja sam je uzeo, zalizao i zapalio. Povukao sam duboki dim i zamislio se na stejdžu u kožnim hlačama. Naježio sam se.

 

*

Konačno odlazi zima. Nije loše kad je hladno piti supu od crnog vina, čvakati natopljeni kruh i grijati se oko kamina. Pogotovo ako si u konobi u kojoj gazdarica pušta tvoju kazetu. Ali ipak je bolje kad je toplo, pa možeš sjesti na motor a da ti se ne smrzne govno.

„Men, hoćemo u đir poslije škole, danas nam ranije završava“, pitao sam Marija.

„More, san se dogovorija s ovima z Verude da se najdemo pokle, pak gremo.“

„Može. Super.“

Jedva sam čekao da završi škola. Krava iz matiša gledala me kao da sam joj pobio djecu. Ispravit ću tu gajbu s polugodišta jednom valjda.

Zadnji smo došli kod stadiona. Neke koji su već bili tamo znao sam od prije, neke ne. Bilo je i starijih. Šminkera s BT-om znam iz Uljanika i Piramide. Prije par tjedana se žešće porokao s Barakerima. Bogme je imao muda, iako je šminker. Još uvijek je imao ožiljke od te fajte.

Motori su nam žešće treštali kad smo ih upalili. Bilo je tu svega. Šminker na betejcu imao je najglasniju marmitu koju sam ikad čuo, nije bilo auspuha koji je mogao proizvesti takvu buku. Gore mu je, naravno, umjesto originalnog pedeset kubika bila deva, a čuo se i veliki Dellorto karburator. Stavljao je Castrol ulje, iza njega je mirisalo kao u parfumeriji. Lijep motor, ali taj lik je onako velik bio smiješan na njemu. Mali koji je sličio na Šiptara isto je imao BT-a, ali njemu je bolje stajao. Lik na poniću s devom je bio najjači. I pedale je ostavio! Kako mu to ide, nemam pojma. Deva na poniću, ludilo! Mario je sa svojim originalnim ATX-om bio najjadniji tamo. Još je i kacigu stavio. Jedini. I svi ga sprdaju, ali ne da se on. Bio je još i lik s apeencem, isto je imao petku gore, kao i ja, ali je imao lijevane felge. Ja sam imao bolju marmitu. Vjerojatno sam brži. Ni kaciga oko ruke više me ne usporava, doma je, starog boli kurac nosim li je ili ne. Vidjet ćemo.

Čim smo krenuli, lik s apeencem ga je dignuo na zadnji. I to skroz okomito. Bogami je znao. Ja mislio da ćemo se ganjati, ali on je igrao na tehniku. Dobro. Ja sam ga znao dići, ali nisam mogao tako voziti. Baš se folirao. Ispred Verudele ga je digao i vozio jednom rukom. Bio sam malo iza njega, u četvrtoj. Ulovio ga je. Već sam polako naprezao oči, bio je sumrak, pa sam pomislio da bih se mogao malo odmaknuti od njega. Ubacio sam u treću i odvrnuo gas. Kada sam ponovno ulovio četvrtu, začuo sam iza sebe užasnu buku, lomljavu i zvonjavu.

Šminker na betejcu je bio ispred mene i počeo je kočiti. Stao sam i pogledao iza. Vidio sam Marija sto metara dalje, parkiranog sa strane, kao i lika s ponićem. Šiptara nisam odmah skužio, a ni apeenac. Okrenuo sam motor i zaustavio se pored Marijevog. Šiptar je pao, njegov betejac je bio niže na cesti i on je hodao lijevo-desno i nešto govorio. Apeenac je bio posvuda.

Otrčao sam do Šiptara i sad sam ga čuo kako ponavlja: „A u pičku materinu! A u pičku materinu!“ Pogledao sam u smjeru u kojem je gledao i vidio krv. Lik s apeenca nije se micao. Došao sam bliže. Ležao je na leđima. Ispod njegove glave bila je tamna mrlja. Učinilo mi se da mu je glava neprirodno nisko, kao u crtiću, kao da je spljoštena, kao da je nešto prešlo preko nje. Šminker s betejcem je došao do nas.

