Đavolja simfonija | Davor Mandić

3.

 

Počelo je s nogama. Kao da je netko u moje kosti u butinama naselio ljude koji žele izaći, pa iznutra guraju. Nisam ih mogao držati mirno, stalno sam se morao micati, ali nisam imao snage izaći iz kreveta. Prilegao sam malo popodne, boljela me glava i bilo mi je loše, pa sam prvo pomislio da je gripa ili nešto. Ali brzo mi je bilo jasno da samo odgađam prihvatiti o čemu se radi. Nadao sam se da će proći, uvijek prođe, malo se uskomešaju noge, neugodno je, ali prestane kako je i došlo. Ovaj put nije bilo tako.

Nije ni čudo, više se i ne sjećam da je prošao dan a da se nisam urokao. Ponekad i po nekoliko puta. Količine su se povećale, tolerancija se digla u nebo, a Milanov dop je ludilo. I ima ga koliko hoćeš kad jednom uđeš u kafić i registriraju te. Ne žele to svi, pa ostaje fin posao dilanja i rezanja, rezanja i dilanja. Ali to ima svoju cijenu, koju ja ovih dana moram platiti, jer sam presušio, potrošio više nego što sam uspio izdilati.

Podsvjesno sam znao da do toga jednom mora doći, pa sam se opremio Tramalima i Apaurinima. Imao sam i Akinetone. Jedino nije bilo Heptanona, jer mi ta registracija nije trebala. Po njih je trebalo u Dom zdravlja, a tamo više nisam želio ići. I Hepovi samo maskiraju stvar, to je dop u tabletama, kako kaže Splićo, a kriza od njih deset puta je gora od heroinske. On je i njih dilao, onako u bočici razmućene vodom, što bi mu dali doktori, a on bi ih prodavao i kupovao dop. Ne, neću to, skinut ću se na suho, ovo sad je prilika, iako nisam planirao. Od Milana bih mogao dobiti i na dug, zna on da mogu izdilati, čak i po školi ima dovoljno debila koji bi htjeli probati, ali neću. Skinut ću se, jer je i dop izgubio đir. Uletio sam u rutinu, a možda me je malo i uzeo. Mogu ja njega kontrolirati, samo se moram vratiti na nos. Kad se samo sjetim prve lajnice koju sam povukao, kako je bila majušna, a kako me odvalila.

Grčevi u trbuhu. Ustao sam i pokušao otrčati na zahod. Cijelo tijelo me boljelo, u isto vrijeme mi je bilo i vruće i hladno. Nisam stigao do zahoda, proljev je počeo izlaziti iz mene dok još nisam uspio skinuti hlače. Znoj je probijao iz svih mojih pora, mastan i smrdljiv. Nisam imao snage obrisati se pa sam samo skinuo hlače i ostavio ih na podu kupaonice.

U sobi sam popio nekoliko Tramala i legao u krevet. Odmah mi je bilo lakše, ali znao sam da je to privid, nisu tako brzo mogli početi djelovati. Nikako nisam mogao mirovati. Ovi ljudi u mojim kostima postajali su sve uporniji u probijanju vani, toliko da sam se morao lupati po nogama da skrenem pažnju s njih. Ovo je bila jako loša ideja, skidati se na suho, a nije prošlo ni pola sata. Da mi je samo lajna sad, bilo bi lakše podnijeti sve ovo.

Nekako sam skupio snagu ustati iz kreveta i ogrnut plahtom uspeti se na tavan. Znao sam da je vruće u sobi, jer je ljeto bilo posebno toplo, ali meni je sad bilo hladno. Na tavanu sam otišao do buksa, ali ništa nisam našao unutra. Sve sam prepipao, ničega nije bilo.

Otišao sam u dnevni i izvukao ‘Sticky Fingers’. Sigurno će biti nekih ostataka na njoj. Uzeo sam nož i počeo strugati. Nešto sam doista i nastrugao. Ne znam koliko je to bila prašina, koliko omot, ali složio sam minijaturnu lajnu. Brzo sam smotao papir, napravio malu šmrkalicu i pošmrkao lajnicu. Blaženo peckanje u nosu.

