Đavolja simfonija | Davor Mandić

5.

 

Svi su došli. Sandro, Zlatka, Robi, čak i trudna Karin s tipom, a i Klompa, kojeg nisam vidio otkad je Sandro u Zagrebu. I stari je došao. S nekom mladom ribom. Stišće usta kao uvijek kad mu je neugodno, ali nije sam pa ne moram kontati kako mu je. Prvo sam mislio da si je u startu natočio punu čašu od tri deci vina, ali sam skužio da je to sok od jabuke. Oko njihovog stola mirisalo je na borove iglice, jabuke i breskve, pa nisam uspijevao duže ostajati s njima. Ona je izgledala kao da joj ove situacije nisu novost. Sandro je rekao da je to vjerojatno zato što nije prošlo puno vremena od njene maturalne zabave.

I cijeli razred je bio tu, kao i svi ostali četvrtaši, s dosadnim defileima na početku, koji su imali smisla samo toliko da pokažu kako osamnaest godina života nije dosta da bi se nosile visoke pete i odijela. Trebalo je onda još preživjeti i programe svakog razreda, kada sam pomislio da dolazak nije bio dobra ideja i da ova noć za mene neće dugo trajati. Jedina fora bio je nastup Izbjeglih prognanika, njih četvero iz više razreda koji su otprašili par starih Stonesa i Beatlesa. Prvo su se predstavili izgledajući kao ergela prebijenih konja, Ivana i Alen iz razreda, pa još Ivica iz Tomislavgrada i Maša iz Zagreba, ali to je izgleda bilo dogovoreno, jer su zatim uzeli instrumente od hotelskog benda i odsvirali dobar set. Očito su vježbali. Maša je svirala bas, Ivana gitaru, Ivica bubnjeve, a Alen je pjevao. Najbolje je bilo kad je Ivica počeo razvaljivati električni bubanj, a bubnjar benda urlao da se neće čuti jače ako ih jače udara. Ovaj ga je ignorirao pa mu je slomio pedalu na kasi. Skoro je izbio fajt.

Tad su već i gosti bili tamo pa je sve postalo podnošljivije, a pomogao je i alkohol. Uskoro je bilo i prvih riganja pa sam se konačno mogao opustiti. Nije mi bilo svejedno kad sam vidio Bilićku za stolom sa starim. Bili su sami i nešto su angažirano pričali. To mi se nije sviđalo, ali nisam mogao ništa učiniti. Otišao sam do svog stola.

„Pazi, nekima će ovo biti prvo pijanstvo, a nekima i prvi seks“, rekao sam glasno.

„Ne smiš s maturalne otić nevin, to bi bilo ka da si doša u Rim, a papu nisi otiša vidit. Tapija!“ rekao je Robi.

„Hvali se, hvali!“ rekla je Zlatka i pogledala me smijući se. „Pa i ti si nekad bio nevin. Sigurno si bio drag dečko. Otkad sam te upoznala ti si umišljeni mali smrad.“

Taman sam joj nešto htio reći kad mi je stavila ruku na usta. „Ali ja te volim!“ viknula je.

„Šta ste joj dali?“ pitao sam.

„Ništa mi nisu dali, dragi moj, samo sam ti sva meka danas. Eto si nam odrastao, skoro su ti i dlake počele rasti, a kao jučer je bilo ono kad smo ti došli doma i kad si bio nadrkani mali egotriper.“

Opet sam zaustio nešto reći, ali me i opet prekinula pokrivši mi usta.

„C-c-c-c-c ništa nemoj govoriti, da ne pokvariš trenutak. Aj densat sa mnom. Ovaj Tomislav Ivčić ne sme da ostane neotplesan.“

„Nemoj mi protiv Ivčića, ako boga znaš, to je više od muzike, znaš da je poginija. Amo, za Ivčića!“ vikao je Robi dižući čašu.

Nema šanse da idem plesati s njom pa da skuži kako mi se znoje ruke. Moram se nekako izvući iz ovog. Spasio me Robi, koji me povukao sa sobom na šank.

„Slušaj, ne smiš mi proć na maturalnon a da se nisi riješija, ala brale, ne zajebaji. Zna san da nećeš stić na to mislit, pa san ti donija piz. A buštu, je li, po ovemu vašemu…“ rekao mi je za šankom. Tad sam kužio da je bio dobro riješen, ali nije kljucao kao obično pa mi je bilo čudno.