„Se miče?“

„Ne“, rekao sam.

„Nemojte ga dirati, idem po hitnu“, rekao je i odjurio.

Stao sam. Nisam znao što da radim. Šiptar je i dalje nešto mumljao, Mario je stajao sa strane, a ni tip s ponićem nije izgledao kao da zna što bi trebalo. Spustio sam se ponovno do lika. Činilo mi se da je mrlja ispod njega još malo veća. Gledao sam miče li se. Ništa. Ni prsa mu se ne nadimaju. Ne diše. Da li bi trebalo puhati sad? Ne znam kako. Na prvoj pomoći su nam nešto govorili, ali nitko živ nije pratio. Znam da ga ne bi trebalo micati zbog kičme. Ali on se ionako ne miče. I ne diše. Oprezno sam ga pipnuo za ruku gdje sam znao da je puls. Ništa. Pipnuo sam sebe da vidim gdje točno kuca pa njega na isto mjesto. Ništa.

Ne znam koliko je vremena prošlo kad je šminker došao s hitnom. S njima je došla i murja. Bili su pod rotirkama. Stali smo sa strane.

Bolničari su trčali kratko vrijeme, a onda je jedan izvukao plahtu i pokrio lika na cesti.

Pao je mrak. Pitanja, odgovori, pa opet pitanja, odgovori. Prijave. Bez kacige, bez papira, bez registracije, bez ovog i onog. A onda automobil. Staje sa strane. Ne vidim tko izlazi, ali tip priča sa svakim. Zaviruje ispod plahte. Dolazi do nas. Prepoznajem ga. Roso.

Pa da, gdje je smrt, tu je doktor Roso.

 

*

„Žagarić!“ viknuo je netko dok sam isparkiravao motor iz portuna. Osvrnuo sam se i vidio Spliću iz bratove stare ekipe. Bio je to smiješan, mali očalinko koji je došao iz Zagreba, kao stari, ali je za razliku od starog pokušavao govoriti istrijanski. Bio je stariji od svih i koliko sam znao sa Splitom nije imao veze pa mi nije bilo jasno otkud mu nadimak.

„Ej, Splićo, šta ima?“

„Mali, ajde me odbaci do Fažane, leba ti, ću ti se refat.“

„Do Fažane? Nemam benze do tamo.“

„Ma nemaš beda, koliko ti treba, dvadeset hrda će bit dosta?“

„Hoće.“

Bilo je i previše, ali ništa mu nisam rekao. A ionako sam bezveze išao u đir.

„Moram do frenda hitno, jebiga, a nemam kako, dobro da sam te ulovija“, rekao je kad smo krenuli.

Nakon benzinske stali smo ispred jedne konobe. Nisam tu nikad bio. Unutra je radio debeli, znojavi tip koji je hlače kopčao ispod stomaka, a nekad bijela košulja, loše zataknuta u crne hlače s bijelim mrljama, rastvorila mu se, otkrivajući ispod požutjelu kanotjeru. Bilo je toplo od kamina u kojem je gorjela debela cjepanica, ali ne baš toliko toplo da si je stalno morao brisati mokro čelo i vrat malim peškirom koji mu je bio na ramenu. U konobi nije bilo nikog osim njega.

„Ča ćeš popit, mali?“ pitao me.

„Mali makijato i dec džusa.“

„Sidi tamo za stol, dok ja nešto riješin s njin, sad ću doć“, rekao je Splićo.

Otišao sam i sjeo u kut, odakle sam sve mogao vidjeti. Neka su meni leđa na sigurnom, mislio sam, a nisam znao zašto. Ova dvojica su nešto pričali, a onda je Splićo otišao u zahod. Znojavi musavi tip mi je donio kavu i džus i činilo mi se da sad izgleda još gore. Nisam mogao procijeniti koliko ima godina, ali mogao je imati i trideset i pedeset. Gledao sam mu mokro čelo i pitao se je li se znojio u moju kavu.

Već sam se počeo pitati što ću ovdje raditi ako ovo potraje, bilo mi je neugodno, ali konačno je došao Splićo, sjeo, zapalio cigaru i duboko uvukao dim.

