Đavolja simfonija | Davor Mandić

7.

 

„Pićo, nemoj spuštat.“

„Ma šta bi spuštao.“

„A šta ja znam, sad si frajer.“

„Ne seri.“

Kako mi je drago što zove. Dva mjeseca se nismo čuli, već sam mislio da mu se nešto desilo i da sam ja kriv.

„Zvao sam više puta, ali nikako te ulovit. Sad si zvijezda neka, a?“

„Ma daaj. Ej, jesi dobro?“ pitao sam.

„Naravno da sam dobro, nego kako si ti, zvijezdo?“

„Dobro sam, šta ne bi bio.“

„Slušaj me, nemoj se s dopom zajebavat, jer…“

„Ali…“

„Nemoj ti meni ‘ali’ i nemoj me muljat, si čuo? Svuda oko nas je sranje i kužim da je tamo kaos, očito se svi pitaju šta se zbiva pa ste vi, budale klinci, ko pušteni s lanca. Sve mi je to jasno. Ali znaj jednu stvar, dop je jedina droga. Sve ostalo je sranje, sve ostalo su zezalice, ali dop je droga, dop ne oprašta. Zajebi se malo, i ode glava. Nisam mislio da ću o tome morat s tobom preko telefona, ali očito je tako. Nemoj se s dopom zajebavat.“

„Ma daj, Sebi, pa sve je OK, kakav dop.“

„Reko sam ti, nemoj mene muljat. Prošo sam to. Dop je ubojica, čak i ovo smeće koje se može naći u Puli. Nemoj to uzimat.“

„Ma dobro, Sebi, pa neću.“

„Dobro. Ozbiljan sam.“

„Znam.“

„Kako škola? Sad će još malo kraj, ne?“

„Da. Dobro je“, ovaj put nisam lagao, doslovno, Ana me naganjala da ispravim matiš i ako ne bude sranja bit će solidna trojka, a možda čak i četvorka.

„Kakav je stari?“

„Dobro je. Ali ne priča puno. Osim ponekad. Ma ni ne viđam ga baš, on je ujutro na poslu, ja sam popodne u školi, navečer odem van, s curom ili frendovima, ili na trening. Ili na probu.“

„Kakvu probu?“

„Pa bend imam.“

„O, moj Pićo, faca, a?! Sigurno pjevaš, neznalico jedna.“ „Pa da. Ali sviram usnu harmoniku isto. Skinuo sam ‘Little Red Rooster’, znaš kako dobro.“

„Vjerujem.“

„Sebi, a kako si ti, stvarno? Gdje si sad?“

„Ma dobro sam, ne pilaj. Preselili su nas u Gospić. Nismo se dali s one lokacije, jer smo tamo bili zaštićeni, a u Gospiću nikad ne znaš kad će ti petokolonaši bacit bombu pod krevet, pa smo se opako zakačili sa svima. Jednu noć su došli s vojnom murjom po nas da nas odvedu u grad, pa smo ih otjerali. Morao je zapovjednik vojarne doć da nas uvjeri da je sve dobro provjerio. Pa smo se prebacili. Dobro da jesmo, jer sad bar imamo normalne tuševe pa ne moram snifat smegmu po cijele noći.“

Nisam razumio sve što mi je rekao, ali zapravo mi je došlo da razgovaramo o mami. Toliko toga ne znam. Samo nisam znao kako započeti.

„A snajper?“

„Pusti snajper, dobro je on.“

„Ej, Sebi, moram te nešto pitat.“ Srce mi je tuklo.

„Pitaj.“

„Zašto je mama umrla?“

„Molim?“

„Zašto je mama umrla?“

„Kako zašto? Imala je infarkt i umrla je. Oduvijek je imala problema sa srcem. S tim njenim se moglo živjeti, ali i nije moralo. Ona nije preživjela.“

„Pa i ja imam aritmiju i prošireno srce.“

„Ali to nije tako ozbiljno, Pićo. Nije ozbiljno ko to njeno“, rekao je, ali nije mi zvučao kao da je siguran u to.

„Ju je tukao?“ Srce mi je tuklo još jače.

„Ko?“

„Stari.“

Očekivao sam da će reći ne. Ali on je šutio.

„Zašto te odjednom zanima Majka?“

„Ne znam zašto me zanima mama, razmišljam o njoj. Oćeš mi odgovorit?“ više nisam bio siguran želim li čuti odgovor.

„Gle, vidio sam da ju je par puta udario kad sam bio mali. Ona bi mi rekla da je zaslužila.“

„Kako to misliš?“

„Šta kako to mislim?“

„Pa kako možeš biti tako hladan? Tuko ju je?!“

„Nisam hladan, i nisam reko da ju je tuko, nego da sam vidio da ju je par puta udario. Nije mi jasno zašto sad kopaš po tome.“

„Pa zato ga ti ne voliš!“

„Pićo, mene nikad nije ni dirnuo, a nije ni tebe.“

Šutjeli smo.

„Nije te valjda udario?“

„Ma nije, šta ti je.“

„Onda pusti to. Šta je bilo, bilo je.“

„Da.“

„I slušaj me, Majka je umrla i jebiga, moramo živit bez nje. Ima ih kojima je život puno gori, vjeruj mi.“

„Znam.“

„Ajde, mali, nemoj se zamarat pizdarijama, i nemoj se zajebavat s dopom. Si me čuo? Aj, moram ić, ćao!“

„Ćao“, spustio sam slušalicu.

Moje srce je drhtava pustinjska lisica u potrazi za hranom.

 

*

Moram iz tete Brune izvući više. Ona sigurno zna. A i dugo nisam bio kod nje. Da, morat ću i o tome slušati.

„Ajme, pa ki mi je to doša? Ekolo na, ni ga cilu zimu, da bi se on teti javija. Pa kako si mi, lipi moj, niki niš teti ne povida, kako je Sebastijan, kadi je sad, ni Matko mi nič ne povida, nanke ne zove, pa ča ste takovi, kako da me ni, joh je meni, lipi moj…“

„Ajde, teta, ajde, dobro je sve. Evo me san ti doša malo, ćeš mi ča dat za jist?“

„Ma ajme, sinko, da ću li mu ča dat jist, pa da ča ću ti nego dat jist, vero san načinila nike paprike, pa ću ti ben dat, a je anke kumpira i svega, pak ji! Joh, joh! Ala šu!“ vikala je s praga kuće.

Sjeli smo u malu, mračnu kuhinju. Teta je uvijek bila u toj kuhinjici, iako je kuća imala veliki dnevni boravak u prizemlju. To joj je valjda ostalo još od vremena kad je nono bio živ. On je uglavnom bio u dnevnom i pušio lulu u svom naslonjaču, a nona baš nije voljela miris njegove lule pa su ona i teta uvijek bile u kuhinji. Meni nije bilo jasno kako se može ne voljeti taj miris, pa i danas kad negdje osjetim miris lule, sjetim se nona u oblaku dima, zadubljenog u novine ili pred televizijom.

Ta je televizija sad bila u kuhinji i uvijek je bila upaljena. Kao i sada. I opet onaj krivousti, kao i uvijek u Dnevniku.

„Hrvatski narod jedan je od najstarijih naroda sadašnje Europe. On ima pisane dokumente kojima se ponosi i biljege o svojoj nacionalnoj i državnoj samostalnosti, te o pripadnosti zapadnoeuropskoj civilizaciji od sedmog stoljeća pa nadalje u kamenu i na pergameni, u književnosti i umjetnosti, i što je najvažnije, u svom duhovnom biću. Hrvatski narod može biti ponosan na svoj…“ govorio je, a ja ga nisam mogao slušati. Išao mi je na živce, očiti foler. Tamo pušta neke golubove, dobar je Vili kad ga oponaša u razredu pa se i Bilićka smije naglas, a onda mom bratu u Gospiću bacaju bombe pod krevet. Ima stari pravo, svi su oni pičke.