„Šta si ti uzeo?“

„Ma ja san ti se malo spidbolon roknija, ali neman više koke, jebiga. Mislija san na tebe, al je sve otišlo. Ostalo je samo dopa, ali dobar je, brale, vidit ćeš, eto ti na, u ruku, uzmi, aj, aj.“

Nisam htio, jer Sandro je tu i kad bi me sad vidio, ne bi mi vjerovao da ne uzimam već neko vrijeme. Ali nisam mogao odbiti. Uzeo sam buštu i otišao do WC-a. Ušao sam u kabinu i otvorio novčanik da uzmem osobnu, kad je netko stisnuo vrata.

„Znam da si tu, otvori!“

Sandro. Šutio sam.

„Men, ne foliraj me, otvori“, rekao je tiše.

Otvorio sam. Nisam znao što da mu kažem.

„Slušaj, može, ali samo ako i ja uzmem“, rekao je.

„Kako misliš ti da uzmeš? Ti ne uzimaš.“

„Pa ni ti ne uzimaš, ne? To si mi sad htio reći, u sljedećoj rečenici, da ne uzimaš inače, ali sada si baš…“

„Men, ful je tako! Čist sam potpuno, ali došao je Robi i uvalio mi ovu buštu, pa nije to ništa, maturalna…“

„Ma sve OK, ali i ja uzimam. Pomakni se s vrata, nema smisla da nas netko ulovi ovako.“

Pustio sam ga unutra, zbunjen.

„Ajde, men, složi te lajne pa da vidimo di smo.“

Odlučio sam napraviti dvije minijaturne, jednake, kakve me ne bi ni taknule, da izgleda kao da mi više i ne treba, a ostatak ću vratiti Robiju.

„To će nam biti dosta?“

„Naravno, pa ne uzimam više, rekao sam ti. I ostalo ću vratiti Robiju. Ovo je samo za stara vremena.“

Prvo sam dobro ušmrkao svu slinu, pročistio nozdrvu koliko sam bolje mogao, da ova sića što lakše prođe, a dok je Sandro nakon mene šmrkao svoju lajnu, ja sam neprimjetno širio nozdrvu i udisao duboko u pluća sve što je moglo od moje ostati u nosu. Morao sam izvući maksimum iz ovih mrvica.

Nismo se ni spakirali, a Sandro je već rigao.

„Koji kurac od droge. Ne kužim, men, stvarno ne kužim šta vidiš u ovome.“

Otišli smo do stola. Atmosfera se promijenila. Sad sam tek primijetio koliko je Klompa u kurcu. Nije progovorio ni riječi večeras, kao da je Gogo. Gogo, pa da, Sandro mi je rekao da ga je sve to jako pogodilo, ali otkad je Sandro otišao u Zagreb ne viđam se s Klompom. On nas je sve povezivao.

Zlatke nije bilo za stolom, Robi je kljucao, izgleda da se i on u međuvremenu urokao čistim dopom. Jedino je Karin gugutala sa svojim tipom. Izgledala je kao da će prsnuti svaki čas i poškropiti nas svojom trudnoćom.

„Ajmo van, ne izgledaš najbolje“, rekao sam Sandru.

Izašli smo vani i odmah se izrigao. Sjeli smo na zidić, ja sam zapalio cigaru. Ako je i moglo biti nešto od ove lajnice, sad mi je sve pokvareno. Nisam osjećao ništa, samo tupilo. Na parkiralištu ispred hotela dvojica su se mlatila. Jednom je pukao sako na leđima. Oko njih je bilo par cura koje su glumile žene, jedna je skinula štikle i držeći ih u ruci pokušavala smiriti fajt. Mislim da je plakala. Pogledao sam Sandra. Oči su mu se stisnule i bio je blijed.

„Oprosti,“ rekao sam, „ovo je kurac.“

„Jebiga.“

„Moram nešto promijeniti. Moram se maknuti od ovog sranja.“

„Moraš“, rekao je i opet povratio.

 

*

Nisam očekivao da ću osjećati baš toliko olakšanje hodajući hodnicima na izlazu iz škole, iako sam nepogrešivo naslućivao veselje što će me u ovu žutu zgradu nadalje dovoditi jedino protokol. Valjda sam došao do toga da mi je stalo. Htio sam to završiti, jer sam shvatio da će to biti i jedina stvar koju sam završio, ako ne računam osnovnu školu. Ali nju ne mogu računati, jer nisam ni domaš ni Cigan, a jedino su oni imali izliku da je ne završe. Srednja je drugo.

A onda je tu i budućnost. Nije mi drago što razmišljam o sutra, ali shvatio sam da moram napraviti kompromis, jer ako ne budem razmišljao o sutra, stići će me jučer, zaglavit ću u ovoj tapiji od grada i on će me progutati i ispljunuti, kao što je svakoga tko je nešto vrijedio. Ne znam razmišljaju li tako i stanovnici drugih gradova, pa nam onda jedino ostaje da se pozdravljamo na cestama između selidbi, natovareni svojim životima i bjegovima. Ne znam i ne zanima me, jer znam da ovaj grad, ovo vrijeme, jede ljude.