„U jebote!“ rekao je naginjući se unazad.

Sad je debeli išao u zahod.

„Si kad vuko dop?“ pitao me spuštajući se naprijed.

Oči su mu bile crvene.

„Ne.“ Nisam znao što je dop.

„Znaš ča je dop?“

„Da.“

„Dobro. Imaš jednu lajnu jebenog brown sugara u WCu. Tamo ti je i novčanica pa si je zarolaj malo tvrđe i vuci. Nemoj gutat, jebiga. Sačekaj sad koji minut, popij tu kafelu pomalo, pa idi“, rekao je naginjući se ponovno unazad.

Brown sugar, Stonesi. Čovječe. Otišao sam do WCa. Činilo se kao film. Dobar prvi dan proljeća, vući ću brown sugar, znači to je dop. Samo kako? Zarolaj je tvrđe, što to znači? Ušao sam unutra, a debeli je taman izašao iz kabine. Cijeli zahod je smrdio po sranju.

„Škužaj, tako ti to gre, prije rokanja se uvijek poserem. Samo tako moren“, rekao je nazalnim glasom, smješkajući se. Polako je otišao do umivaonika i otvorio vodu. „Unutra ti je.“

Ušao sam u kabinu zamišljajući njegovu debelu znojnu guzicu koja je ovdje koju minutu prije ispuštala govna i skoro sam se izrigao. Disao sam na usta. Na vodokotliću je bio omot od kazete, a na njemu je bila kratka crtica smeđeg praha i lagano zarolana novčanica. Pored je bila iskrivljena žlica. Uzeo sam novčanicu u ruku i zarolao jače, shvativši da je Splićo na to mislio kad je rekao da je tvrđe zarolam, tako da mi stane u nos. Kad sam se približio lajni, začuo sam vrata WC-a. Okrenuo sam se u strahu. Bio je to debeli. Ušao je unutra i uzeo žlicu.

„Ovo ti neće trebati“, rekao je i izašao.

Konačno sam se primaknuo dopu i povukao crticu. Zapeklo me u nosu i oči su mi zasuzile. Malo mi je ušlo u grlo pa sam osjetio gorko-kiselkasti okus. Naježio sam se. Kazetu i novčanicu dao sam Splići koji je sjedio za stolom i pričao s debelim. Obojica su pušili. Nos me peckao.

„Pušiš?“

„Ne.“

„Šteta. Cigara ti ga diže“, rekao je Splićo napola zatvorenih očiju. A onda ih je naglo otvorio. „I nemoj o ovome bratu ča govorit! Si čuo?“

„Neću, šta bi mu govorio?“

„Ajmo.“

Ništa ne osjećam, mislio sam dok smo sjedali na motor. Ali kad sam krenuo shvatio sam da sam malo usporen, a i ugodna toplina dolazila mi je iznutra. Bojao sam se da ne počnem halucinirati ili nešto, kao onda na onom groznom skanku.

Odbacio sam Spliću kamo me tražio i otišao kući. Usput sam kupio kutiju cigara, da vidim kako to dižu dop. Ulazim u bratovu sobu i osjećam se predivno. Dođe mi da se smijem, a sâm sam u sobi. Palim svjetlo u kutu i odlazim do ogledala. Smiješno, skoro nemam zjenice kako su male. Stavljam Stonese, ‘Sticky Fingers’.

„Brown sugar, how come you taste so good, brown sugar, just like a young girl should“, ubrzo pjeva Jagger dok palim cigaretu.

Sve je toplo i na svom mjestu.

Ne znam koliko sam cigara popušio, tu i tamo bih shvatio da mi dogorijeva u prstima, a ja bih se kao probudio. Ali nisam spavao, samo mi je bilo jako toplo i ugodno. Telefon je zazvonio. Dugo je zvonio, starog očito nije bilo doma.

„Da“, javio sam se promuklo.