Sjetio sam se da u smeću mora biti vatica koje sam koristio kao filtere za rokanje, pa sam raskopao kantu i našao nekoliko. Nisam se mogao time urokati, ali sam ih mogao barem posisati. Grizao sam vatice sjedeći na podu u razbacanom smeću, shvativši koliko je to glupo, jer ništa iz njih nisam uspio izvući osim malo gorčine.

Vratio sam se u krevet i popio nekoliko Apaurina. Valjda ću uspjeti zaspati. Za Akinetonima neću posezati do krajnje nužde, oni su žešće sranje. Ali ako ne budem mogao, neće mi preostati drugo.

Pitao sam se kako sam se doveo u ovu situaciju. Dop je kao rat, sjetio sam se Robija. Prvo euforija, a onda tupilo i rutina. Ali tko bi pomislio da će se sjene iz zidova useliti u kosti. Na žičanoj ogradi koja ih je zamijenila promiču slike djetinjstva koje si lažno tepa da je sretno, kepeca koji plešu oko vatre kezeći zube, ljudi u crnim uniformama koji udaraju po svemu što se miče, ptica koje uzalud pokušavaju letjeti, vode koja preplavlja sve živo i mrtvo…

Probudio sam se usred noći, potpuno mokar od znoja. U sobi je bilo nesnosno vruće. Prozor je bio zatvoren. Ne sjećam se da sam ga zatvorio. Kad sam ustao da ga otvorim, kao da mi je bilo malo bolje nego prije spavanja. Otvorio sam prozor i zapalio cigaretu. Imala je odvratan okus. Nisam je popušio do kraja. Pomislio sam da bih mogao popiti malo vode. I voda je bila bljutava.

Sjeo sam na krevet ne znajući što bih. Upalio sam televiziju i u video stavio koncert Stonesa iz Hyde Parka. Jagger čita poeziju i mlad skače po stejdžu. Sve mi je to bilo daleko, a sva bol i nemir su se vratili. Srce mi je preskakalo i pomislio sam na mamu. Za godišnjicu sam si bio složio ogroman šut, ali bio sam prazan, tup.

Ugasio sam koncert, nervirao me, i skupio se na krevetu osluškujući srce. Činilo mi se da prolazi vječnost u bolnim grčevima i aritmiji. Sada su mi i oči luđački suzile i povraćalo mi se, ali više nisam mogao procijeniti koliko mi se sve to stvarno događa, a koliko ja upisujem.

Nisam više uopće zaspao. Tek s jutrom sam se osjećao malo bolje. Palo mi je na pamet da bih mogao nešto pojesti, ali hrana je imala isti metalni okus kao i cigarete sinoć. I cigareta ima isti okus kao ona sinoć. Sve je istog, odvratnog okusa.

U tom trenu sam ipak pomislio da prebolijevam krizu, da sam se suočio i sa svojim strahom. Nisam mogao ni zamisliti kakve krize imaju pravi džaneri, dugogodišnji. Splićo, na primjer. Ili Milan. Ne znam bih li ovo mogao preživjeti sedam dana, ili koliko im već traju krize. Nadam se da je najgore prošlo, da će odsad biti lakše.

I bilo je nešto lakše. Do noći. A onda je opet počelo. Tramale i Apaurine sam gutao redovito, ali skoro sve se vratilo kao i prve noći. Pitao sam se kako kriza zna da je noć, zašto je po noći najgore. Nisam uopće mogao zaspati, samo sam se vrtio po krevetu, koji mi se činio kao štala puna neočišćenog gnoja.

Jutro i prvi cvrkut ptica donio je malo olakšanje, kao i dan u kojem sam konačno mogao pojesti juhu iz vrećice za koju se ne sjećam da sam je kuhao, ali koja je bila na štednjaku. Mora da sam u bunilu pokušavao nešto pojesti. Uspio sam čak i popušiti cigaretu do pola i otuširati se, sprati sa sebe skorenu prljavštinu. Iako sam bio potpuno malaksao, osjećao sam ipak da uspostavljam kontrolu.

Sad još samo da zaključim što s njom.

 

*

Sandro je uletio na probu tako da je skoro razbio vrata garaže.

„Imamo svirku!“

Nakon urlika oduševljenja, osjetio sam grčenje u stomaku i provalu znoja. Otpio sam iz boce votke.

