Đavolja simfonija | Davor Mandić

2.

 

Škola je tapija. Klompa je rekao za Pulu da je tapija. Ne znam što to točno znači, ali dobro zvuči. I Pula je sigurno tapija, ali škola je veća.

„Ej“, rekla je.

Samo to mi je još trebalo.

„Ej, šta ima?“

„Ništa, škola, kod tebe?“

„Škola, tapija.“

„A?“

„Ma ništa, mislio sam da ćeš produžiti kad me vidiš.“

„Zašto bih? Pa nije da se ne poznamo. Bilo bi glupo da sad nešto glumimo, šta ne?“

„Bilo bi. Super izgledaš.“

„Hvala. Rekla bih ti isto, ali malo si blijed. I smršavio si. Nisi baš išao na more, ha?“

„Nisam. Ej, hoćeš na kavu poslije sa mnom?“

„E, to bi već bilo previše. Aj ćao, moram u razred.“

„Ćao.“

Ja sam tapija.

Sva ova lica, čemu to. Zbunjeni prvašići, stari foliranti i ovi između, koji se trude pokazati kako su kul, sve uvijek isto. Jedna generacija bliže, jedna dalje. Uvijek iste priče, iste fore. Koga je briga što vi mislite, u zabludi ste ako su vam ovi zidovi jedini svijet u kojem tražite svoje mjesto. A opet, što je izvan tih zidova? Kad bih bar mogao reći „sloboda“ i vjerovati u to, ostalo bi bilo lako. Ili ne bi. Ne bi ako si kukavica. Onda ostaješ u tim zidovima, kao Titova papiga u svom kavezu, njišeš se i govoriš turistima ono što im brošure kažu da ćeš reći, a kad zašutiš, jer nećeš više igrati njihovu igru, zamijene te istom takvom, koja će veselo raditi ono što se od nje očekuje. Barem neko vrijeme. Što može jadna papiga?

Svi u razredu su preplanuli i nasmijani, super vam je. Samo novi je blijed. Bljeđi i od mene. Opet neki prognanik, sigurno. Prognanik, kako to glupo zvuči. Sad će Bilićka sve objasniti. Uvijek isto.

„Kao što ste mogli primijetiti, imamo novog učenika. Zove se Alen i dolazi iz Dervente. On je izbjeglica i potrudimo se da mu boravak ovdje bude što je moguće lakši. Svi smo se dosta namučili da ga smjestimo u ovu školu, ali nećemo sada o tome. Prihvatite ga kao svojeg.“

Što se desilo s prognanicima? Sad su znači izbjeglice. Isto sranje, drugo pakovanje, rekao bi nono kad bi se sjećao partizana. To je govorio jedan iz njegove jedinice za ostale u jedinici, ali nono bi rekao da se nepogrešivo moglo znati tko je s mora, a tko s kopna. Nona nije voljela kad je psovao pa bi svaki put kad bi rekao sranje triput pljunula, kao da tjera nevolju crne mačke što je pretrčala cestu vjerojatno ne znajući da je crna i da bi nekome mogla donijeti nesreću.

Alen je izgledao zbunjeno, a možda i sitniji nego što je doista bio. Okrenuo se napola prema razredu iz prve klupe, jedine u kojoj je mogao sjediti sam, i kao da je čekao da sve ovo prođe. Ne znam zašto, pogledao sam prema Ivani. Ona je tupo gledala u svoju klupu. Prognanica i izbjeglica, kakav par.

 

*

„Koliko si često ti na tom dopu?“

Otkud mu sad to. Čekali smo kod mene da dođu Klompa, Gogo i Robi i baš mi se nije dalo razgovarati o tome.

„Ma nisam puno, tu i tamo.“

„Nemoj mene muljat, men, pa znam da si na probama stalno urokan. I ti i onaj blesavi Gogo. Ali za njega me nije strah, on će nas sve nadživit.“

„Ma to je bilo ljeto, zajebancija, sad je škola pa ću iskulirat.“

„Nemoj se s tim zajebavat. Navući ćeš se ko štuka i di ću onda tražit novog pjevača.“

„Ma neću, i uostalom uzimam na nos, ne rokam se, neću se navuć.“

„Kurac nećeš, samo ćeš više trošit, ko da ne znam.“

Zvono. Hvala bogu.