„Pićo.“

„Eeej!“

„Šta si spavao?“

„Ma ne. Zapravo da, malo jesam.“

„Bit će si umoran od silnog učenja. Mogu si mislit. Kakav si u školi?“

„Super sam, men, baš ono, super!“ Lagao sam, matiš mi je opako visio. „A kako si ti?“

„Dobro je, skidam ptici trepavicu ako hoću. Ali zima je bila jebena, sva sreća da je krenulo toplije vrijeme. Ne bi vjerovo, to nikad nisam vidio, palili smo ispred te naše barake bačvu da se ugrijemo. Ma čovječe, bačva je bila užarena, svijetli kao Betlehem, spališ se na njoj, ali makneš se pol metra i gotov si. Smrznut. Ludo. Tu se inače manje roka, ali roka se i dalje tu i tamo, da nas podsjeti. Zato su šetači…“

„Pićo!“

„A?“

„Pa di si, jebote?“

„Ma tu sam.“

„Pitao sam te nešto.“

„Šta si me pitao?“

„Jel ti to mene zajebavaš? Jesi bolestan, šta tako govoriš kroz nos? Pa jebemti, jesi se roko? I nemoj me muljat! Jesi se roko?!“

„Ma šta roko? Šta se dereš?“

„Jesi dop uzimao?! To te pitam?!“

„Šta se ti dereš na mene koji kurac, a? Šta oćeš?! Oćeš mi glumit staru sad, šta?!“

„Nemoj tako razgovarat sa mnom.“

„Ma šta nemoj? Zoveš i sereš. A nemaš pojma šta je ovdje. Idi tamo pucaj na nekog. Goni se u kurac“, rekao sam i spustio slušalicu.

Zapalio sam cigaru. Ruke su mi se tresle. Toplina je popuštala. Trznuo sam se kad je telefon zazvonio. Gledao sam ga, a onda ustao i otišao u sobu. Zatvorio sam vrata i više ga nisam čuo.

 

*

Složio sam dvije male lajne na ploči od Stoogesa. Iz zvučnika je Iggy pjevao o 1969. godini, a ja sam mislio kako je čudno da je Ana pristala na ovo. Mislio sam da će biti sranja kad joj predložim, ali ona je rekla OK, da bi voljela probati sa mnom. Nisam joj rekao za seks. Zvono. Taman. Ovo bi mogao biti super početak proljetnih praznika.

„Ćao, jesi sredio?“

„Naravno.“

„Tata ti nije doma?“

„Kao što sam ti i rekao.“

Ušli smo u sobu. Stala je pored stola i gledala u lajne dok je skidala jaknu.

„Male su.“

„Ne brini, to je dosta za početak.“

„Jesi ti već uzeo?“

„Nisam, čekao sam tebe.“ Lagao sam. Nisam nikako mogao čekati kad mi je Splićo donio buštu. Još je rekao da je odličan dop i da ga je zato manje, jer je manje rezan.

Zarolao sam novčanicu i dao joj je.

„Pročisti nos, gurni ovo unutra, začepi drugu nozdrvu i uvuci. Malo će te pecnut, ali ništa strašno. Sve poslije je super.“

Napravila je kako sam joj rekao, a onda sam potegnuo i ja. Raširio sam prstima nozdrvu na koju sam uvukao i još jednom jako potegnuo. Neka sve uđe unutra.

„U, gorko je“, složila je facu gađenja.

„Sve što ti uđe u grlo je propalo, pa probaj da ti je što manje toga tamo.“

Gledao sam kako će reagirati. Dirkala je nos, ali činilo se da je sve u redu. Buljio sam joj u sise i digao mi se. Ona ne zna da smo se jednom već tucali a da sam ja prije šmrkao. To je bilo onda kad sam skužio da ne mogu svršiti, ali mi je kita stajala kao jarbol cijelu vječnost. Malo mi je nedostajalo svršavanje, ali bar nisam morao misliti hoću li izdržati dovoljno vremena.

Počeo sam je ljubiti po vratu i skidati joj majicu.

„Sid i Nancy, a?“ rekla je smješkajući se.