Nije me pojeo. Još. Žvakao me, ali ja sam ustao, uzeo mač i odvalio aždaju. Iznenadilo me jedino kad se Bilićka nije čudila što sam uzeo Camusa za maturalni rad i što sam hrvatski dobio četiri. Smijao sam se kad mi je rekla da se na maturi ne može založiti za mene u drugim predmetima, zbog komisija, i neka učim. Počela me provjeravati i plašiti još dok nam nastava nije bila ni završila. Sada kad se svega sjetim, čini mi se kao da je uvijek bila korak ispred mene. Kad sam joj rekao za Camusa, rekla je samo, znala sam, i slavodobitno me pozvala na dogovor oko detalja.

Osjećam da je jedan period života definitivno iza mene. Kad sam potegnuo teška vrata škole, četiri protekle godine su mi prošle kroz glavu i u isto vrijeme osjetio sam se i velik i malen. Velik ispred pizdarija kojima sam nekako uspio umaknuti, a malen pred stravičnom slobodom koja se nazirala u uskom komadiću neba između krovova grada. Slobodom koja obavezuje.

Život je kao pisanje, biraš iz nepreglednog izloga i svaki izbor koji načiniš, svaki redoslijed koji izabereš ili ti se nametne, taj je i nijedan drugi. A čim izabereš, postaneš svjestan da si mogao i drugačije, makar to i ne mogao konkretizirati, imenovati, pa čak ni uobličiti u najbljeđu ideju. Vrte se izbori oko tvoje glave, a glava kao da je neprijatelj pa sve opominje, podsjeća, zveči i zvoni na uzbunu pogrešnog odabira i žal za nikad dosegljivim pravim, koji je uvijek negdje drugdje, uvijek nekom drugom. U tome je sva strava življenja.

Kad su me vrata škole gurnula na ulicu kao pseto za koje ne želiš da ti zapiša portun, sva se ta strava sručila na mene, pomiješana sa spoznajom da je škola ujedno bila i neki cilj, prepreka čije prelaženje možda nosi olakšanje, no možda još i više svijest o potrebi za sljedećom konkretnom preprekom kojom trebaš napučiti horizont da te ne zgromi njegova nepreglednost. Ali na toj ulici, s tim ogromnim žutim zidovima iza mene i antenama koje su prošarale nebo kao kakvi dobroćudni ožiljci, svjedoci da i najveće rane mogu zacijeliti, na koncu sam se osjetio djetetom koje je majka lagano gurnula da ga ohrabri u prvim koracima. I više nisam bio prestravljen.

 

*

Karta je bila u džepu. Velika, od mekog kartona, sjajna. Nikad nisam vidio takvu kartu. Izgledala je kao da je sama za sebe vrijedila svake kune. Razmišljao sam o vlakovima dok sam išao prema stanici autobusa. Uvijek mi se činilo da sam živio u prošlim vremenima, kada je muzika bila bolja, a ljudi opušteniji. Prvi put pomislio sam da sam možda ipak uhvatio barem zadnji vagon tog boljeg svijeta, što me u isti mah činilo i tužnim.

Na stanici je već bilo puno ljudi, čini se da će ići više autobusa, a bili su tamo i Zlatka i Sandro.

„Onda, Little Red Rooster, kako smo danas?“ pitao me Sandro.

„Ja odlično, a vi?“

„Pa i mi smo odlično. Ne doživiš Stonese svaki dan.“

„Još ih nismo doživjeli. Koliko je puta do tamo?“

„Oko petsto kilometara. Imamo šta jahat. Ali imamo i zabavu za po putu, a Zlatka ima i nekoliko iznenađenja.“

„Kakvih?“

„Bombastičnih“, rekla je Zlatka.

Uskoro smo krenuli. Bio sam uzbuđen, ali pokušavao sam to sakriti. Zapravo nikad nisam bio izašao iz Jugoslavije, osim u Trst, ali to se ne računa, jer tamo ionako možeš pričati hrvatski. Slovensku granicu nisam doživljavao ozbiljno, ali austrijska je ipak morala biti nešto drugo.

U busu je bilo dosta poznatih faca iz Pule, Zlatka i Sandro sjeli su skupa, iza mene, a ja sam dobio nekog mračnog tipa s naočalama za sunce koji je izgledao kao da spava, kao da je došao s busom, a s njim će i otići. Vrlo brzo povela se priča između desetak nas o zezalicama i kako nema smisla da svi imaju po nešto, jer će nas na granici barem nekoliko izvući vani. Ne znam što mi je bilo, ali rekao sam da ću ja uzeti sve. Kad sam pogledao sve te bušte u svom krilu, celofane, kesice, tablete u prozirnim vrećicama, pomislio sam da nema većeg idiota od mene.