„Teta, daj prebaci televiziju, šta će nam ovaj.“

„A poboga, primljeni smo u Jedinjene narode, sad smo svoji.“

„Ma svoji i tuđi. Kako se ovaj tip zove? Tuđman. E pa kako može biti naš kad je tuđ.“

„A ča ti ja znan, ma ča to ti povidaš, ča na sve njurgaš, eko ću prehitit, vrah ga zeja.“

„Teta…“

„Ča je, lipi moj?“

„Moran te nešto pitat.“

„Ma ča je?“

„I nemoj da mi ne odgovoriš kako zadnji put.“

„Ma ča to povidaš, ča je, moj?“

„Teta, je Matko tukao mamu?“ pogledao sam je u oči.

Gledala me neko vrijeme, a onda svrnula pogled i počela preturati po kuhinji. Iz kredenca je izvukla cigarete.

„Ma otkad ti pušiš?“

„E, moj, san skoro počela, je bila ona Mare, od Sandreta pokojnega, pa me uvako i unako, pa mi puše u facu pa se smije pa govori pluća ti kako divica, kako ča si i… a ja njoj da ča moja pluća kako divica i zela san joj španjulet i zapalila i pofumala pred njon. Hi, hi, hi! I na, sad mi se pježa.“

„Teta, ju je tukao?“

„A, moj, ma ča me to pitaš?“

„Teta, molim te, reci mi ča znaš, molim te.“

Gledao sam je u oči. Sjela je i stavila cigarete na stol. Izvadio sam dvije i stavio jednu u usta. Pogledala me, na trenutak začuđeno, a onda prihvatila cigaretu i vatru upaljača koji sam izvadio iz džepa.

„Je“, rekla je i povukla dim. Držala je cigaretu ispruženih prstiju, kao ja. Kao mama. Gledali smo se. Došlo mi je za plakati. Nemam pojma zašto. Ona je ispuhnula dim i ušao joj je u oči. Zasuzila je trljajući ih. Ja nisam.

„Koliko ju je tukao?“

„Ma, moj, ča ti ja to znan, nije ti ona puno to nikemu povidala, samo meni. Je meni povidala da san ja njena jedina ka je razumi, ma ja to nisan nikad razumila. Ja da razumin, ma moj. Ona je bila tako lipa i prava, tako pametna, sve je mogla. Sve. Je pošla na ti faks, pokle gimnazije, na tu Jekonomiju, pa je bila dobra, na ti početak je imala sve petice i prošla u drugu godinu, i onda je doša on. A bija je mlad i lip, ča je ima, nanke dvajset lit, a već je ima delo, kako referent u banki, stan je dobija od firme, fini čovik. A ona je povidala o nikim nemirima od studenti, kako tamo slobodni gredu i bi stili ovo i ono. I ona bi stila sve to. Sloboda, to je stalno govorila. I onda je doša Sebastijan. Ona ni finila tu školu, ni mogla od svega jer je Matko dela skroz drugo nego ča je povida. Joj je povida sloboda sloboda, ma čim su se oženili je reka da dicu treba gojit i doma bit. I ona je poslušala i pustila školu. I ča da ti rečen…“

„Dobro, pustila je školu, doša je Sebi i ča je pokle bilo?“

„A pustila je tu školu i bila je, kako se reče… ma ni bila dobro. Pa je delala na trafiki jeno vrime, ma to stvarno ni bilo za nju, za nju su bile knjige i više tako niš. Pa je on pija, a ona stalno povidala da ni dovoljno dobra, da ne more ona te škole perke da ni dobra. Ma ona da ni dobra?! Bila je najbolja! Ma ondar je i s kumpanjima bilo problema…“ zastala je i pogledala kroz prozor.

„Kako misliš s kumpanjima?“ Nije sad mogla prestati.

„Ma ne znan, ma ti niki su joj govorili da ga pusti, da njoj ni dobar, ma ona to ni mogla, a on ni volija da bude s drugimi pa je i to morala nikako završiti, pa je ustala sama, i ondar mi je na kraju počela povidati da će vas zeti i da će ga puštiti, ali kako da je znala da to ne more učiniti…“ opet je zastala i pogledala kroz prozor. Oči su joj bile vlažne. Cigareta je bila u pepeljari.

„A ti si tad bila tu, s nonom i nonotom. Kako da ti nisi išla na faks?“ Bio sam uzbuđen. I bijesan u isto vrijeme, ali shvatio sam da ne smijem forsirati, da tetu ovo pogađa pa sam razmišljao kako da malo omekšamo. Ali moram znati, još moram saznati.

„Hi, hi, hi, moj, ja pa na faks?!“ okrenula se prema meni suznih očiju, ali sad se smijala. Posegnula je za cigaretom koja je dogorijevala pa povukla zadnji dim. „Hi, hi, hi, lipi moj! Pa ja bin prije do Himilaje rivala nego školu finila. Nisan ja ona, lipi moj. Ona je sve to mogla, da ni bila tako plaha.“

„Plaha? Čega se bojala?“

„Svoje sjene! Sebe, njega, svega! Ma je i obolila na kraju od svega.“

„Misliš na srce?“

„Ne, moj, na glavu. Srce je bilo odvajk, ma i kad je mala bila je imala to slabo srce, ma od svega tega je obolila na glavu, pa je i medikamente uzimala za to, njon je dava oni vaš medig, oni General.“

„Generalić?“

„E, ti.“

„A nono i nona?“

„A ča su oni mogli? Su njoj govorili da se je udala kako se je udala, da je on vridan i neka potrpi to malo, da je to tako. Ne znan, nisu vidili sve ča san ja vidila, njin ona to ni pokazivala. Je pija, ma ne pije više, ma moj…“ pogledala me i opet sam vidio da plače.

„Ma znam, teta, znam“, odjednom mi je bilo neugodno. Nisam znao što da joj kažem.

„Ma, moj, kambja se on, ja znan, ju je volija, na svoj način, ju je volija. I kad je… pošla, ni bija dobro, pa znaš, pa ste ondar vi ostali tuka, ali se je rekupera, pa je presta pit i kad su oni… pošli, je doša sebi i sve je regula. Pa i sve te papire i sve ča je bilo od ove kuće i na Verudi, i od une štale nonetove u Galižani, sve je on regula, pa di bin ja to sama, moj. Nona ni puštila nikakove papire, ni oporuke, pa je sve to rabilo regulati. Ma je sve bilo kako je nono tija, to znaš, sve je to Matko regula, i kuća na Verudi da gre tebi i Sebastijanu, i za Galižanu da se vi svi skupa škrbite, a ovi Medulin da gre meni, ča ću drugo nego tu di san se rodila i di ću umrit, i ove apartmane da vodin, ča san slala Sebastijanu šolde i Matku, za tebe, a ćete ben vi to kad budete stili, i ova dva vaša i ova dva moja kad mene ne bude. Pa ja samo vas iman, pa kome bi drugemu ja to…“

„Sebiju si slala novce?“

„San. Kako mi je i reka u pismu, još prvo. San mu poslala sve ča je bilo od lita za ti njegov apartman. Ma i više jer ni bilo baš ča, ma steši…“

Sve mi se mutilo. Sebi se javio teti i ona mu je slala novce, stari koji pije i tuče mamu, posesivan, ljubomoran, nona i nono koji ne žele čuti, mama… sve mi je to bilo novo, sve je to trebalo prožvakati, shvatiti. A osjećao sam kao neku kost u grlu, kao da neću moći sve to progutati, ni pijanog starog koji tuče mamu jer ima prijatelje, ni Sebija koji mi ne govori za novce, ni nonota koji puši lulu dok stari tuče mamu, ni starog koji glumi, samo glumi, pa cijeli život glumi da je nešto, a nije ništa. Ni mamu. Ni mamu koja pije lijekove za glavu i priča samo s tetom. Jer više nema nikog svog. Ni Sebija, ni mene. Jer je stari takav.

I onda ona umre.

 

*

Tumarao sam gradom kad sam naišao na Spliću. Bio je totalno razvaljen i u društvu s ribom tek malo manje razvaljenom od njega. Jedva su pričali. Trabunjali su nešto o grafitima i neka idem s njima. Tour de grafiti su to zvali. Nije mi se išlo u školu, nije mi se išlo ni doma, da ne moram gledati starog. Posljednjih tjedana okretao mi se želudac kad bih ga vidio. Morao sam očistiti misli od svih tih pizdarija pa sam im se pridružio.