„Udobno se smjestite, ekipica, nešto vam moram pokazat“, rekao je Sandro kad smo svi sjeli u dnevni. Ustao je, posegnuo u džep i izvadio mali smotuljak u prozirnoj vrećici. Teatralno ga je bacio na stol i široko se nasmijao.

„Najsvježiji, najopakiji, oprobani prije nekoliko dana i… u, jebote! Behold, Hoffman dvadeset pet!“

„Ma nisi valjda?!“ rekao je Klompa.

„Jesam. Ekipa, ovo je moj poklon vama. Ne brinite se za moje financije, pobrinuo sam se za to. Možda se pitate zašto nema cura, ali Karin ne voli tripove, a Zlatka je na putu, pa izgleda da smo muški klub večeras.“

„Ala, brale, ča si mi ulipša dan! Večer! Život!“

Sledio sam se. Nisam mislio da će do ovoga doći. Sandro je pričao o tripovima, stalno je spominjao da stižu ti Hoffmani i da su to najbolji, da je Hoffman izmislio trip i da je iz dvadeset petog pokušaja napravio baš taj, koji je najjači. I još mi ništa nije rekao kad je došao.

„Ajmo, diži jezike i spuštaj kapiju. Znate sve, ne pijte previše, da ga ne pokvarite i ne odvajajte se ako baš ne morate. Uzimamo cijele, računajte da nećete tako skoro doma, ha, ha, ha!“

Uzeli smo svaki svoj kartončić i stavili ga pod jezik. Gledali smo se i smijali. Nisam osjetio ništa.

„Ne osjetim gorko, i ne trne mi ništa, koja je to fora?“ pitao je Klompa.

„Brale, to ti je pravi trip, kad ne osjetiš ništa, to ti je LSD.“

„A šta je ovo šta mi uzimamo inače, od čega trneš?“

„Ma isto trip, al na drugu foru. A jebate, pa nisan kemičar! Ovaj ti je prava stvar, muči pa ćeš skoro vidit.“

Pola sata ništa se nije dešavalo. Smijali smo se i pričali pizdarije. A onda je Klompa uzeo bocu pive da otpije gutljaj i ja sam jasno vidio da priča i pije u isto vrijeme. To nije bilo moguće.

„Kako možeš pričati i piti u isto vrijeme?“ upitao sam ga.

„Ha, ha, lako, samo moraš vježbat“, pogledao me i namignuo.

Stresao sam se. Znao je stvari koje ja ne znam.

„Lako za to,“ rekao je Sandro, „ali kako će Robi podić ovu kriglu, veća je od njega!“

Pogledao sam prema Robiju i stvarno, krigla je bila veća od njega. Svi smo se počeli smijati. I Robi je umirao od smijeha, iako je krigla bila tolika da je nije mogao ni pomaknuti. A sigurno je bio žedan kad je posegnuo za njom.

„Jeben ovaj trip, a?“ rekao je Sandro.

„Jeben“, jedva je procijedio Robi i dalje pokušavajući podići kriglu.

Na trenutak sam pogledao prema Gogu. Pogledao je i on mene i tada mu se, na sekundu, glava promijenila. Obrve su mu se bile zašiljile, zulufi podebljali, očnjaci produljili, a zjenice posvijetlile i suzile na okomitu tanku crtu. Skočio sam. Promjena se desila samo na tren, ali slika mi je jasno ostala u glavi.

„Nemoj to radit!“ povikao sam.

„Šta da ne radi?“ upitao je Sandro.

„Da me plaši! Tu mi se pretvara u vukodlaka ili neki kurac!“

„Ma zabrijao si, men, Gogo je kul, ne bi to Gogo nikad napravio, jel tako?“

„Kad jednom rat“, rekao je Gogo.

Svi smo stali.

„Je ovo Gogo nešto rekao?“ pitao je Klompa.

„I ti si čuo?“ pitao sam.