„E, jesi i ti idiot“, rekao je tip pored mene.

„Imaš problem?“

„Nemam, ali ti imaš“, rekao je i spustio se niže u sicu.

Bio je u pravu. Tek sad počeo sam razmišljati što bi mi se moglo desiti ako me ulove. Ne gine mi zatvor, a onda je sve gotovo. Crijeva su mi zavijala, znoj mi se cijedio niz leđa i pazuhe, a znojne ruke stalno sam otirao o hlače. Proklinjao sam i Stonese i sebe dok sam točno određenim redoslijedom tapkao svim prstima, crtajući zamišljene geometrijske oblike neparnih brojeva kutova koji su trebali biti znakovi da će sve biti u redu.

U takvom bunilu bio sam sve do slovenske granice, a onda je i srce počelo preskakati. Brojao sam aritmične otkucaje, čas je bilo dobro, čas nije. Ništa nije bilo sigurno. Stali smo. Sad će carina i murja ući u autobus, a ja kod sebe imam par godina zatvora.

„Slušaj,“ rekao je tip pored mene, „ovako ćeš: kad drotovi uđu, gledaj ih u oči i smješkaj se, nemoj gledat okolo i nemoj se skrivat, si čuo?“

Ništa nisam mogao reći.

„Si čuo?“

„Jesam.“

Kad su drotovi ušli, imao sam osjećaj da je istina došla po mene i da će se sada pokazati. Bila su dvojica, u različitim uniformama, i išli su od sjedala do sjedala i provjeravali pasoše. Bili su već blizu nas, a još nikoga nisu izdvojili. Možda ipak… Ali onda su čupavom, što je sjedio dva sjedala ispred mene, rekli da izađe vani. On nije imao ništa, znao sam to. Gledao sam u pod, pa me tip kvrcnuo koljenom u nogu. Podigao sam pogled i nasmijao se. Murjaci su došli i pitali pasoše. Pružio sam im svoj.

„A prijatelj? Pravi se pametan?“ upitao me jedan.

„Nismo skupa“, rekao sam.

„Alo! Ti!“ viknuo je na tipa.

„A?“ rekao je.

„Izlazi van! I daj pasoš!“

„Evo, evo!“ rekao je nervozno dok je ustajao i prolazio pored mene. Murjaci više nikoga nisu provjeravali, nego su zajedno s tipom izašli vani.

Ništa se nije dešavalo dvadeset minuta. Brojao sam svaku kao da su sati. A onda su se vrata otvorila i dvojica izvučenih su se vratili.

„Vozi, Miško!“ povikao je moj tip, a busom su krenuli urlici odobravanja. Možda ipak…

„Duguješ mi žešće, mali, tek toliko da znaš“, rekao je kad je došao do mene. „Na kraju sam ga skoro pitao broj telefona, nijedna riba nije bila na mjestima na kojima je on bio.“

Pomislio sam da je ovo tek prva granica i da nas čeka to isto još tri puta, ali ipak mi je bilo lakše. Opustio sam se i prihvatio ono što će doći. Činilo mi se da sam ušao u zonu, kao da su mi stvari bile barem malo jasnije i da sam dio priče koja mi ne može suštinski nauditi.

Ni na jednom prijelazu više nije bilo nikakvih problema, kao da je moj prividni mir odaslao svoje valove u eter, stvorivši oko nas neprobojan balon, pa smo nakon nekoliko stajanja i mog slavodobitnog dijeljenja ekipi njihovih bušta stigli u Zeltweg.

Nikad nisam vidio toliko ljudi na jednom mjestu. Gledao sam stadionske koncerte na videu, ali stadion mi se činio drugačiji, omeđen. Ovdje kao da nije bilo granica, kao da se livada prepuna ljudi prostirala unedogled, zauvijek. Plašilo me to, ta količina kompliciranih sudbina na jednom mjestu, sudbina koje nikad neću upoznati, a koje možda utječu na mene i moj život.

Još je bio dan, muzika je treštala iz velikih zvučnika, pijuckali smo pive iz plastičnih čaša i pokušavali zauzeti najbolju poziciju za koncert, a onda je Zlatka otišla na desetak minuta. Kad se vratila, zagonetno se smješkala.

„Dečki, ovo je najbliže šta ćete da budete mojoj pički. Otvarajte usta.“

Upitno sam pogledao Sandra, a on je kao pas otvorio usta i isplazio jezik.