Ljubio sam je posvuda, mirisala je na limun. Obožavao sam njen miris. Mislim da bih ga prepoznao između hiljadu drugih. Nisam volio kad stavlja parfem, jer je to značilo manje nje. Sada ga nije stavila i mogao sam potpuno uživati. Leđa su joj čak bila i malo mokra, što me još više napalilo.

„Uh“, zagrgljala je, iskobeljala se ispod mene i prevalila glavu preko kreveta. Čuo sam riganje.

„A, fuj“, rekla je. „Šta je ovo, zašto mi se riga?“

„Pa to je Spli… ma neki rigaju malo na dop, ali nije to ništa“, rekao sam i ustao dignute kite da odem u kupaonicu po nešto da to obrišem.

„Baaa,“ rekla je s izrazom gađenja, „toplo mi je. Donesi vode.“

Donio sam vode i rolu toaletnog papira. Nije puno izrigala, ali opet, dovoljno da ubije raspoloženje. Ništa od seksa, čini mi se.

Sljedećih sat vremena proveli smo u njenom riganju u kantu i zaklinjanju da nikad više neće uzeti dop, da je to bezveze i da što vidim u tome. Ja sam mislio kako je na svog brata. Ni on ne voli dop, isto riga od njega i govori da je to najveće sranje, da su tripovi i gras super, ali da je dop užas. Zato Gogo kuži. Jedan dan na probi bio sam urokan, ne previše, ali dovoljno, i on je došao do mene i čvrknuo me po nosu par puta. Poslije sam mu složio lajnu iza garaže. Izvadio je prekrasnu metalnu cjevčicu i ušmrkao. Baš sam bio ljubomoran na šmrkalicu, ali i da sam ga pitao sigurno mi ne bi rekao gdje ju je nabavio.

„Ista si Sebi“, rekao sam.

„Molim?“

„Ista si svoj brat.“

„Moj brat ili tvoj brat?“

„Molim?“

„Pa rekao si da sam ista Sebi.“

„Nisam, rekao sam Sandro.“

„Nisi, rekao si Sebi. Ma dobro, pusti me. Nemoj mi ovo više nikad davati.“

„Neću.“

Moje srce je usna harmonika kišnom nedjeljom.

 

*

Malo sam stao s dopom. Bezveze, Ana neće, Sandro neće, hoće samo Gogo. A što ću s njim? Uostalom, sigurno nije dobro za trening, a danas polažem za zeleni. Konačno, takmičenja! Malo mi je frka. Ne od kata, ni od udaraca i blokova na polaganju, nego od te borbe. Ipak će biti za ocjenu, nije zeleni pojas zajebancija. Tko zna koga će mi Šubo dati. Nekoliko nas danas polaže i ako sve bude prošlo dobro, na jesen ćemo na prvenstvo. Po ljeti nas čekaju pripreme, a onda fajt.

U dvorani je bilo čudno. Šubo je bio u trenerci, a ne u kimonu i bilo je ljudi u cipelama. Uvijek na polaganje dođe i netko iz drugog kluba, ali u dvoranu se obično nije moglo nikako drugačije nego bos ili u čistim patikama.

Ovaj put je očito bilo drugačije. Kimono mi se stisnuo u pranju, pa mi je bio premali. Osjećao sam se glupo, morat ću kupiti novi kad budem išao na prvenstvo, ne mogu ovako. Šubo inače ima genijalni kimono, kao da je od nekog posebnog, šuškavog materijala i kad radi tehnike to zvuči filmski. Nama govori da nismo dovoljno eksplozivni. Kad on izvede udarac, i još ga dodatno naglasi kimeom, to se baš čuje. Stalno nas lupa po stomacima i viče da jako izdišemo. Ali pola te njegove tehnike je u kimonu, siguran sam.

A ja sad u ovoj zgužvanoj prekratkoj krpi izlazim na polaganje. Jadno.

Cijelo vrijeme mislio sam samo na borbu. Kate nisu bile problem, kao što sam i mislio, svu tu dosadu sam lako izveo. Ali borba… Još uvijek ne znam koga će mi dati. Sve smo mi to prošli na treninzima i ne bi trebalo biti problema, Šubo nam je svima koji polažemo rekao da ne moramo pobijediti u borbama, ali da moramo pokazati najbolje što znamo. U stomaku mi je krulilo.