Išli smo do pošte, gdje smo se smijali grafitu na ćirilici „Ovo je Srbija“, a još više onom od ispod „Budalo, ovo je pošta“. Riba se pravila pametna pa me pitala znam li čitati ćirilicu, na što sam joj htio odgovoriti da kao klinac nisam znao razliku između ćirilice i latinice, jer nas je drugarica Hatidža tjerala da jednako učimo i jedno i drugo, i da čitamo knjige, ali nisam joj to ispričao. Samo sam joj rekao da znam čitati ćirilicu.

Došli smo do moje bivše škole. Sve je bilo isto, vjerojatno i unutra, jedino su drugarice postale učiteljice. A možda nekih i nema, tko zna. Na zidu je bio glupi grafit „Jebi si mater i bićeš svoj brat“ pa su Splićo i riba pričali o hrvatskom i srpskom jeziku. Ona je rekla da je srpski jezik glup jer se ne piše odvojeno „bit ćeš“ pa možeš pomisliti da je to neko biće. Splićo ju je pitao što bi to bilo „bićeš“, kakvo je to biće, neko s malim bičem, pa su se oboje smijali. Ja nisam.

„Ajmo na Kaštel!“ viknula je riba.

„Ma ča ćemo tamo, koji kurac?“ rekao je Splićo usporeno, češući si nos. Primijetio sam jedino da mu oči čudno vrludaju, što dosad nisam skontao na njemu.

„Ma aaajmo, imam još bocu rakije pa ćemo da kombinujemo.“

Krenula je prema Prvomajskoj. Obojica smo išli za njom. Splićo je očito zaključio kako nema smisla opirati se toj ideji, a ni ja nisam imao ništa protiv rakije na Kaštelu.

„Vidi ovaj“, rekao je Splićo i pokazao na zid. Tamo je pisalo: „Majiću, Majiću, sramota te bilo!“

„Ha, ha, ima pravo!“ rekla je riba.

Nisam imao pojma koji je taj Majić ni koja je njegova sramota, a nije me baš bilo ni briga. Popeli smo se na Kaštel i sjeli u travu iza tvrđave. Padao je mrak, ali nije bilo hladno. Pogotovo kad sam cugnuo rakije. Bila je to neka istarska domaća, tako jaka da bi mi oko zasuzilo samo kad bih otvorio bocu. A onda je Splićo izvukao pribor i dva smotuljka.

„Danas je fešta, mali.“

Složio mi je lajnu dopa na ličnoj i rekao da mi nije još vrijeme za spidbol i neka šmrčem. Nisam se bunio jer nisam znao o čemu govori, ali ubrzo sam shvatio da je spidbol kombinacija dopa i kokaina i da će ga ovo dvoje staviti u venu.

„Kurac ti je ovo a ne kokain“, rekla je riba smijući se.

„Dobro, znači ti… nećeš?“

„Nisam to rekla“, naglo se uozbiljila i pogledala me.

„A koji si ti?“

„On ti je Sebijev… brat“, govorio je polako i još polakše slagao šut.

„Sebi! Kuća stara! Pa kako je Sebi, kuća stara?“

„Dobro je“, rekao sam, ne želeći razgovarati o njemu.

„Sebi je najveća faca koja je hodala Zemljom, znaš!“ rekla je gledajući u Spliću.

„Osim Spliće“, dodala je i namignula mi. A onda je spustila glavu, kao da se snuždila. „Reci mu da ga je pozdravila Goga.“

Pomislio sam da je prije možda mogla biti lijepa, ali koža joj je na licu visjela, bila je puna ožiljaka i po licu i po rukama, a i čudno je bila mršava. Pretanke ruke i noge, a opet je imala i stomak. Kao ona djeca u Africi, kažu na televiziji da su gladni i vidiš ih da stoje na čačkalicama od nogu, a svi imaju stomake.

Počela je toplina. Zapalio sam cigaru i duboko udahnuo dim. Pogledao sam u Mjesec, koji se protegao po nebu kao maslac na pregorenom tostu. Poželio sam da nikoga nema. Nigdje. Da sam posve sam. Pale sam na svijetu. Nikog nema da mi zvoca, da mi sere, nema gajbi koje treba ispravljati, očeva koji su nasilničke alkoholičarske pičke, majki koje pate, cura koje ne kuže, budala koje umaraju… Lutao bih svijetom sam, od benzinske do benzinske, od mora do planine, od rijeke do sela, jeo kad sam gladan, spavao kad mi se spava. Svijet bi bio moj, ja bih bio svijet. Srce bi bilo na mjestu.

„Ajmo, luče! Smo rekli ruke sad“, rekao je Splićo, a Goga je poslušno zavrnula rukav i pružila spremnu ruku. Zabio joj je iglu u venu, malo potegnuo pa se napunila krvlju. Pogledao ju je, pa stisnuo do kraja.

„U jebote! Iz prve, a?“ rekla je.

„Nije koka, tvoj kurac, a?“ nasmijao se Splićo i počeo sebi slagati šut. Uskoro je skinuo košulju i namjestio ruku. Bio je mršav i ruke su mu bile sve od upalih vena, pune ožiljaka.

„Danas je fešta, mali… rokamo se… u ruke!“ rekao je i ponovio ritual. Na trenutak je tako zakljucao da nije stigao ni izvaditi iglu iz ruke, ali onda je malo došao k sebi i pospremio pribor. Kljucao je više od Goge, ali je počeo nervozno kopati po džepovima. Nešto je mumljao i tražio.

„U pičku jeeebote!“ povikao je. „Di je?!“

„Ko?“ pitala je Goga. Činilo mi se da joj oči svijetle u polumraku.

„Kinder jaje! Žuto kinder jaje, di je?“ vikao je nazalnim glasom.

„O jebote, otkud ja znam?“

„Au jebote!“ rekao je i pokušao ustati. Nije mu to baš išlo, ali konačno se osovio na noge i opet počeo, sad još žešće, pretraživati džepove.

„Au jeeeebote!“ ponovio je i oteturao u noć mumljajući.

„Pa di će?“ pitao sam Gogu.

„Ma pusti ga, ko zna šta je zabrijao“, rekla je i iz grudnjaka izvadila žutu kuglicu iz kinder jaja. Smijala se.

„Mislim da je neće naći. A meni će dobro doći. Nego, Sebijev brat, ha?“ rekla je spremajući kuglicu nazad, tako da sam joj vidio sisu.

„To smo već utvrdili.“ Pilala me s tim, ali napregnuo sam oči da je bolje vidim.

„Sebi je car“, rekla je.

„Je.“

„Znaš šta je super na spidbolu?“

„Šta?“

„Karanje.“

Digao mi se.

„Imaš ti tu šta, a?“ rekla je i krenula rukom prema mojoj kiti.

Šutio sam.

Pridigla se na koljena i počela mi otkopčavati hlače. Htio sam joj pomoći, ali u sekundi sam bio otkopčan. Pomislio sam na Anu. Ona nije bila tako spretna. Tu je ispred mene bila stara iskusnjara, vjerojatno ju je Sebi karao, ja sam bio dobro sređen, nisam se mogao osramotiti, i šta, to će biti samo sada i nikad više. Tko će znati?

Ona je već bila glavom među mojim nogama. Sranje, imala je kosu skoro kao Ana, samo puno ružniju. Zapravo uopće nije imala kosu kao Ana. Legao sam na leđa da je ne moram gledati. A onda milina. Pomislio sam da mi je kita uronila u toplu šećernu vatu. Cijela. Pogledao sam. Riba ga je cijelog stavljala u usta. To još nisam vidio ni na filmu. Sandro je imao porniće od starog, ali ni tamo to nitko nije radio. Ana može samo do pola. Ana. Legao sam natrag na travu. Njeni hladni vršci škakljali su me po vratu. Nešto nije bilo u redu. Nisam se dobro osjećao.

„Jebi me“, rekla je.