„Moramo sastaviti repertoar“, rekao je više za sebe.

„Di je svirka?“ pitao je Klompa.

„Uljanik. Znaš da je počelo s koncertima, tamo se sad mijenja spika, nije više tolika šminka kao prije, izgleda da se vraća na one priče od nekad, kad su naši starci tamo išli na rokericu. Ovo je neki festival demo bendova.“

„Mi nemamo ni demo“, rekao sam.

I Sandro i Klompa su me pogledali kao da sam dijete koje si je povratilo u usta. Jedino se Gogo zabavljao činelama, u svom urokanom svijetu.

„Svirka je za tjedan dana, sljedeći petak. Imamo pola sata. Otprašit ćemo glavne covere,“ rekao je Sandro Klompi, ignorirajući me, da bi se potom okrenuo prema meni, „a za kraj ćemo odsvirati tvoju. Našu.“

Potegnuo sam još jednom iz boce.

„Moramo joj dat ime“, rekao je Klompa.

„Imamo ime,“ rekao je Sandro, „jel tako?“

Nisam imao pojma na što misli.

„‘Đavolja simfonija’.“

„Moože!“ rekao je Klompa.

„I otišo si dalje od brata, tek toliko da ti kažem. Đavo je Bog, da, i kod Stonesa i kod tebe.“

Nisam na to ništa mogao reći.

Na probi uopće nisam bio koncentriran, stalno sam razmišljao o stejdžu u Uljaniku, pokušavajući se sjetiti kako se na njega penje, gdje su monitori i kuda idu kablovi.

Na dan koncerta krpao sam Sebijeve hlače od smeđe brušene kože, koje sam bio suzio po sebi, ali su se odšile nakon samo jednog nošenja. Proći ću ih triput, ne mogu ni zamisliti kako bi mi bilo da mi puknu na stejdžu. Na njih idu čizme i majica na Stoogese. Bit će to dobro.

Ali ne mogu na stejdž čist, to bi stvarno bilo blesavo. Kad si već u filmu, budi u filmu do kraja. Mogu se malo nagraditi, bio sam dobar zadnja dva tjedna, nisam se ni jednom urokao, samo sam šmrkao. Plava kuverta je taman bila stigla, neću morati ni na dug uzimati.

U kafiću nije bilo Milana. A ni dva uobičajena kapsa, koji su mijenjali samo frizure. Nisam ih mogao raspoznati, svi smradovi su mi isti. Ulovila me panika. Znao sam da ga se nekad može uloviti na skuteru po gradu, ali tko će ga sad tražiti, još malo pa moram na tonsku. Nije dobro.

Sjeo sam na motor, razmišljajući što ću, kad se pojavio. Parkirao je skuter i pogledao me.

„Trebaš?“

„Nego šta.“

„Kolko?“

„Gram.“

„Aj sa mnom, štas tu sjeo ko telac.“

Ubrzo sam imao dop i išao kući da se sredim, potpuno nabrijan.

Doma mi je palo na pamet da nema smisla šmrkati, pa ipak je ovo posebna prilika. Neka se ja roknem, pa da doživljaj bude potpun. Svjetla pozornice uperena prema meni, treba to pojačati.

Složio sam si šut i urokao se. Već sam skoro zaboravio kako je to dobro. Cijelo tijelo bilo mi je poligon ugode i gdje god da sam se počešao, bilo je lijepo. Dop je bio odličan, puno bolji nego prije. Ili sam ja bio bolji, nemam pojma, ali što god da je, dobro je.

Nakon tonske probe Uljanik se počeo puniti ljudima. Mi smo bili drugi po redu. Začudo, nisam osjećao nikakvu tremu, bio sam smiren i nabrijan u isto vrijeme. Bila je fora biti u bekstejdžu, zamišljao sam da smo Stonesi ili Stoogesi i da nas vani čeka stadion ljudi.

Ni na stejdžu nije bilo straha. Nisam skoro ni vidio ljude u publici, jer su mi svjetla bila uperena u oči pa sam se zaderao na lika da ih ugasi. Kad ih je ugasio, vidio sam krcat podij, onaj isti podij na kojem sam kao klinac pokušavao biti kul držeći bocu pive za grlić, između dva prsta. A sada sam na stejdžu i ekipa skače na ono što ja proizvodim.