„It speaks!“ rekao je Robi.

„Ma kurac speaks, to smo zabrijali. Jel tako, Gogo?“ rekao je Klompa.

Gogo je šutio. Samo nas je gledao i smješkao se. Sve je bilo u redu. Ili ništa nije bilo u redu, ne znam.

Vječnost je prolazila pored nas, stalno su bile boje, trzaji, pomaci u stvarnosti. Činilo se da smo ušli iza nje i promatrali joj pozadinu, bit. Sve dok nisam počeo promatrati samog sebe. Odvojio sam se od ostalih i shvatio da lebdim sam u praznom svemiru. Kad sam ponovno pogledao prema njima, užasnuo sam se. Bili su gmazovi s dugačkim repovima. Otvarali su gubice i ispuštali neartikulirane glasove, ali ne kao da govore nerazumljivim jezikom, nego kao da me namjerno zbunjuju, kao da žele da i ja znam da je mumljanje jedino što zaslužujem. Urotili su se, jasno mi je. Odjebite, skotovi, sam ću ovo odraditi, tko vas treba!

U sobi je bilo mračno i hladno. Upalio sam svjetlo. Sve je bilo na svom mjestu, ali nešto nije bilo u redu. Pogledao sam se u ogledalo. I tu se sve činilo u redu. A onda sam pogledao malo bolje. Koža mi je bila neprirodno presvučena preko glave. Probao sam je popraviti, ali ništa nisam mogao učiniti.

Ma lako za kožu, ali što ću s ovom hladnoćom koja mi se penje uz kičmu? Zašto se odjednom toliko bojim?

Vjetar je zapuhao kroz otvoreni prozor, a zavjesa je krenula prema meni. Sjena joj se otela, na zidu je sve veća i prilazi mi, sa svih strana me okružuje. Moram na krevet, moram joj pobjeći, makar na tren. Zatvorit ću oči i neka dođe više po mene, neka me uzme i radi sa mnom što god hoće, ja ne mogu više, ne mogu ovaj strah, ne mogu ove laži. Molim te, dođi po mene, ili prođi, nemoj me držati ovdje, ne mogu više ovo izdržati.

Otvorila su se vrata i ušao je Sandro.

„Jesi dobro?“

„Nisi gmaz.“

„Molim?“

„I razumijem te.“

„Otišao si gore, pa sam se uplašio da ti nije dobro. Jesi

OK?“

„Nisam, men, nisam OK. Vidiš, kako kažem men, a to si ti, to nisam ja, ja sam laž.“

„Ako si laž, barem si dobra laž, šta te briga. Mi smo s tobom, ja sam s tobom, pa to nešto znači valjda.“

„Ti si frend.“

„Jesam, ja sam frend, drago mi je, a ti?“

„Ja sam budala.“

„Ha, ha, eto vidiš, od laži do budale, dobro je to. Još malo i možeš biti predsjednik svemira.“

„Ne treba mi to, ja bih samo da me nije strah.“

„E, to je zajebano, ali nemaš se šta brinut, svih je strah. I tvog brata je strah.“

„Njega ničeg nije strah.“

„Možda. On je najjači.“

„Je.“

„Ali nismo ni mi za bacit.“

„Evo ga, opet.“

„Tko?“

„Strah i laž.“

„Ma nije to ništa, proći će. Evo sjest ću do tebe pa ćemo zajedno gledat kako prolazi. Može?“ rekao je i sjeo na krevet. „Opusti mišiće, nemoj biti tako napet, sve je u redu, kontaš?“

I bilo je malo lakše. Opustio sam mišiće. Tek tada sam shvatio koliko sam bio stisnut. Mogli su mi i zubi popucati, sve me boljelo u ustima.

Ne znam koliko je vremena prošlo, ali pričali smo kad je trebalo pričati i šutjeli kad je trebalo šutjeti. Svaku sjenku na zidu koja bi napala i strah koji bi se za njom uvukao prefarbali smo drugom bojom. Kao pituri. Pred jutro soba je bila potpuno šarena, a ja sam se konačno odvažio i ustao. Otišao sam pred ogledalo. Koža mi je i dalje bila neprirodno navučena preko glave, ali sad, kad sam je uzeo, uspio sam je razvući kao žvakaću gumu. Kad bih je pustio, vratila bi se na mjesto.