„Ne, ne“, rekao sam i počeo se izvlačiti ispod nje.

„Šta?! Koji ti je kurac sad?!“ povikala je.

„Ma ništa, ne mogu… neću. Sori.“

„Daj, jebote, ne seri, nego me jebi!“ puzala je prema meni, a ja sam već stajao iznad nje i zakopčavao hlače. Udarila me šakom u butinu. Nije boljelo, ali nisam to htio više trpjeti.

„Ej, smiri se! Neću te jebat i gotovo!“

„Pizdo! Jebote, klinac me neće jebat. Pa koji si ti kurac?! I ti si Sebijev brat?! Ti si kurac!“ vikala je i počela me udarati. Ustala je i krenula prema glavi. Branio sam se, ali nije prestajala, pa me uspjela i ogrebati po licu.

„Ej, prestani, čovječe, prestani!“ sada sam već i ja urlao.

„Ili šta?!“ zaridala je. „Ili ćeš šta?!“ plakala je i dalje pokušavajući doći do moje glave.

„Ili ćeš šta, pizdo?“ sve je slabije udarala. „Prebit ćeš me? Prebit ćeš me ko Sebi, a?“

Protrnuo sam. Ne. Moram odavde. Moram se maknuti.

Moram nestati.

Potrčao sam. Trčao sam Kaštelom, oko tvrđave, pa preko mosta, cesticom do Prvomajske pa dolje do rive, do Veslačkog, trčao sam i posrtao, nedostajalo mi je zraka, ali morao sam trčati. Moram trčati dok sve ovo ne prestane.

 

*

Čuvari vremena popuštaju stisak, a rupe na zidovima sve su veće. Ako i nisu od pušaka i bajuneta, ćorci su ih napravili. Netko je nekad izbušio te rupe, i one rastu kao stvari, a ja ih samo primjećujem. Bile bi dobre voge za čonke, samo kad bi bile vodoravne. Niente l’orologio, mogli bismo vikati, ali teško da bi nas tko čuo. I tko smo to mi, pravo je pitanje. To da smo nekad bili djeca, da se naš svijet mogao vrtjeti oko šarene porculanke, ili četverokrakog vodenjaka, srećke u koju zaviriš i vidiš galaksiju, i to je istina. Jer najmanje ona ostajala bi nakon bojnog polja, a stvari su bile jasne. Veličina pritom gotovo da nije igrala nikakvu ulogu. Male stvari bile su male, jer za velike nije bilo mjesta. Velike su išle preko horizonta. U tajnu.

Palo mi je na pamet da odem do Generalića. Ne znam kako se toga prije nisam sjetio. Stari doktor vjerojatno je pred penzijom, ali sigurno se sjeća mame. Mora je se sjećati. Raspitao sam se kada radi i danas je to bilo popodne.

U Domu zdravlja nije bilo puno ljudi, bio je kraj smjene. Prolazio sam hodnikom i čitao prezimena na vratima. Dr. Roso. Evo i njega. Pa da, teta Bruna je rekla da radi u Domu zdravlja. Mora da ovdje ljudi umiru naveliko.

Došao sam i do vrata s imenom doktora Generalića, uz još jedno koje mi ništa nije značilo. Nikog nije bilo ispred. Pokucao sam i ušao.

„Dobar dan, ja sam Damir Žagarić, trebao bih kratko do doktora.“

„Doktor više ne prima pacijente danas, dođi sutra“, rekla je ne dignuvši pogled s papira koje je prevrtala na stolu.

„Ali ne trebam ga kao pacijent, on je doktor od mog… tate, ja sam u Dispanzeru, ali trebam ga nešto… za tatu.“ Nisam znao što drugo da kažem.

Dignula je slušalicu telefona i nešto u nju promrmljala.

Spustila ju je i pokazala rukom na zatvorena vrata i dalje me ne gledajući.

„O, mali Žagarić!“ rekao je doktor kad sam ušao u zadimljenu ordinaciju. „Što tebe vodi ovamo? Nisam te dugo vidio. Je li sve u redu s tatom? Kako je brat?“

„Sve je u redu s tatom. I brat je dobro.“

„A što si me trebao? Jesi ti dobro?“

„Ma jesam. Ali ne znam kako da vam kažem… da vas pitam…“

„Pa gukni golube! Samo reci“, raširio je usta u osmijeh i ruke kao da će me zagrliti.

„Pa, moja mama, sjećate se nje?“

„Kako je se ne bih sjećao“, uozbiljio se i sjeo. „Sjedni, Darko. Što s mamom?“ rekao je i posegnuo ispod stola za cigaretom koja se dimila iz pepeljare.

Mislio sam mu reći da nisam Darko, ali odustao sam.

„Pa, moja mama, je li ona… kakve je lijekove pila? Za glavu, mislim.“

„A što te to sad zanima? Kad je to bilo… Ti si se jedva rodio, kad je umrla. Tako mlada. Ali srce. Mogla je još dugo, mogla je…“ zagledao se u neku točku na zidu iza mene, a onda kao da se probudio i pogledao me, „ali odnijelo ju je i gotovo.“

„Ali ona je pila i lijekove za glavu“, ustrajao sam.

Doktor je pušio i opet gledao u zid iza mene.

„Je, Darko moj, je. Pila je Nardil, patila je od depresije. Ali znaš, tada se na to nije gledalo blagonaklono… ma, ne gleda se ni danas, ali danas je drugačije, osoba može ići psihijatru, a da okolina ne stigmatizira. Tvoja majka nije htjela ići psihijatru… znaš, danas se puno više zna o toj bolesti, i uz pravu terapiju osoba može normalno funkcionirati. Tada se nije znalo, i ja sam joj pomogao s lijekovima. Iz Trsta su dolazili. Nisam na to ponosan, ali ona nije mogla bez lijekova, a ja je nisam mogao nagovoriti da ode psihijatru, pa da možda proba i sa psihoterapijom. Bila je tako krhka“, opet je gledao iza mene.

Pogledao me i opet kao da se probudio. „Ma pusti to, Darko, nemoj se time opterećivati. Ajde, moram završiti ovdje. Pozdravi mi tatu, jesi čuo!“

„Hoću. Doviđenja.“ Ustao sam i izašao iz ordinacije. Sestra me ispratila pogledom dok sam izlazio na hodnik.

Znači, teta Bruna je imala pravo, pila je lijekove. Depresija. Bolest. Pa i ja sam ponekad depresivan.

Išao sam hodnikom u kojem više nije bilo nikog. Svrnuo sam pogled na vrata doktora Rosa i zastao. Pogledao sam lijevo i desno i kad sam se uvjerio da je pusto, prislonio uho. Unutra se nije čulo ništa. Sjeo sam na klupu ispred ordinacije.

Pet minuta nitko nije ni ušao ni izašao, a onda sam spazio da se na kraju hodnika otvaraju vrata doktora Generalića. Nisam htio da me vidi, pa sam brzo pokucao na vrata doktora Rosa i ušao. Pretprostorija je bila prazna, ali svjetlo je bilo upaljeno. Stajao sam iza vrata i slušao dva para škripavih koraka iz hodnika. Vjerojatno doktor i sestra. Nakon njih, tišina.

Nisam bio siguran da Roso nije u svojoj ordinaciji, ali morao sam provjeriti. Nešto me vuklo, iako nisam znao što bih ga pitao ako je tamo. Ma nešto o starom, izvući ću se. Pokucao sam. Ništa. Probao sam kvaku i vrata su se otvorila. Svjetlo je bilo upaljeno. Ordinacija je bila ista kao i kod doktora Generalića, samo nije bila zadimljena. Stol je bio jednako do zida, stolica iza njega, a krevet uza suprotni zid. U dnu sobe, pored prozora, bio je paravan. To Generalić nije imao.

Pogledao sam na stol. Nije bilo puno toga na njemu pa je onako velik izgledao prazan. U dvije metalne kutije štapići od sladoleda za grlo, šalica s kemijskama i olovkama, druga šalica, prazna, spajalice, nekoliko papira. Jedan mi je bio poznat. Pa da, ‘Potvrda o smrti’. Tko je sada umro? Marijan Šumanović. Od čega? Zatajenje srca. Naravno. Gdje je doktor Roso, tu se umire od srca.