„Ajde, šta se čeka?!“ rekla mi je.

I ja sam otvorio usta, a ona nam je stavila po tableticu na jezik.

„Aaam!“ rekla je.

Zalio sam tabletu pivom, ostavila mi je gorak okus u ustima.

„Šta je ovo?“ pitao sam.

„Bombon, ekstazi. I to ne bilo koji, dupli bul“, rekao je Sandro. „Ništa slično onim tvojim sranjima, vidjet ćeš. Samo ljubav! Vrlo brzo ćeš osjetiti toplinu, pa će ti filing rasti sljedećih sat vremena, a onda ćeš, taman dok koncert bude trajao, špicirati. I ne brini ništa, sve to bez halova!“

„E jesi matematičar, sve si ti to lijepo izračunao“, rekla je Zlatka smijući se.

Bio je u pravu. Vrlo brzo toplina mi je strujala tijelom. Zastajao mi je dah, i sve sam promatrao sa smiješkom. Rubovi vidnog polja su mi se maglili, ali ono što sam vidio bilo je jasnije. Hodao sam između ljudi, shvaćajući da sam im blizak, da između mene i njih zapravo nema granica, nema razlika. Uzimao sam i davao cigarete, dijelio dimove pljuge i gutljaje cuge dok mi se vilica sve više ugodno kočila, a zubi nekontrolirano stiskali. Kako je mrak padao, sve je više ljudi bilo na livadi, a muzika koja je dolazila iz zvučnika sve se više pojačavala. Morao sam se gibati, uranjati u tajanstvenu struju koja nas je sve povezivala.

„Uzmi vode“, rekla mi je Zlatka s leđa, obgrlivši me oko struka.

Uzeo sam vode i toliko sam je halapljivo pio da sam se sav zalio. Ona me primila za glavu i polizala oko usta. Smijali smo se.

„Volim te, znaš!“ rekla je.

„I ja tebe!“ rekao sam.

„Oprosti mi što sam ponekad čudna, ja sam samo jako oprezna i jako povrijeđena. Imam rupu koju je teško ispuniti.“

„Kakvu rupu, reci mi!“ Bio sam stravično zabrinut.

„Jako sam bila zaljubljena,“ zastala je na trenutak, „u Mašu. Došla je sa starcima u Pulu devedesete iz Beograda, stari je dobio neku prekomandu, bio je u vojsci. Znala sam da je to to čim sam je prvi put ugledala.“

„A ono sa Sebijem? Jer ja sam mislio da me ne voliš zbog njega, da ti je on nešto napravio.“

„Ma ne, to je bilo prije, dok sam se tražila. Nisam mogla prihvatiti to što jesam, to što sam oduvijek duboko u sebi znala, ali si nisam mogla priznati. I bila sam u pravu, kad sam staroj natuknula nešto, nije me htjela ni slušati, rekla je, proći će te to, uvijek prođe. Ali nije prošlo.“

Zagrlio sam je. Mirisala je na mentu. Pomislio sam da bih je najradije stavio u usta i zaštitio od svijeta, od svega što joj prijeti.

„Što je bilo s Mašom?“

„Jedan dan je više nije bilo. Valjda je stari opet dobio prekomandu kad je sranje počelo. Ali otišla je bez riječi, bez pozdrava, bez pisma ili adrese. Jebem ti rat i jebem ti nju!“

Uhvatila me objema rukama za ramena i gledala me velikim, vlažnim očima. „A voljela sam je.“

„Znam da jesi. Ali imaš mene, imaš nas koji te volimo.“

Čvrsto sam je zagrlio. Ne znam koliko smo tako stajali, ali u jednom trenu kao da mi je gitarski rif probio grudni koš. Trznuli smo glave prema stejdžu, ljudi su urlikali. Počelo je.

„‘Not Fade Away’,“ pogledao sam Zlatku, „ovo je za tebe.“

Redale su se pjesme, a oko nas je bilo sve toplije. Na ‘Satisfaction’ smo se smijali gledajući Richardsa, pokušavajući mu u lice upisati muku što mora svirati ovu pjesmu koju toliko ne voli, a onda je došla i ‘Angie’. Sva svjetla su se ugasila, a tisuće upaljača načičkali su nebo. Uskoro će, osjećam to.

Na uvodne zvukove Richardsove gitare i prepoznatljiv glas bekvokala nevidljiva mi je topla ruka prošla uz kičmu prema vratu i podigla me za glavu nekoliko stotina metara uvis, puštajući me da blažen visim nad ljudima. Čuo sam Zlatkin glas odozdo.