Simke. Zakrulio sam još jače. Znam da ne moram pobijediti, ali moram isprati onu bruku kad me srušio. Bolji je od mene, dug je, a brz. Ali ne smijem izgubiti, pogotovo ne onako. Pogledao sam ga. Smješkao se. Mislim da želi još, neće me samo tako pustiti.

Stali smo u gard. Graja sa strane mi smeta, ne razumijem zašto je ovoliko ljudi tu i tko su svi. Moram se skoncentrirati. Čvrsto u stavu, a opet opušteno. Čekat ću da prvi krene, neću srljati. Znam mu specijalku, brz je s tim ura mavašijem i nezgodan jer je u suprotnom gardu od mog, ali proći će jedan moj mavaši. Valjda.

Čekam te. Ajde. Neću napasti. Ti napadni. Ajde! Zašto

se smješkaš? Boli tebe đon, ti ne polažeš pa hoćeš da ja

tebi dođem. E neću, pa da me presiječeš i da te moram stizati.

Neću. Doći ćeš ti. Ili nećeš. Možda ipak… Ne mogu

više čekati. Oj zuki… jebem ti…

„Jame!“ prekinuo je Šubo.

Vratili smo se na mjesta.

„Čudancuki vazari!“ viknuo je Šubo i pokazao na Simketa.

Gubim pola boda. Presjekao me. Spor sam, zašto sam tako spor? Teško dišem, znoj mi curi u oči. Moram se obrisati…

„Jame!“

Kako me ulovio, i to opet đako zuki, točno sam se krenuo obrisati i trepnuo.

„Čudancuki vazari!“ Šubo je opet pokazao na Simketa.

Ovo je katastrofa. Da bar sad mogu biti na nekom drugom mjestu. Ili u nekom drugom vremenu. Ovo je samo ružan san, probudit ću se pa ću u školu, nakon toga ću se naći s Anom i krenuti na polaganje. Kad počnemo s borbom, Simke će malo spustiti ruke, taman toliko da mi se otvori put prema njegovoj glavi. Dodatno ću mu ih spustiti oj zukijem i đako zukijem, a onda ću mu zavaliti mavaši i Šubo će povikati: „Đodangeri ipon!“

Ali ne, ja gubim cijeli bod na polaganju i nisam ništa pokazao. Još neću dobiti ni zeleni pojas.

Stisni se.

Zašto Simke izgleda kao bedem? Nigdje nema rupe u gardu, prednja ruka mu je dovoljno visoko da štiti glavu, zadnja ruka tijelo, nije ni otvoren ni previše stisnut. Sad me tako može čekati do sutra, vodi cijeli bod. Neosvojiva tvrđava, raste mi pred očima i postaje sve veća. Na ulazu željezna kapija, na sve četiri strane izvidnica, uokolo kanal u koji jednim pogrešnim korakom upadneš i utopiš se.

Moram nešto napraviti.

Znam! Okrenut ću gard pa da vidimo. Možda ga to zbuni. To! Spustio je prednju ruku, možda ga mogu roknuti u glavu njegovom specijalkom. To bi bilo nešto. Oj zuki, ura mavaši…

„Jame!“ prekinuo je Šubo.

Gledao sam ga dok sam se vraćao na mjesto. Samo da dodijeli bod, samo da dodijeli bod. Nije bilo ni prejako ni preslabo, pogodio sam ga, ali nikad ne znaš. Samo da dodijeli bod…

„Đodangeri ipon!“ viknuo je Šubo i pokazao na mene.

Konačno! Ako sad Simke pogleda prema dolje, moram ostati u njegovom gardu i sve će biti dobro. Pogledaj! Tako. Digao je opet ruke. Mogu mu ih još malo dignuti fintom oj zuki u glavu, a završim u tijelo. To neće očekivati.

Nasjeo je!

„Jame!“

„Čudancuki vazari!“ viknuo je Šubo i opet pokazao na mene.