Odmaknuo sam stolicu i probao otvoriti prvu ladicu. Bila je zaključana. Probao sam i ostale, ali i one su bile zaključane. Zavirio sam ispod gornje površine stola, prema zidu, tamo gdje Generalić drži pepeljaru, kao da je nitko ne vidi, a valjda ni ne kuži da mu je ordinacija ful zadimljena. Ključ! Stao sam na trenutak da slučajno tko ne dolazi, i otključao bravu. U prvoj ladici nije bilo ništa, u drugoj tek nešto papira, a u trećoj fascikli. Zavirio sam u jedan, papiri, ništa. Bio sam razočaran. Ne znam što sam mislio da ću u ladicama pronaći, ali otvorio sam i četvrtu, reda radi. Unutra je bila crna knjižica. Izgledala je kao adresar. Posegnuo sam za njom kad sam čuo ulazna vrata u pretprostoriju. Protrnuo sam.

Brzo sam vratio knjižicu u ladicu, zaključao i stavio ključ na mjesto. Osvrnuo sam se oko sebe i shvatio da se nigdje ne mogu sakriti. Kakva glupost, pa što mi je bilo da ovako ulazim, stvarno sam idiot. I sad što, što da kažem? Čuo sam glasove i dva para koraka, išli su ovamo i sad će ući, a ja sam unutra.

U zadnji tren zaletio sam se iza paravana. Kad sam se sakrio, a vrata se otvorila, pomislio sam kako je to tek glupo bilo. Što ako pogledaju iza, kako ću se tek onda izvući? Osjećao sam se kao da tonem sve dublje i dublje, znoj mi se cijedio niz pazuhe, a i čelo mi je probijalo, srce luđački tuklo. Ako mogu stati a da nisam preko crte, bit će sve u redu. Molim te da mogu stati unutar crta. Nisam mogao. Sranje. Znoj je suknuo na čelo.

„Oprostite, danas nema sestre pa sve moram sam.“ Razaznao sam glas doktora Rosa.

„Ala, dotore, ma že tutto u redu.“ Bio je to glas nekog starca.

„Odite, šinjor Luigi, tamo iza paravana ako ćete, pa mi se skinite do pasa.“

Umrijet ću. Što sad? Što sad?

„Ma, ča ću tamo? Ćeš me vidit senza roba tako i tako, che štupidezza!“

„Dobro, šinjor, dobro, pravo imate“, smijao se doktor, dok se meni vraćao dah.

Vrtjelo mi se u glavi. Doktor je nešto govorio, pa je starac nešto govorio, pa je doktor išao do stola, pa su šutjeli. Meni se činilo da ću se srušiti. Naravno, ne mogu stajati između crta, sad ću se srušiti i onda slobodno mogu i umrijeti. Od sramote ili bilo čega drugog.

„Šinjor Luigi!“ zaderao se doktor da je i mene prenuo.

„A ča kračiš?!“

„A da me čujete! Dakle, još jednom, obucite se i ajdete sa mnom pa da napravimo još neke sitnice. Moram s vama, nema sestre danas pa sve moram sam.“

„E, e, si mi povida već, ma che stronzo si.“

Opet je Roso nešto mumljao, nisam ga razumio, stari je šuškao, pa su obojica izašli iz prostorije. Nadao sam se da ću čuti i druga vrata, ali ostali su u pretprostoriji. Činilo mi se da su tamo cijelu vječnost. U ordinaciju se vratio samo doktor Roso. Sjeo je za stol, čuo sam kako otključava ladice i počinje pisati. Kemijska je strugala po papiru, a ja sam zamišljao kako bi lijepo bilo biti dim pa proći kroz odškrinut prozor. Što mi je ovo trebalo? Sad će me još zaključati ovdje i kako ću izaći? Pogledao sam bolje prozor iza sebe. Naravno, rešetke. Ovo postaje sve gore i gore.

A onda sam začuo dug i glasan, mokri prdac. Roso je nešto promrmljao i izjurio iz sobe.

Nisam mogao vjerovati! Sad je prilika da se izvučem. Krenuo sam prema vratima kad sam primijetio onu malu crnu knjižicu na stolu pored ‘Potvrde o smrti’. Bilo je to jače od mene. Iako sam svim svojim bićem želio zbrisati, morao sam zaviriti unutra. Otvorio sam korice. Adresar, kao što sam i mislio kad sam ga prvi put ugledao na dnu ladice, ali su umjesto abecedno poredanih slova na stranicama koje su se mogle pojedinačno otvoriti bili brojevi. Nasumično sam otvorio jedan i počeo čitati. Morao sam disati na usta koliko je smrdilo od Rosovog prdeža.

„Februar. Milivojević, dijabetes ili supruga?“ pisalo je u vrhu stranice. Pogledao sam broj. 1989. Čitao sam dalje: „April. Simić, Zlatica. Trovanje. Zasluge.“ Nije mi bilo jasno, ali shvatio sam da su brojevi godine. Prevrtao sam malo po godinama, neke bilješke bile su šture i nerazumljive. Okrenuo sam zadnji ispisani list: „Ožujak. Štifanić. Opet Žagarić i smrt.“ Gledao sam u slova i trnuo.

O je bilo okruglo kao oko, oko koje me gleda i proziva. Žagarić, Žagarić, da, Žagarić i smrt, ožujak. Opet. Žagarić. Ž, s velikom kvačicom. Kao kruna. Kruna od trnja na glavi Žagarića.

Počeo sam tražiti broj.

1978.

Otvorio sam stranicu. Samo jedan upis. Čitao sam riječ po riječ.

Jul. Žagarić. Moral? Kazna?

Otvaraju se vrata ordinacije.

Jul. Žagarić. Moral? Kazna?

Zažmurio sam. Sad ću nestati, nitko me neće moći naći. Ako ja ne vidim nikog, nitko ne vidi ni mene. Sakrio sam se. Nema veze što više nisam mali, nema veze što nema nonota da glumi da me nema, mene nema. Ni jula ni Žagarića ni morala ni kazne. Ni Rosa.

„Gdje je doktor?“ čuo sam ženski glas.

Otvorio sam oči. Žena u bijeloj kuti. Mršti se. Vjerojatno zbog smrada.

„Nema ga“, rekao sam promuklo.

„Ali vratit će se,“ mozak mi je proradio, „otišao je nešto obaviti, rekao je da danas nema sestre pa sve mora sam.“

„Dobro, reci mu da dođe do ordinacije doktorice Stanić kad završi.“

„Hoću. Hvala!“

Pogledala me sažalno i izašla.

Bacio sam kužnu knjižicu na stol. Čim sam začuo da se zatvaraju vanjska vrata, zaletio sam se do njih i slušao korake doktorice Stanić kako se udaljavaju. Odškrinuo sam vrata i vidio njena leđa. Jasno sam osjećao srce kako mi potresa cijelu utrobu. Išuljao sam se iz ordinacije i uza zid krenuo prema izlazu. Još samo pet metara i prva vrata. I dalje sam išao uza zid, a onda sreo pogled dežurnog u kiosku na vrhu ulaznih stepenica. Gledao me začuđeno iz svoje kabine, koje se dotad nisam ni sjetio. Projurio sam kroz prva vrata i sjurio se po stepenicama do glavnih pa na friški zrak, koliko sam brže mogao.

 

*

Sumnje su pale na grad. Jesam li rekao sumnje? Mislio sam na sjene. Probijaju se između zraka sunca, i slika sretnog djetinjstva, onog najranijeg, na moru. Pijesak koji prolazi kroz prste, povećalo čežnji ispod površine vode, još i većih od njihove slike. Igrani je to film, režija i scenarij potpisuju se svaki dan, specijalni efekti su iz ‘Odiseje u svemiru’. Pleši valcer s prirodom, mali, pleši, jer uskoro neće biti umjetnog svjetla, ni šminke ni rekvizita, sve će postati život, a ti još samo jedan sudionik.