Zvono. Otkud sad to?

Shvatio sam da sam još uvijek doma. Jedva sam ustao i otišao do ulaznih vrata. Na njima je bio Sandro.

„Svaka čast“, rekao je.

„A?“

„Kažem svaka čast, super je bio koncert. Super si pjevao, pobijedili smo i dobili nagradu, a poslije smo pričali s čovjekom iz izdavačke kuće, zainteresirani su da nas objave.“

„Ma šta?“

„Ne, čekaj, da se sjetim. Pa da, jebote, nisi ni bio na koncertu, kako bi netko mogao biti zainteresiran kad sam ja morao pjevati, jer se pjevač nije pojavio.“

Šutio sam.

„Narkomančino. Idi u kurac, i ti i tvoj dop. Stalno sam ti ko neka dadilja, pun mi te kurac, tebe i tvojeg urokavanja. Ovo ti je bilo zadnji put. Ne moraš više dolazit na probe.“

Okrenuo se i otišao.

Dobro je, imao sam još dopa.

 

*

Mala je rupa koja me dijeli od ljudi, ali je postojana. Kao kositreni vojnik ponosna na svoju prazninu, na svoj fantomski ud. I ja plovim kanalizacijom, zagledan u sebe i svoj odraz u prljavoj vodi. Tko zna hoću li se moći očistiti, tko zna može li se to uopće oprati.

Mario me pokupio jednu večer da idemo u Aquarius. Prvi put sam tamo bio. Kad sam mu to rekao, smijao se, da kako nisam bio u Aquariusu, a imam tetu u Medulinu. Nisam ga pitao kakve veze ima teta s Aquariusom, jer to i ne bi bilo pravo pitanje. Trebalo se samo opskrbiti dovoljnom količinom alkohola, jer je rupu teško napuniti. Problem je što ni alkohol nije pomogao izbiti dosadu te večeri.

S Robijem je drugačije, ali s Robijem je i dop. Toliko da smo jedan dan morali ganjati Milana na skuteru jer nije mogao dočekati njegovo radno vrijeme. Uganjali smo ga, pa sam se i ja iznenadio koliku količinu nosi sa sobom u pretincu ispod sica. I meni i Robiju su sline procurile pa smo poslije satima pričali što bismo sve radili s tim dopom.

Kad je pozvonio nisam očekivao da će doći sa Zlatkom. Nikako nisam uspijevao shvatiti tu ribu. Stalno je nadrkana i uvijek me nešto podjebava. Saznao sam da je davno mutila sa Sebijem, ali ništa više od toga. I nisam znao kakva joj je priča s dopom. To je odmah riješio Robi.

„Mala je probala. I joj se vero pjaža!“ rekao je s vrata.

„Vero, debilu, s naglaskom na prvom slogu“, odgovorila mu je.

„Kako joj se neće sviđat“, dodao sam.

Brzo smo sve pripremili, ona i ja povukli smo sa ‘Sticky Fingersa’, a Robi si je složio šut. Nisam im rekao da sam ja već vukao.

Robi je dobro ustonirao. Trebala mu je vječnost da ispriča kako je dop dobar.

„Znaš… kako je… ovi dop… dobar?“

„Ne, kako?“

„Znaš ono… kad ti se piša… za popizdit… pa se popišaš… i misliš da si finija… al onda prdneš… pa se popišaš još malo… E, tako je dobar“, rekao je češući se, pa jedva digao pogled prema Zlatki. „A imate vi to, žene?“

„Znaš ti, čoveče, razliku između muškaraca i žena, a?“ rekla je Zlatka gledajući ga.

Bilo mi je čudno jer nije rigala i bila je nabrijana kao da je na koki, a ne na dopu.

„Vi i pišate i donosite život na ovaj svijet kroz istu rupu, rešavate se otpada i začinjete novo biće istim putem, potpuno barbarski. Žene su sofisticirane, nema kod nas takve sklepanosti na brzinu. Zato i jeste takvi debili.“

„A zašto ti pričaš ekavicom ponekad?“ pitao sam.