„Ej, vidi ovo!“ rekao sam Sandru. Smijao se. Ja sam uzimao kožu, rastezao je, a ona se vraćala, i sa svakim vraćanjem poprimala je normalniji izgled. Skužio sam, prokljuvio sam je, namjestit ću se konačno i sve će biti kao prije. Čak i to je bolje od ovoga što sam prošao.

„Men, mogli bi malo obić ekipu dolje, a? Da vidimo kako su oni dekorirali dnevni“, rekao je Sandro.

„Da, mogli bi“, rekao sam i doista to mislio.

 

*

„Pićo.“

„Sebi!“

Zatreperio sam. Nisam o njemu intenzivno mislio već neko vrijeme, ali sada kad sam mu čuo glas osjetio sam onu istu nervozu, slatku napetost iščekivanja potvrde, jesam li prošao, jesam li zadovoljio.

„Kako si?“

„Dobro sam.“

Naglo sam se uozbiljio. Ne znam otkud je to došlo. Sretan sam što zove, ali zbog nečega što mi je potpuno nejasno moram biti ljut. Kao da sam neki drugi ja, a ovaj prvi može samo bespomoćno gledati.

„Kako škola?“

„Ma lako za školu“, govorim, a mislim, tako mi je drago što zoveš.

„Ozbiljne su sad to već stvari, drugi razred, od sutra i legalno možeš vozit onog svog friznutog apeenca. Šteta što ti nisam ostavio Husqvarnu, sad bi mogao guštat na pravom motoru i to bi bio super poklon za rođendan. Zvao bih te sutra, ali neću moći, idem na seriju zadataka i ne znam kad ću se vratiti, odnosno kad ću se moći javiti.“

Stisnulo me u grlu.

„Kamo ideš?“

„U Bosnu. Nemoj me više ništa pitati o tome, ne mogu ti više od toga reći.“

„Neću.“

„Pićo, stvari su otišle u kurac, svi smo pomalo sjebali, a đavo sere na hrpu, pa su se sranja jednostavno nagomilala. Ne znam dal se to može popravit. Nešto možda i može, ali odavde mi je to teško vidjeti. Toliko toga treba popraviti, a tako je malo vremena.“

„Sebi, zašto si išao u vojsku?“

„Ne znam. Više ne znam. Morao sam. I ne krivim rat, nije rat kriv, krivi su ljudi, uvijek su krivi ljudi. Znaš, rat izvuče iz ljudi i ono najbolje i ono najgore. Ponekad je teško skužiti šta je šta, ali to je tako. Sve je ovdje drukčije, sve se vidi jasnije, i sve je u binarnim opozicijama, plus i minus, a opet, ta jasnoća te ubije.“

„Našao sam tvoj strip.“

Šutnja.

„Reci nešto.“

„To su Batorovci. Nisam bio dobro tad.“

„Šta je bilo tamo?“

„To je jedno selo na granici s Hrvatskom. S druge strane, blizu autoceste. Tamo sam zaglavio kad sam bježao iz Beograda, jer nisam išao preko Mađarske, kao neki drugi. Ma pusti to, nisam ja bio dobro, a ni oni nisu dobro.“

„I tamo si bio mjesec i pol dana?“

„Ma ne, kraće.“

„Ali stari je reko da je vojna policija dolazila krajem sedmog, ti si u Puli bio sredinom devetog. Masu te nije bilo.“

„Ma reko sam ti, Pićo, pusti to, molim te. Nego, kako si s njim?“

„Nikako, pusti ti to.“

„Ne mogu pustit, pa šta misliš da mi je normalno da živiš sam na Verudi? I kako si s lovom uopće?“

„Zašto ne bi bilo normalno? A on ostavlja plave kuverte svaki mjesec. Ma reko sam ti, pusti to i pusti njega. Nego, zašto ne dođeš nekad? Vidim druge i slušam kako se vraćaju doma, dođu na dopust, a tebe nema. Kužiš, ja više ne znam ni kako izgledaš, ne znam više tko si.“