Trebao mi je povratak natrag, na poznato. Ne nužno na staro, ali na poznato. Nazvao sam Marija i dogovorili smo se da izađemo u Piramidu. Obojica smo prošli razred pa i to valja proslaviti. Ne znam kako mi je to uspjelo. Ma možda i znam: Bilićka. Nije ispala loša, dosta toga nam je opravdala, a i nije pilala s hrvatskim.

Mario i ja smo se dogovorili prvo naći kod mene, on će donijeti domaće rakije, pa ćemo sređeni van. Muzika je u Piramidi bed, ali nema veze, nije muzika sve u životu.

Rakija je bila odlična, a Mario nije kužio ništa od muzike koju sam mu puštao. Njegov domet je Vanilla Ice, a za to je Piramida zakon. Popili smo cijelu bocu od sedam i pol deci, s time da sam ja odvalio barem pola litre. Bio sam taman. Uostalom, treba preživjeti do Piramide pješke.

Vani je bila uobičajena, gotovo ljetna subotnja večer, ekipe posvuda, idu na sve strane. Dobar dio išao je i prema Piramidi. Mario je zapravo bio dosadan, jedva sam čekao da dođemo. Nije kao Sandro, Sandro je kul, ali oni su opet otputovali kod rodbine i vraćaju se tek sutra navečer. Imaju te rodbine kao da su mafija. Što je najsmješnije, ti Simonelliji su i došli sa Sicilije.

Na ulazu u Piramidu bio je Šubo. Srat će mi kad me vidi pijanog. Ma boli me kurac.

„Ej, Šubo, men, di si?“

„Šta je, Toni, groznica subotnje večeri?“

„A?“

„Vidim, dobar si. Ozdravio, a?“

„Nego šta!“

„Aj uđite da vas ne gledam“, rekao je i mahnuo ovima na kartama da nas puste.

„Ča znaš ovega?“ pitao je Mario.

„Da.“ Nisam mu htio objašnjavati otkud.

„A ča ti je to reka Toni?“

„Duga priča.“ To mi se još manje dalo objašnjavati.

„Jebote, pa on je najveća faca u Puli. Si čuo ča je bilo prošli vikend?“

Nisam čuo što je bilo prošli vikend. Nisam išao na trening prošli tjedan. Rekao sam da sam bolestan.

„Je bija taj tip na ulazu, šeko pjan, pa ga uvi ni tija pustit unutri, a uni da će hi svih streljati i gre u svoju katricu i vero zvadi kalaša. Dojde pred ulaz i repetira. Ma lako ča repetira nego okine rafal! I svi na terasi doli, na pod! Osim tega. Ti stoji kako stup dokle je uvi hita, a kad je presta, pojde pomalon prema njemu. Uvisti se zbuni totalka i stoji onako šeko pjan, i tisti mu pride i pograbi mu pušku i ga s dva poteza fini na tlo. Ga stavi u tu katricu i pušku zeme sa sobon ća. Ma da si to vidija! San bija na terasi, tu, na podu!“

„Šubo, legenda“, rekao sam.

Unutra je bilo krcato ljudi. Već sam zaboravio kako izgledaju ti šminkeri. U HP-u uglavnom smrdi na znoj, a ovdje je znoj pomiješan s parfemom. Koji pederikosi. Izgleda da je rajf u muškoj modi. Moja polufrizura se baš i ne uklapa. Ana me nagovara da pustim kosu, pa moram otrpjeti.

Mario je zaglavio s nekom dosadnom ekipom pa sam otišao do šanka. Imao sam nešto para pa sam naručio duplu votku, s ledom i limunom. Cijedio sam votku i pogledavao prema podiju, kad me netko lagano gurnuo s leđa.

„Hej, macane.“

Melita. Zbunio sam se.

„Hej.“

„Tebe dugo nisam vidjela, di se ti krećeš?“

„Pa tu i tamo.“

„Nedavno mi je Belas pričao da se vozio s tobom.“

„Belas?“

„Visok tip, vozi ljubičasti motor.“

„Aa, taj, da, vozili smo se. Ali to je bilo prije par mjeseci. Tad je poginuo onaj jedan. Štifanić.“

„Da, znam. Sranje. Ali vidiš da mislim na tebe.“

Ovo nisam očekivao.

„Hoćeš više počastiti curu ili šta?“

Naravno da ću počastiti Melitu. Što će popiti? Džusvotku, naravno, može. Hoćemo se maknuti odavde, naravno, može. Idemo na terasu, ajmo. Hoćeš li me poljubiti više ili ću i to morati sama, naravno da nećeš, može. I ruka će na sisu, pa pod usku suknju, sve može.

„Ha!“ uzviknula je.

„Ha?“ nije mi bilo jasno. Ona se počela osvrtati i tražiti nekog pogledom. Meni se mantalo, ova votka na rakiju učinila je svoje i skužio sam da mi noge malo klecaju i da mi se vid muti.

„Divan si, ljubim te sad. Ćao!“

„Ha?“ ništa mi nije bilo jasno.

„Ej, nemoj se ljutit, ali upravo sam dobila okladu. Braškić je rekao da ne mogu imati bilo kojeg tipa kojeg on odabere, a ja sam mu rekla da mogu, samo ako nije prestar jer je to ljigavo. I on je pokazao na tebe. Sori, nisi ti kriv. Aj ćao!“ rekla je, okrenula se i nestala u rulji.

Bilo mi je slabo. Pogled mi se sužavao, kao da sam u nekom tunelu. Teturao sam prema izlazu, sve mi je bilo u magli. Mislim da mi je netko nešto govorio na uho, ali ništa nisam razumio. Hoću kući. Želim u svoj krevet, želim zaspati i sve zaboraviti.

 

*

Moje srce je izrigana rakija.

Nisam zaboravio, jer zaborav je luksuz rezerviran za one koji su toga vrijedni. Slike mogu biti isprekidane, ali um ih spaja u kronologiju jednog pada. Pao sam. Na ispitu zrelosti. I uporno padam. Dokad ću moći tako, ne znam ni sam, ali vrijednosti su opako poremećene, otkloni više nisu zanemarivi. Samoća može biti blagoslov. Što je uopće blagoslov? Slovo o blagostanju? Ili prokletstvo obećanja o boljem životu? Obećanja koje obvezuje. Ali nema boljeg života za nevrijedne. Nisam ja baš uvijek i baš za sve kriv. I baš zato valja tražiti krivce, sve one druge koji su zgriješili. A ima ih. O, ima ih…

Odlučio sam ustati i prestati se vrtjeti u krugu iz kojeg nije bilo izlaza. Starog nema doma, a siguran sam da postoje odgovori na barem neka pitanja u njegovoj ladici pod ključem. Uvijek ju je brižno držao zatvorenom u noćnom ormariću kraj kreveta i jedina je imala pravu bravu od svih ladica u stanu. Zato mi je i bila zanimljiva kad sam bio mali. Jer je skrivala tu veliku tajnu. Ne znam koju, jer nikad nisam ni naslutio što je unutra. Jednom sam mu ušao u sobu i on je nešto kopao po njoj, pa sam preko njegovih leđa vidio žutu kuvertu i papire, ali nisam mogao razabrati što na njima piše. On se raskrilio nad ladicom kao albatros i brzo je zatvorio, a mene pogledao prijekorno. Samo sam se okrenuo i otišao. Ne sjećam se jesam li bio razočaran, ljut ili uplašen. Ili sve to.

Ušao sam. Zrak je bio ustajao, ali u njemu je bilo i nešto prepoznatljivo. To je onaj težak miris oca, koji ne draži samo nosnice, nego i mozak, otvara pretince memorije, nivoe videoigrice na kojima smo uglavnom gubili živote.

Probao sam otvoriti ladicu. Bila je zaključana, naravno. Ali otvorit ću je danas. Otvorit ću je sigurno. Pogledao sam bravu. Bila je kao od ulaznih vrata, kao od nekih lokota koje sam imao. Lokot. Tako je. Otišao sam u radionicu u prizemlju i uzeo jedan mali lokot. Bitno je samo da vidim princip brave, ostalo bi trebalo biti lako. Gledao sam po lokotu i nije bilo vidljivih spojeva, takvih koji bi se dali rastaviti. Uzeo sam čekić i počeo lupati po lokotu. Bio je žilav, nije se dao, ali konačno sam, uz pomoć šrafcigera i šila uspio doći do brave, kao do mesa školjke.