„A šta tebe briga?“

„Pa ništa, samo pitam.“

„Ona ti je Istrijanka Srboljuba… takva ti je ona… ma san i ja… šta ću… slab san na njih tako… da ih ne bi ni moga upucat… osim u venu.“

„Jesam ti rekla da si debil, Robi, a?“

Ustala je i otišla do linije. Nisam vidio što je stavila.

Kad sam čuo ‘Zemlju’, na tren sam zamislio da se pored linije izvija Ana.

„Ovo je najbolji bend“, rekla je.

„A di je Karin?“ pokušao sam skrenuti misli.

„Ona je sretna“, rekla je Zlatka.

„Našla je frajera,“ rekao je Robi, „a možda je i trudna… Ajme, čoviče… kad san je zadnji put srija… smijala se… ka da joj nikad niko… nije umra.“

„Jesam ti rekla da si debil?“

„Jesi, jube, jesi.“

 

*

Stiskalo je po rukama i oko ušiju na putu za Medulin. Prilično je zahladilo. Kiše su natopile zrak i zemlju, sve je bilo tmurno i vlažno. U tetinom vrtu miješalica. Pozvonio sam na vrata.

„A mili moj, pa vidi ki mi je doša! Ma si doša staru tetu malo vižitati, a neka si, neka si! Joh je meni, sigurno si lačan, iman nike sarme pa ćeš mi se najist.“

„Prošlo vrijeme paprika, a teta?“

„A da ča.“

„A šta ova miješalica?“

„Ma san imala nike radove tu na prilaznen putu, su mi niki rastukli te ploče pa hi je trebalo znova poštat, ma pušti, je dobro.“

„Ko ti ih je porazbijao?“

„Ma ti niki ča su bili tega lita, nisu nanke ti turišti ča su jenput bili, ma su takova vrimena rivala, joh je meni, neka smo živi i zdravi!“

U kuhinji je sve bilo isto. U ovoj kući vrijeme je stalo. Povijest se može nepogrešivo namirisati. Televizija je, kao i uvijek, bila upaljena.

„Hrvati su protjerani iz Vareša i Fojnice nakon što je Armija BiH prošli tjedan mučki napala HVO…“

„Ima šta na ovoj televiziji osim glupih vijesti i rata, a teta?“

„Ma vidiš ti na ča je to rivalo, se žlargivalo kako nika epidemija. Svi će se potući, svi će umriti. Ti Srbi su za sve krivi, ča nisu lipo puštili nas da gremo svojin puten i gotovo. Ča njin sve to rabi?“

„Šta su ti Srbi krivi?“

„A da ki je počeja? Pa nismo mi.“

„Otkud znaš tko je počeo? Ne znamo mi ništa. Previše gledaš tu televiziju pa su ti mozak isprali.“

„A ne znamo, ne znamo, ma znamo dosti da ni dobro. Pa sad još i u toj Bosni, a Sebastijan je tamo, joh je meni!“

„Šta ti se Sebi javio?“

„Ma zadnji put je zva prije godinu dan da mi reče da mu već ne šaljen šolde, da mu ne rabi aš da gre u Bosnu. Niš drugo mi ni govorija pa sve šaljen Matku, a mi se pera da jopet pije, pa kako to ti i on takor? Ma ne znan kakova dižgracija je to prišla na sve nas.“

„Pusti to, nego imaš ti kakve rakije, a? Pa da se malo ugrijemo. Vidim da još pušiš, a, vrajže sime? Sad ćemo si mi zamotat po jednu, a, šta kažeš?“

„A iman rakije, kako ne bin imela, ma ča ćeš je pit?“

„Nego dašta ću, neću dezinficirat rane. Aj daj pa da pušimo i pijemo!“

Zamotao sam nam dvije male posoljene i uskoro smo pušili. Rakija je klizila i grijala iznutra.