„Ovo je za tebe.“

„Yeah, the storm is threatning, my very life today,“ pjevala je s Jaggerom grleći me s leđa, „if I don’t get some shelter, oh yeah, I’m gonna fade away.“

Nekako sam uspio otvoriti usta. Glas mi je drhtao.

„War, children, it’s just a shot away, it’s just a shot away, war, children, it’s just a shot away, it’s just a shot away!“

Uhvatio sam je za ruke koje su me grlile.

„Yeah, see the fire is sweepin, our very streets today, burns like a red cool carpet, mad bull lost it’s way“, pjevali smo oboje, a onda je uskuhalo oko nas.

„War, children, it’s just a shot away, it’s just a shot away, war, children, it’s just a shot away, it’s just a shot away!“

Milovao sam ruke koje su me mazile. Jedna joj se zatim otrgnula i spustila na moje prepone.

„Silovat ću te!“ smijala se.

„Rape, murder! It’s just a shot away, It’s just a shot away!“

Otkopčala mi je hlače ispod majice koja ju je skrivala.

„Ali.. rekla si…“

„Rekla sam, i jesam, ali to ne znači da te ne volim.“

„It’s just a shot away, It’s just a shot away!“

Čvršće me privila uza se, zajedno smo se lagano gibali dok je njena ruka ulazila u moje bokserice, a ljudi oko nas luđački skakali. Kad ga je uhvatila, bio sam potpuno napet. Lagano je povlačila ruku gore, dolje. Noge su mi drhtale. Zatvorio sam oči.

„The flood is threatning, my very life today, gimme, gimme shelter, or I’m gonna fade away.“

Htio sam da joj ruka poleti, da ubrza, ali ona je ostajala u svom ritmu, toliko sporijem od pjesme, izluđivala me, dok mi je u isto vrijeme pasalo predati joj se, pustiti da taj njen ritam uđe u mene.

„War, children, it’s just a shot away, it’s just a shot away, it’s just a shot away, it’s just a shot away, it’s just a shot away, shot away, shot away, it’s just a shot away, it’s just a shot away, it’s just a shot away, shot away, shot away…“

Osjećao sam, tu je.

„I tell you love, sister, it’s just a kiss away, I tell you love, sister, it’s just a kiss away, it’s just a kiss away, it’s just a kiss away, it’s just a kiss away, it’s just a kiss away, kiss away, kiss away, it’s just a kiss away, it’s just a kiss away, it’s just a kiss away, kiss away, kiss away…“

Počeo sam se trzati. Nije stala, nije se zaustavila.

„Gimme shelter, gimme shelter, gimme shelter…“

„Nemoj me tražit poklon za rođendan, budalo“, rekla mi je na uho dok je brisala ruku u moju majicu.

Kad smo se počeli pitati gdje je Sandro, pojavio se, kao da je čekao da se baš to zapitamo. Samo je izronio iz pomahnitale rulje. Izljubili smo se, presretni što ćemo finale koncerta provesti zajedno. Pogledao sam ga i shvatio.

„Sandro!“

„A?“

„Doći ću u Zagreb!“

„A?“ smijao se.

„Doći ću u Zagreb! Neću niš upisivat ovu godinu, moram se malo sastavit sa sobom, ali maknut ću se iz one kaljuže, nać ću neki posao, nešto, ne znam, znam samo da ću doći u Zagreb!“

„Naravno da hoćeš, men, tako treba!“

„Dosta priče, više rada!“ urlala je Zlatka i uhvatila nas za ruke.

Držali smo se tako za znojne ruke i skakali, skakali kao da sa svakim novim skokom imamo veću šansu dosegnuti najvažniju, najudaljeniju granu stabla, onu koja skriva najveće i najslađe plodove. Želio sam da sve to nikada ne prestane, mogao sam zauvijek skakati i nikad ne dosegnuti, do kraja vremena ostati na putu, samo da put ostane ovakav.

‘Đavolja simfonija’ je u mene ušla kao lepet krila što će tektonski pomaknuti moju koru i odvesti me daleko. Pogledali su me. Znali su sve. Primili su me i zadržali.

Kad je koncert završio, skupili smo glave, zagrljeni.

„Volim vas, pičke!“ vikao sam.

„Naravno da nas voliš, jer i ja vas volim!“ vikao je Sandro.

„Naravno da me volite, pičke, jer i ja vas volim!“ vikala je Zlatka.

Do busa smo se malo uspjeli smiriti. Čini mi se da je bombon popuštao, vratilo mi se cijelo vidno polje. Bio sam žedan.

„Ima neko vode?“ pitao sam, a glas mi je zvučao čudno, kao da netko drugi govori iz neke pokrajnje prostorije.

„Imam ja u busu“, rekao je Sandro.