Vodim! E sad se jebi, Simke, sad me stigni ako možeš. Zakopat ću se u taj tvoj gard i ko te jebe. Sad ću ja tebi biti bedem, neosvojiva tvrđava. Pleši sa mnom, mogu te i zajebavati ovako naprijed-nazad, ne možeš mi ništa…

„Jame!“

Ne mogu vjerovati, na podu sam, opet me srušio! Otkud je došlo to čišćenje i zakucavanje? Pa bio je dva metra od mene…

Ustajem i odlazim na svoje mjesto. Znam što će dosuditi.

„Đodancuki ipon!“ viknuo je Šubo, a meni je sve propalo.

Ne mogu više stići, sad će kraj. Možda da probam…

Kraj. Gotovo.

„No kači!“ rekao je trener i pokazao na Simketa. Izgubio sam. Opet me zajebao i sad mi se smješka u facu. To sam i zaslužio. Pička.

Kući sam otišao s trenerovim „Nisi imao dovoljno srca“ i papirom koji kaže da mogu kupiti zelenu farbu i ofarbati svoj prastari bijeli pojas u zeleno. Simke je otišao s onim istim smiješkom koji je imao i nakon borbe. Nije mu napuštao lice. Ni meni glavu.

 

*

Ako ne mogu uživo, mislio sam, mogu barem u igrici. Ali nije mi više fora Street Fighter. Nešto se promijenilo. Igrao sam jutros u igračnici, i ništa. Dosadno. A i Mišo je bio čudan. Sjedio je iza pulta, očito je bio u fajti, pun masnica i ogrebotina, i svaki put kad bi ga netko zazvao, trzao se. Promatrao sam ga. U očima panika, strah neki. Ni sjena onog bahatog Miše od nekad. Čak je i meni sto puta rekao hvala kad sam mu davao pare za žetone. Ne znam da mi je ikad rekao hvala. Izgleda da su ga dobro dohvatili.

A onda još stari doma. Skužio sam da nešto ne štima čim sam došao kući. Bio je brbljav. Srao je nešto o ratu i o budalama koje ga vode. Nije spominjao Sebija. Ali jest ljude koji odlaze, preko noći ih više nema. Tako su i naši otišli s Verude, govori stari, nema više ni njih ni njihovih para. Potjerali ih jer se pogrešno prezivaju. Ja nisam znao kako se ovi naši prezivaju, ali znao sam da su nam plaćali stanarinu za nonotovu kuću. Skontao sam da stari petlja i frflja, očito je popio, a onda je pao sa stolice. Pokušao sam ga dići, pa je počeo plakati. To mi je bilo strašno. Kad je nekako uspio sjesti, uzeo je staklenu zdjelu sa stola i uz urlik je bacio na pod. Nisam znao što da radim pa sam se pokupio. Uzeo sam ključ od Verude i večeras ću biti tamo. Ko ga jebe. Ionako je kuća moja i Sebijeva, nono nam ju je ostavio, ali se stari brine o svemu. Barem dok ne postanem punoljetan.

Ni Ana ni Sandro ne mogu biti sa mnom, ali Sandro mi je dao za pljugu pa mi neće biti dosadno. Druge nisam zvao. Ne da mi se.

Sjetio sam se Adama. Tko zna gdje je on. Valjda je i on imao krivo prezime. Ili krivog starog. Kao ja. Sandro i dalje misli da je stari kul, ali ne zna on sve ovo, ne zna da stari skriva masu sranja, tko bi znao kakva sve. Pa nije ga slučajno Sebi odjebao. Sebi. Prvi put sam ga poslao u kurac. Sjebano mi je to, uvijek je bio taj veliki brat, kojeg svi znaju i vole, planina. Kao Simke u borbi, ali veći i bolji. Ne možeš do njega, ali ni ne moraš, jer te štiti svojom veličinom. A sad tko zna gdje je. Štiti sve nas, ali ne štiti mene.

Ma što bi me štitio. Kao da mi to treba. Kao da mi itko treba. Sve mogu sam. Samo ako je neparan broj velikih vilica u kuhinji. Ali ne sedam. Onda je generalno sranje.