„Auuu ma ča cmari ovo u grlu! Pa kakovi su ti to španjuleti?“

„Posoljeni, teta, posoljeni!“

„Hi, hi, hi, ma nisu ki ovi moji, su malo jači, a?“

„Jesu malo, teta. Al samo malo!“

„Ajme, ma mi se manta, moj, joh je meni ča si mi to da!“

„Popij rakije, teta, će ti bit lakše.“

„Hi, hi, hi, i ću da znaš.“

„Mogla bi i te sarme zgrijat, baš sam nešto ogladnio.“

„Ma san i ja moj, hi, hi, hi, kako da nisan malo prvo jela. Ma mi ćemo si sad to lipo potepliti i ćemo jisti i neka sve ostalo gre z vragon!“

„Tako je, teta, neka sve gre z vragon!“

 

*

Rekla mi je da ostanem u razredu nakon sata. Bilićka je rijetko išla u zbornicu. Nije se baš slagala s ostalim profesorima, među kojima je bilo dosta budala. I uvijek je bila na mojoj strani. Bilićka je kul.

„Moraš početi više dolaziti u školu. Ne mogu ti toliko opravdavati, a ako ovim tempom nastaviš, skupit ćeš toliko izostanaka da ti ni ja ni itko drugi neće moći pomoći“, rekla je kad su svi izašli.

„Hoću.“

Nisam imao što drugo reći, imala je pravo, u zadnje vrijeme mi se baš teško bilo prisiljavati ići u školu.

„Ne razumijem kako ti je tako teško doći, dobar ste razred, bolji od mnogih kojima sam bila razrednica, a i nije ti valjda baš sve tako dosadno na nastavi. Nemoj me natjerati da odustanem od tebe. Trudim se, ali ti se baš ne daš.“

Nikad nismo ovako pričali. Bilo mi je neugodno. Draže mi je kad me grdi, govori kako mi nema pomoći i vježba strogi izraz lica, što joj nikako ne ide.

„Ma debili su.“

Prijekorno me pogledala.

„Dobro, nisu debili, ali su klinci. Ne mogu s njima ništa.“

Pogledala je kroz prozor.

„Slaba sam na tebe, to je istina. Možda i zbog brata. Kako je on krasan bio,“ pogledala me prodorno, „ali potpuno drugačiji od tebe.“

Spustio sam glavu.

„Sebastijan je kao Antun Branko Šimić i ekspresionisti, on bi popravljao svijet koji ne valja, pa kad ne uspije, onda se samokažnjava. Ti si drugačiji, ti si više kao Tin Ujević, uvijek kriv za sve što mu se događa. I kao takvom, naravno, autodestrukcija ti je u osnovi bića. Kako se s tim nositi? Nemam pojma.“

Nelagoda je sve više rasla u meni, nisam znao što da kažem, kako da se ponašam. Najradije bih ustao i otišao, ali nisam to mogao napraviti, ne nakon svega što je učinila za mene.

„Ja znam da je lakše diviti se svome neostvarenom potencijalu nego suočiti se s neuspjehom. A bilo koje djelovanje nužno u sebi nosi i potencijalni neuspjeh. I što onda? To je pitanje na koje ćeš si jednom morati odgovoriti. Nadam se da ćeš biti uspješan u tome.“

Sve ovo bilo mi je previše. Nisam imao što reći, samo sam čekao da završi i da odem.

„Ne znam zašto ti ovo govorim. Vjerojatno nije pedagoški. Ali dobro, pustimo sad to. Molim te, dolazi na nastavu, možda nešto i naučiš, možda ti se nešto i svidi. Ajde sad, idi da te ne gledam.“

„Doviđenja.“

Bilo je to sve što sam uspio reći.

Došao sam doma. Mrak je već pao. Sjeo sam u dnevni i poželio da me nema. Ali žljebovi koji vode odavde puni su i prelijevaju se i u njima ovaj čas nema mjesta za mene. Tu mi je biti, barem dok se ne svedem na mjeru pristajanja uz stijenke koje dovode i odvode. A to bi se moglo desiti uskoro. Osjećam.

Telefon.