Zapinjao sam za izgažene plastične čaše, koje su zvečale pod koracima horda ljudi što su se kretale prema svojim prijevozima. Bio je mrak, nešto je svjetla ostalo upaljeno tek oko bine. Shvatio sam da sam potpuno mokar od znoja i da mi je hladno.

„Jao, di je taj bus, smrznut ću se!“

„Šta je, pičkice, hladno, a? A ljeto. Nakon droksanja nema kajanja“, rekla je Zlatka.

Šutjeli smo do busa.

„Dobar koncert?“ pitao je Sandro kad smo sjeli.

„Da“, rekao sam gledajući naprijed.

„Čuj, men,“ nastavio je, „nemoj se čudit kad te opere depra, to je normalno, potrošili smo masu endorfina, sad se moramo vratit u normalu, al imam ja još za zapalit, pa ćemo to malo popravit prije granice.“

„Zato imamo tebe, matematičara, da nam sve lijepo objasniš“, rekla je Zlatka.

Nisam se okretao. Nikako nisam htio susresti njen pogled.

 

*

Pula je izgledala tako mala nakon one livade u Zeltwegu. Sva sreća, imali smo Art & Music Festival, da nije toga poludio bih od tapije. Sandro i ja bili smo na pozicijama u Uljaniku prije nego što je sve počelo. Pijuckali smo pive i promatrali ljude koji su pristizali. Mnoge nismo znali. Zanimljivo je kako grad može biti malen, skučen, a opet se čini da ne možeš baš svakog poznavati.

Do nas su sjedila trojica starijih.

„Stari, krenulo je neko sranje, ovi jebači rumene kadulje idu po kućama i odvode ljude“, rekao je jedan, krupan i čupav.

„Ma nek se gone i oni i njihov jebeni rat!“ povikao je drugi, nizak i suh, s vijetnamkom na sebi, iako je vani bilo vruće.

„Šuti, budalo, šta se dereš, imaju oni špije na sve bande“, rekao je čupavi.

„Šta mi mogu?! Sve ću ih pokokat ako me budu sjebali!“

„Sićo, iskuliraj“, rekao je šutljivi, koji je dotad buljio u jednu točku i polako natezao pivo.

Ušutjeli su neko vrijeme.

„A zna ratnik, jebiga“, rekao je Sićo.

„Nemoj, Sićo“, rekao je čupavi.

„Kako ono, prvo je bio građanski rat, a onda agresija, jel? A šta mi radimo u Bosni, a, ratniče? Uvodimo demokraciju?“

„Sićo, jebote, odjebi!“ povikao je čupavi.

Šutljivi je nastavio buljiti u svoju udaljenu točku.

„Sebi, ajmo ća odavde“, šapnuo sam.

„A?“

„Sandro, jebiga, ajmo se maknut.“

Prva večer nije bila baš nešto. Nade smo polagali u drugu i treću. Ali shvatio sam da nešto nije u redu čim sam ujutro otišao do grada na kavu. Iz svih kafića treštalo je domoljubno sranje, a ljudi su izgledali kao da su u nekom filmu o psihijatrijskoj ustanovi u kojoj su pobrkali lijekove. Jedni su bauljali kao pijani, vičući na sav glas, a drugi su se uplašeno ogledavali.

I na Forumu je neki tip vikao, neodređeno, o nekim dužnostima, kao da slušaš one debilne političare koji jadnim ovcama prodaju pizdarije dok se obilato tove u svojim torovima. Kad sam prišao bliže, shvatio sam da je to Markov stari. Oko njega su bila dva nabildana balvana. Ispred njih je bila gužva i komešanje. Uskoro sam vidio nekoliko vojnih murjaka kako odvlače lika iz rulje. Uspravni na čelu mi je bio poznat po hodu. Kad se okrenuo, jasno sam ga vidio, s cigaretom u ustima. Marko.

Cijelo to ludilo nastavilo se do večeri, a onda je uslijedio pravi šok. Kad smo se Sandro i ja pojavili u Uljaniku, nije bilo gotovo nikog, šankovi nisu bili otvoreni, nije bilo upada, organizatora, bendova… Pustoš. Kao da je virus poharao grad, a Sandro i ja ostali smo jedini živi, ne znajući zašto. Dotad smo odbijali pomisao na izvanrednu situaciju, na oslobađanje Hrvatske, na informacije da je sve stalo, ali morali smo kapitulirati pred opustošenom stvarnošću.

Nasred terase sjedila je ekipa s gitarom. Zombiji. Ispod glasa su pjevali Partibrejkerse i EKV, a ja sam se sjetio Marija, Muzila i mrtvog konja. Samo sada smo mrtvi bili mi. Nagazili smo na minu, a da to nismo ni znali. Jer ako je ovo život, onda je svejedno što je poslije smrti.