U kuhinji je bilo hladnije nego u dnevnoj. I smrdilo je na staro ulje. Otišao sam do kredenca i otvorio ladicu u kojoj je bio pribor za jelo. Jedna vilica, dvije, tri, četiri, pet… šest… sedam. Jebote. Čekaj, ako izađem vani, zarolam i popušim cijelu pljugu bit će OK? Ako su na satu minute od trideset nadalje, OK je. Vratio sam se u dnevnu, tamo je bio zidni sat. Srce mi je tuklo, molim te da je preko trideset. Uh, trideset pet! Dobro, bit će sve u redu.

Zarolao sam pljugu na brzinu, nije baš ispala nešto, ali stalno sam morao pogledavati da netko ne naiđe, sad mi još samo fali murja pa da me ćope s pljugom i završim u ćuzi. Sreća, malo je ljudi uopće prošlo i uglavnom su išli u veliku zgradu preko puta.

Zapalio sam pljugu i pogledao kuću. Već je bila oronula, sa fasade su se gulile krpe, a za škure bi se reklo da su nekad bile zelene. Sebi je uvijek govorio da je čudna ta kuća. Na kraju Aldo Negri, na broju dvadeset dva, totalno je odudarala od ostalih kuća u kvartu. Sve su bile viletine, goleme, pa je nonotova izgledala kao patuljak među njima. Sama za sebe možda i nije tako mala, ali pored njih je smiješna. Kaže Sebi da ju je možda baš to spasilo, jer su ove veće komunisti uzeli, a ove manje su valjda prošle lišo.

Dok smo još živjeli s nonom i nonotom u Medulinu, često smo ovamo dolazili. Nono je volio tu kuću, ipak je to bila kuća njegove familije. Ali živjeli smo u noninoj u Medulinu, ne znam zašto. Nije bila bolja, osim što je odmah do nje bila još jedna, novija, s apartmanima.

Volio sam se ovdje zavlačiti ispod stepenica koje su vodile na kat, u sobe, a pogotovo sam se volio skrivati na tavanu, gdje su išle male kružne oronule stube. Djed bi me mogao tražiti po cijeloj kući, ali ne bi me našao. Govorio je da čuje i vidi kao orao, i da bi znao da sam se penjao po tim škripavim škalama za tavan, pa sigurno nisam gore. Sve bi to govorio naglas, da ga čujem odozgo. Ja bih čučao iza drvene škrinje i smijao se kako me ne može naći. Sad znam da je znao gdje sam, ali me puštao da mislim da ne zna. Super je bio nono.

A možda ju je volio i zato što je Majka ovdje živjela dok je išla na faks. Možda ga je podsjećala na nju. Mene skoro ništa ne podsjeća na nju, kad je se ionako ne sjećam. A volio bih da me nešto podsjeti. Sebi je govorio da je uvijek pušila cigaretu za cigaretom i da se smijala, ali da je izgledala umorno i tužno kad bi mislila da je nitko ne gleda. Tko zna kako je držala cigaretu, možda ovako isto kao ja, s ravnim prstima, da mi se svi smiju. Ali baš me briga, držim je tako jer ju je možda ona tako držala.

Evo je, opet. Aritmija. Samo da ne dođe strah. Popušio sam cijelog, do filtera, cijelo vrijeme sam vani, sve sam napravio kako sam trebao, samo da ne dođe strah. Ne treba mi večeras. Tko zna može li se umrijeti od aritmije. Što ako smo Majka i ja baš po tome slični? Ona je umrla od infarkta. Imala je dvadeset osam godina, bila je dosta starija nego ja sad, ali ni to nije normalno. Pa od infarkta umiru starci.

Strah je opipljiv, ali ne kao srce. Ono ili kuca ili stoji. Kad stane, makar i na trenutak, gadno je, tijelo zna da nešto nije u redu. Tijelo se buni. Svijest se buni. Ona ne želi znati za srce, srce je švicarski sat, ili Big Ben, radi i šuti, radi i pokreće svijet u tišini. A moje srce se buni, Majčino srce se pobunilo. Majčino je stalo zauvijek. A moje? A moje srce, mama?