„Damire.“

„Sebi?“

„Ja sam.“

„Di je nestao Pićo?“

„Koji Pićo?“

„Kako koji? Pa ja.“

„Nemam puno vremena. Zovem da ti kažem da se sigurno neko vrijeme neću javiti. Puno posla treba napraviti.“

„I zadnji put si to rekao, da se nećeš javiti. I bio si u pravu. Ti si uvijek u pravu. Kakvog posla treba napraviti, ha, Sebi? Kakav je to posao važniji od svega drugog? Moraš popraviti svijet? Ubiti nekog?“

„Ubijanje je sredstvo da se dođe do cilja.“

„Zašto tako govoriš? Tko si ti!? Ti nisi moj brat!“

„Zašto se uzbuđuješ?“

„Kako zašto se uzbuđujem?! Pa zato što si moj! Zato što te volim! Šta je to tako teško shvatit?!“

„Ljubav nije dovoljno jasna.“

„A šta je onda dovoljno jasno? Koliko si ljudi ubio? Je li to dovoljno jasno? Šta da te pitam koga si ubio? I zašto? Šta da te pitam di si sad i di ideš i kakav ti je zadatak, je li to dovoljno precizno, dovoljno jasno?“

„To ti ne smijem reći.“

„Ali možeš.“

„Mogu.“

„Pa reci onda. Kad o drugome nećeš. To je tvoj život, ništa drugo osim toga. Kako si ga držao na nišanu? Je li imao lice? Dal mu vidiš izraz lica kad ga pogodiš? Jesu stradali i nevini?“

„Nema nevinih. Izraz lica je nebitan.“

„Naravno. I ništa nije bitno.“

„Bitno je napraviti posao.“

„Dobro, Sebi, pobijedio si. Ti si pobjednik, jesi sad sretan?“

„Sreća nije dovoljno jasna.“

„Nije.“

„Moram ići. Nemam više vremena.“

„Naravno da moraš ići. Posao treba napraviti.“

„Tako je, posao treba napraviti.“

 

*

Kljucao sam pod dekom i gledao ‘Kickboxera’ s nekom čudnom nelagodom u stomaku, kao da sam nepovratno izgubio jednog sebe koji sam mogao biti i koji mi se pokazuje kao Van Dammeu duhovi samuraja na treningu. Prenulo me zvono na vratima. Pogledao sam kroz prozor i shvatio da su škure zatvorene, a ni svjetlo nije bilo upaljeno pa sam zvono odlučio ignorirati.

Sad je zvono još dulje zvonilo. Nisam se micao, ali netko stvarno nije htio odustati: nervozna, kratka, isprekidana pa duga zvonjava i lupanje konačno su me natjerali da ustanem i, ogrnut dekom, nekako se dovučem do ulaznih vrata.

„Evo, evo! Prestani s tim!“

Otvorio sam. Na vratima je bio Sandro. Jedva je stajao, a u ruci mu je bila otvorena boca votke. Približio se, uhvatio me za vrat i pogledao u oči.

„Dobro je, imaš.“ Odgurnuo me i ušao u kuću. „Gdje je?“ Stao je nasred hodnika ljuljajući se.

„Ko?“

„Znaš ti dobro. Gdje ga držiš?“

„Ma koga?“

„Dop.“

„Nema dopa.“

„Lažeš! Kao i svi narkomani. Vidim ti oči!“

„Kažem ti da ga nemam, zabrijao si.“

„Umro je.“

„Ko?“

„Gogo.“

„Molim?“

„Umro je Gogo! Našli su ga na Vidikovcu jutros! Očito je noćas pao u over, ali je bio s govnarskim narkomanskim životinjama pa su ga izbacili iz auta i pustili da umre. Narkomani jebeni jebem vam mater!“ Zamahnuo je bocom kao da će je baciti prema meni, ali se spotaknuo i pao. Boca je pala pored njega i razbila se uz glasan prasak. Došao sam do njega i pokušao ga odvući od krhotina stakla. Prvo se opirao, ritao i nekontrolirano urlao, a onda me opet zgrabio čvrsto za vrat i tiho rekao: „Daj mi.“

„Šta da ti dam?“ Stiskalo me u grlu.

„Daj mi da se urokam. Da vidim.“

„Nemam, rekao sam ti“, glas mi je drhtao.

„Imaš. Lažeš.“

„Nemam. Sve sam uzeo. Jesam. Jebiga.“

„Moraš mi dati. Moram se urokati. Moram vidjeti. Uzeo je Goga…“

Oči su mi se zamutile.

„I najboljeg prijatelja će mi uzet“, rekao je i pogledao me crvenim očima.

Provalilo je iz mene. Čvrsto sam ga zagrlio. Pali smo na pod i zajedno se tresli.

Ponavljao sam: „Sve će biti dobro, men, sve će biti dobro…“