 

*

Neka se hladnoća uvukla u mene. Puno brojim. Predosjećaj ne možeš poništiti kao lošu partiju Tetrisa. Ali što ako je i dobra partija Tetrisa zapravo poništavanje? Trudiš se sve napraviti kako treba i što dobiješ za nagradu? Nestajanje.

Petnaest je dana prošlo od Oluje, svi su se vratili, osim njega. Ne usuđujem se okrenuti broj, ne znam što me tamo čeka. Ni ne sjećam se kad sam ga zadnji put čuo. Prije godinu? Godinu i pol? Jesam li mogao više? Jesam li mogao biti bolji brat? Je li se on trudio sve dobro napraviti?

Naviru mi neželjene slike. Njegov lik neka nevidljiva ruka briše gumicom, lagano, ali postojano, dok druga crta, vuče poteze neželjenim smjerovima, kao kada u mislima želim vrtjeti noge unaprijed, a misao ne da i baš želi unazad, pa pomislim da ću je prevariti tako što ću ih zavrtjeti unazad, ali one stanu, i ne žele se maknuti. Nije nevjera nasuprot vjeri, ona je samo jedan od njenih oblika; sumnja je njena suštinska suprotnost.

Krenuo sam u osnovnu školu, prvi razred. Tu je taj veliki brat. Najveći, osmaš. Svi ga se u školi boje. Ja se ne bojim, on me štiti. Ali ja sam nebitan. Velika je fajta na velikom odmoru. Izazvali su ga, on se brani. Gledao sam već velike fajte, oponašali smo ih kad smo se tukli mi mali, ali nismo mogli ići do kraja, kao kad želiš vrtjeti noge unaprijed a one neće, ne možeš udariti šakom u glavu, pa udaraš u tijelo. Prvi put kad udariš nekoga šakom u glavu, jedna barijera je probijena, granica srušena. Zvuk je čudan, nikad takav zvuk nisi čuo, jer nije došao samo izvana, došao je i iznutra, iz tebe, potmuli, tupi zvuk, nimalo nalik zvukovima koje proizvodi Bruce Lee i nimalo nalik tišini koju proizvodi udarac u velikoj fajti, pa ni onaj bratov, koji gledaš kroz ogradu, izdaleka, jer se ne možeš probiti unutra. Plačeš, ne znaš zašto, a brat nastavlja udarati, dok rulja pomahnitalo urliče. I dok brat udara ti gledaš lica oko njega, neljudski iskežena, suze ti se suše u očima, sve je usporeno i sve je stisnuta šaka. Osim brata. Na njegovom licu nema promjene, čak ni trzaja oka ili usne. Ništa, kao da oko njega nisu groteskno iskrivljene grimase, kao da se ne dešava ta orgija jalove krvoločnosti.

Slike naviru, bez reda i poretka, u fleševima koji se sklapaju u film, pokretnu traku upitne vjerodostojnosti, u kojoj se uloge dijele po nespoznatljivim kriterijima, većim od mene, većim od Sebija. Ili se varam. Netko to možda ipak kontrolira. Možda ima neki režiser, koji nam je dao slobodne ruke da izaberemo put, put bez kajanja, bez grižnje savjesti zbog načinjenih izbora. Kako smo izabrali u toj silnoj slobodi?

Moram okrenuti broj. Izludjet ću.

„Da?“ javio se ženski glas.

„Sebastijana Žagarića, molim vas.“

„Krivi broj, nema takvog ovdje.“

„A koga sam dobio?“

„Stan Stilinović.“

„Kako stan? Tu sam prije zvao brata, on je u vojsci…“

„Zovi devetu gardijsku. Evo ti broj…“

Zapisao sam broj i okrenuo ga.

„Deveta gardijska“, rekao je strogi glas s druge strane.

„Sebastijana Žagarića, molim vas.“

„Koja postrojba?“

„Ne znam.“

„Pričekajte.“

Šutnja.

„Nema takvog ovdje.“

„Kako nema? Ali mora biti…“

„Nema takvog u našoj evidenciji. Doviđenja“, rekao je i prekinuo vezu.

Sačekat ću. Sačekat ću i opet ću nazvati. Javit će se netko drugi, javit će se netko tko zna. Puno brojim. Hladnoća je nemir. Zovem ponovno za sat vremena. Isti je glas. Spuštam slušalicu. Zovem za dva sata. Drugi je glas, ali isti je odgovor. Ruke su drhtave, znojne. Zovem starog. Nalazimo se. On plače, njega je izgubio, ne može i mene. Sve sam to već čuo. Ne plačem.

Moje srce je čvrsta odluka.