Tko zna bih li šrafciger zvao kacavida da je mama živa.

Otvorio sam bravu i počeo je proučavati. Morao sam shvatiti kako funkcioniraju one fore iz filma, kad s dvije žice otvaraju brave. Skontao sam da su unutra cilindri i klipovi, kao na motoru, samo što su ovi klipovi na federima i svaki mora biti na točno određenoj visini da bi se brava otvorila. Zato ključ ima zupce. Znači ona gornja žičica služi da bi se pomicali klipovi. Ali kako se klip zakači za stijenku? Kako napraviti da ne klizne nazad? Nije mi bilo jasno. A onda mi je sinulo. Pa za to služi donja žičica!

Uzeo sam drugi, čitavi lokot i odlučio provjeriti teoriju. Od žice koju sam imao u radioni napravio sam alat. Jednu sam zavinuo prema gore, ona će služiti za pomicanje klipova, a drugu sam složio kao mali pištolj, da može pružiti otpor kao poluga. Zabio sam donju žičicu u otvor i počeo pipkati gornjom. Osjetio sam klipove, ali ništa se nije dešavalo.

U radioni je bilo vruće i znoj mi se slijevao niz lice. Što sam se više brisao, to sam se više znojio. I neka. Neka izađe sva ona rakija koja nije izašla. I sav ovaj bed koji nikako ne izlazi.

Ništa. Ne ide ovo. Pa kako sam i pomislio da ću ovako sam naučiti obijati bravu. Ali neću još odustati. Zabijao sam žičice unutra i gornjom pokušavao gurnuti klipove na pravu visinu. Svi su bili jednako čvrsti osim jednog, on je bio čvršći. Bacio sam se na njega. I odjednom klik. Mislim da je zapeo za rub. Sad je ovaj na ulazu bio čvršći, pa je i on zapeo. Čvrst je potom bio onaj na kraju, a kad sam kliknuo i posljednjeg, žičica u ruci mi se okrenula i brava se otvorila. Nisam mogao vjerovati.

Ohrabren uspjehom uzeo sam alat i krenuo prema sobi od starog, dok ne dođe doma. Nedjelja je, mogao bi banuti svaki čas.

Kleknuo sam ispred ormarića i zabio žičice u bravu. Bila je drugačija, ali vrlo brzo sam shvatio da je princip isti. Možda ću stvarno otvoriti ladicu. Jesam li spreman na to? Mogu li podnijeti ono što je unutra? A što bi bilo unutra? Tajna velike moći? Blufonci? Baš sam glupan.

Klik. Okrećem bravu. Polako otvaram ladicu, kao da bi nešto iz nje moglo iskočiti.

Na prvi pogled ladica je uredna. Papiri i kuverte, čekovi, na vrhu pasoš. Ispred su kemijske i spajalice, ništa zanimljivo, pa kovanice u okrugloj metalnoj kutijici. Uglavnom lire. Otvorio sam ladicu malo više i ugledao dvije plastične bočice. Uzeo sam jednu u ruku. Natpis je već bio skoro potpuno izblijedio, ali uspio sam pročitati. Nardil. Zadrhtao sam. Ruka mi se počela nekontrolirano tresti. Mamini lijekovi. Kad sam se malo pribrao, protresao sam bočicu. Zašuškala je.

Nikad joj nisam bio ovako blizu.

Mama je držala ovu bočicu ovako isto kao i ja. Njeni prsti klizili su ovom stijenkom, baš ovdje, baš tu. Drugom rukom ju je otvarala, i uzimala lijek.

Odložio sam bočicu kao da je relikvija i uzeo drugu u ruku. Bila je jednaka kao prva, ali prazna. Morao sam požuriti. Kopao sam po papirima i naišao na poznati obrazac. ‘Potvrda o smrti’. Ali ova je imala mamino ime. Opet sam zadrhtao. Datum smrti: 10. 07. 1978. Sat: 01. Min: 00. Mjesto smrti: Pula. Datum rođenja, Narodnost, Državljanstvo… Bračno stanje… Roditelji… Mjesto smrti: zaokruženo Kod kuće, Škola, Zanimanje… sve opći podaci na prvom listu. Na drugom listu: Uzrok smrti – bolesti. 1. dio: a) Akutni srčani zastoj (Bolest ili stanje koje je neposredno dovelo do smrti), b) Vodenasti otok pluća (nastao zbog ili kao rezultat), c) Vrećasto proširenje srca (nastao zbog ili kao rezultat), d) Prirodna malformacija srca. Tko je utvrdio uzrok smrti, zaokruženo: Mrtvozornik. Treći list. Potpis. Dr. Maksimijan Roso.

Doktor Smrt.

Suza. Na pečat matičara.

Otvorio sam ladicu do kraja. Iza papira i kuverti ukazao se zamotuljak koji dotad nisam primijetio. Posegnuo sam za njim. Bio je tvrd, zaobljen, ali na dijelovima ćoškast. Nije valjda? Nije, ne može biti. Polako sam u ruci rastvorio zelenu krpu.

Pištolj.

Sve mi se poklopilo.

Ubio ju je. Stari ju je ubio. Ovim pištoljem. A doktor Smrt mu je pomogao da zataška sve. Nije umrla od infarkta, to je laž. Ubio ju je jer ga je htjela ostaviti. Htjela je otići i pronaći slobodu. Baš kako je teta Bruna rekla, sa Sebijem i sa mnom. I on ju je ubio. Nešto je ispalo iz krpe na pod i otkotrljalo se prema stolu.

Metak. Obrisao sam suze. Odjednom sam bio potpuno miran. Znao sam što moram učiniti.

Odložio sam krpu. Pištolj je bio mali, srebrn i izgledao je staro. Na drvenom kundaku imao je alku. Pogledao sam ga sa svih strana. Sličio je na Klompin plašljivac. Pokušao sam otvoriti bubanj kao na plašljivcu, ali nije išlo. Shvatio sam da bubanj ima vratašca s desne strane. Otvorio sam ih. Probao sam rukom okrenuti bubanj, ali nisam uspio. Ni za što me više nije briga. Uperio sam pištolj prema ormaru i stisnuo obarač. Igla se nije pomaknula, samo je tiho kliknuo i bubanj se okrenuo. Stisnuo sam obarač još nekoliko puta. Pištolj je bio prazan.

Stavio sam metak unutra, stisnuo obarač četiri puta, zatvorio vratašca, potegnuo palcem iglu da se bubanj namjesti na pravu poziciju i odložio ga na noćni ormarić. Zatvorio sam ladicu i legao na krevet.

Gledao sam po sobi. Sve je bilo isto, a opet bilo je potpuno drugačije. Ja bih trebao biti drugačiji, ali sam isti. Ovaj put promijenio se svijet, a ne ja. Ja nemam ništa s tim.

Ne znam koliko je vremena prošlo, moglo je biti pet minuta i par sati, kad sam začuo donja vrata. Teško su se otvorila i uz tresak zatvorila. Uznemirio sam se, ali odlučio sam ostati u istom položaju. Stari je teturao stepenicama, jasno sam ga čuo kako posrće, i trebala mu je vječnost da dođe do sobe. Upao je unutra nešto mumljajući, očito zbunjen svjetlošću.

Stajao je na vratima i buljio u mene kao tele. Bio je potpuno razvaljen, jedva je stajao na nogama.

„O“, izustio je.

Ustao sam, uzeo stolicu i bacio je u ogledalo. Raspalo se uz lomljavu. Opet sam uzeo stolicu i počeo njome mlatiti po pisaćem stolu. Čas bi puknuo komad stola, čas komad stolice. Na kraju mi je u ruci ostao samo naslon i njega sam bacio u prozor. Proletio je kroz njega kao da nije bio zatvoren. Čuo se tresak dolje u dvorištu.

Gledao sam ga. A onda je ruka poletjela prema njegovoj glavi. Složio se na pod kao da je od karata. Ruka je bila spremna za još jedan udarac, ali on se na podu nije micao. Šaka mi je bila krvava. Pogodio sam ga u zube.

„Ubio si je. Pičko.“

Kako sam to izgovorio, osjetio sam slabost u nogama i val vrućine u glavi. Sjeo sam na krevet. On se nije micao. Pokušao sam se spustiti do poda, ali sam zateturao i pao. Dopuzao sam do njega.

„Nećeš ovako umrijeti, pičko, nećeš.“

Disao je. Usta su mu bila krvava, ali disao je. Nekako sam uspio ustati i pronaći snage da ga dignem na krevet. Polegao sam ga na leđa. Otišao sam po vode i zalio ga cijelom kantom. Ošamario sam ga dva puta, pridigao ga u krevetu i tek tada je otvorio oči.

„Šta?“ rekao je.

„Ubojico.“

„A?“ Opet je zatvorio oči.

„Ubio si mamu.“

„A?“

„Nemoj me više muljati, znam sve. A Roso ti je pomogao da sve to zataškaš. Zato te više ne može vidjeti i zato je sav tako čudan kad me sretne. Jer mu je bed što zna da si ubojica.“

Uzeo sam pištolj s noćnog ormarića.

„Ovime si je ubio.“

„Da mir e, da…“ Uhvatio se za usta. U ruku mu je ispalo nekoliko zuba.

Na trenutak mi ga je bilo žao, ali odmah sam se sjetio što je napravio.

„Da! Da! Da! Ubio fam je! Ubio fam je. Nije ona bila kviva, nije. Ubio fam je!“ počeo se tresti i plakati.

Meni su suze same krenule.

„Mogo fam joj i ja ftaviti te pivuve u ufta, i ja fam mogo. Ifto je, ifto!“ slina mu se miješala s krvlju iz usta dok je ridao.

Gledao sam u tu nakupinu suza, krvi i sline, znao sam da su se stvari potpuno pomaknule, jasno mi je bilo da više nikad ništa neće biti kao prije. A onda mi je došlo do mozga što je rekao.

„Molim?“

„Aaaaa!“ zaridao je još jače.

Ošamario sam ga.

„Šta si rekao?! Govori?! Hoćeš reći da se sama ubila? Lažeš!“

„Nije ona, ja fam je ubio, ona je mofda pvogutava tabvete, ali kao da ja fam joj ih ftavio! Ifto je. Jevem ti fivot!“

Otvorio sam ladicu i uzeo kutiju tableta.

„Jesu ovo pilule kojima se ubila? To hoćeš reći?! Govori!“

„Da! Da! Da! Aaaaaa!“

Sve mi se srušilo. Nisam znao što da mislim. Otišao sam do sobe, uzeo broj koji mi je dao Sebi i sjeo u dnevni. Sjedio sam neko vrijeme u mraku, pokušavajući shvatiti što se upravo desilo i što bih sad trebao učiniti, a onda okrenuo broj na telefonu.

„Da!“ javio se oštar glas.

„Trebam Sebastijana Žagarića da se hitno javi na ovaj broj“, rekao sam i izdiktirao broj od Verude. „Pitanje je života i smrti“, dodao sam i osjetio se glupo zbog toga, iako je bilo istina. Spustio sam slušalicu.

Otišao sam u Sebijevu sobu, uzeo njegov veliki kofer i u njega stavio pištolj i sve ostalo što sam mislio da će mi trebati.

Pogledao sam u sobu od starog. Spavao je. Uzeo sam mamine tablete i spustio se u portun. Kad sam zalupio vratima pomislio sam da je to bio posljednji put da sam ih zatvorio za sobom.

Još dok sam otključavao nonotovu kuću čuo sam telefon.

„Pićo, jebem ti sunce, kakve mi to poruke puštaš, šta je bilo?“

„Jesi znao?“

„Šta dal sam znao?“

„Da se ubila?“

Šutio je.

„Znao si, naravno da si znao.“

„Znao sam.“

„Pa kako? Kada?“

Izdaja je pregolema. Ne znam hoću li to moći podnijeti. Opet su mi suze krenule.

„Prije nego sam išo. Ne znam kako nisi čuo buku u njegovoj sobi onu noć kad sam otišao. Našo sam ga kako čita njeno oproštajno pismo. Pokupio sam se da ga ne ubijem.“

„Njeno šta?“

„Oproštajno pismo.“

„Pa gdje je to pismo?“

Šutio je.

„Gdje je?!“

„Spalio sam ga.“

Ne. Nije to napravio. Nije to napravio.

„Nisi to napravio.“

„Jesam. Pićo, slušaj me, bila je slaba, ubila se, mi smo morali dalje bez nje. Uzeo sam pismo i spalio ga da ti nikad ne saznaš. Njemu sam naredio da se riješi svega ostalog i da te čuva od toga, da ne saznaš šta je bilo. Jebiga, saznao si, i sad moraš očvrsnut.“

„Slaba, a?! Pa je zaslužila da je ovaj mariše?! Kao Goga?! Je i ona bila slaba?!“

Ništa nije odgovorio.

„Šta je pisalo unutra?“

„Ne znam.“

„Kako ne znaš?! Kako možeš biti tako hladan?! Tko si ti?! Kako si mi mogao uzeti jedino što mi je ostavila? Baš meni, baš nama, kako?!“

Šutio je. Spustio sam slušalicu i ustao. Telefon je opet zazvonio, podignuo sam slušalicu i prekinuo. Stisnuo sam botun za liniju i okrenuo broj.

„Ej“, rekao sam.

„Znala sam da si ti. Samo ti si mogao zvati u ovo doba. Šta hoćeš?“

„Molim? Ne razumiješ…“

„Sve ja razumijem.“

„Ma šta pričaš, stvarno ne…“

„Nemoj se praviti, molim te. Vlasta te vidjela, nema smisla da glumiš.“

„Ma šta…“

„Žvaljenje i vataranje u Piramidi. Ruka na sisi i guzici. Odjebi iz mog života. I nemoj me više zvati, slabiću jedan.“

Klik.

Vena je nevina, a mi najviše volimo nevine. Skinuti joj džanf treba. Klik. Vrijeme je, mali. Otvorit će se zemlja i progutati te. Otvorit će se i to će biti blagoslov. Slovo blagostanja. Jer ti si kriv, to je bar jasno. Ovaj kofer neće ti trebati dolje. Neće ti trebati ni ove majice, ni ove kazete, ni ova četkica, ni ove slike. Klik. Pogotovo ti neće trebati ove slike. Sebi i ti kod none i nonota, kratke hlačice, još kraća pamet, mlada teta Bruna, vidi je, što će ti to. A vidi starog, visok i jak, najjači, i vidi mamu, mamu vidi. Klik, klik. Ništa ti to neće trebati, jer je obrnuto od onog što si mislio: budućnost znamo, a ne prošlost. Prošlost ne poznajemo.

Šuma je dolje gusta, ali eterične visine nisu ništa drugo nego rovanje po najdubljim kaljužama duše. Sunce je nekad gore, nikad dolje, sijat će sijalica ili samo mrak. Svjetlo je upitno. Klik. Peticija je izdana, kao i ljudi. Mučenja se ovdje dešavaju redovito, u tri smjene, ali obavezno će radni dan biti podijeljen na tri dijela, osam sati rada, klik, osam sati sna, klik, po mogućnosti razbijenih zuba, klik, klik, i osam sati zabave. Klik. A zabava je ključna, jer na zabavi se poznaju junaci, a ne na muci. Muci su pauci.

Molim vas, dosta mi je, pozovite čuvare, ali prije gašenja dozvolite mi da prolistam ovaj skriveni strip. Moram ga vidjeti. Sebi ga je crtao. Sebi ga je tu stavio. Sebi. Evo pronašao sam ga tu u koferu, ispod nanosa povijesti, koju ne poznajemo. Tamo bi moglo biti sve, baš sve. Klik.