„Ne znam to ni ja ponekad, ali znam da to moram, da moram popraviti stvari. Ako neću ja, ko će, kužiš.“

„Pokušavam, ali mi ne ide.“

„Odrastao si.“

„Morao sam. Što si onda ti?“

„Starac, valjda. Ne znam dal ima za mene šanse, al za tebe sigurno ima. Nemoj se zajebat pa zaglavit bezveze. Sad si u godinama kad sve može otić krivo, a da ne govorim o svim ovim sranjima.“

„Već je otišlo krivo. Vrati se.“

„Ne mogu, za mene je kasno. Sad moram ovo izgurati do kraja.“

„Nemoj to govoriti, plašiš me. Ne može biti kasno. Možda ne razumijem to tvoje moram nosit pušku jer, šta ja znam, ne bih se mogao pogledat u ogledalo, ali znam da si ti moj stariji brat, jebote, tip koji je znao da rat nije OK, da ne rješava ništa, a sad ovako govoriš.“

„Pićo, takva su vremena došla, netko mora iznijet prljavi veš da bi ostali mogli leći u čiste plahte.“

„Jebeš čiste plahte, dođi kući.“

„Ne mogu sada, Pićo, ali doći ću.“

„Obećaješ?“

„Obećajem?“

„Ako lažeš ne voliš Tita?“

„Ha, ha, ako lažem ne volim Tita.“

„Bit ću bolji brat ako dođeš.“

„Ti si super brat. Ajde, mali, sigurno imaš neku feštu u planu, subota je danas, taman da dočekaš rođendan kako treba. Pamet u glavu, u obje glave, si čuo?“

„Jesam. Dolazi mi ekipa, bit će fešta.“

„Naravno da hoće, aj ćao, Pićo.“

„Ćao, Sebi.“

Moje srce je prazna muzička kutija.

 

*

Zima se stopila u golemu kaplju na kišnom prozoru, koja rastače krajolik i čini od njega apstraktni akvarel. Presvukla se preko svijeta opna koja boli na dodir. Stvari su se promijenile, ja sam se promijenio.

Sreo sam Šubu neki dan i nismo pričali isti jezik. On na svahiliju, ja na bantu. Samo ja ne razumijem ni sebe. Objašnjavam mu, ali riječi kao da nisu moje. Nije me razumio, naravno da nije, kad ni sam nisam znao što govorim. A sve je jasno. Svakako jasnije od toga zašto je Sebi tamo negdje, a on ovdje. Veliki borac, prvak svijeta, ali lako tako, kad sudac zaustavlja borbu u kojoj je potekla krv. Tko će Sebiju zaustaviti borbu? Time out, šinjor četnik, ćemo malo sredit ove rane?

Zima je posebno siva ove godine. Gomila se sve to negdje, prijeti preplaviti, kao Pula kad se sva voda odluči sliti na mršave šahte, pa možeš plivati usred grada. Ali voda izjednačuje stvari, čini da sve ima jednaku vrijednost, jednak obris, mutnu granicu. Ako si dovoljno sretan, s te ćeš granice imati dobar pogled, pa u daljini možda vidiš i špage satkane od kapi, špage koje vode vodu u vis. A ponekad je ključan smjer, u isto vrijeme posve nespoznatljiv.

Da je meni uloviti smjer.

Sad će još i škola biti problem. Nije bilo dovoljno zaključivanje na polugodištu, nego su uveli i tromjesečja. Tako su ih nazvali, na tom hrvatskom svahiliju. Ali lako za ime, ocjena je ocjena kako god da je nazoveš. Pomoći će Bilićka, zna Sebi, Bilićka je kul. Voljela je Sebija, pričala mi je to jednom, da se rado sjeti njegove bistrine. I ja ga se rado sjetim, osim što ne znam više tko je on. Sebi od Bosne. Ništa nisam o tome govorio Bilićki, ne tiče je se to. Uostalom, brine se oko mojih ocjena, to joj je dovoljno. Prije proljetnih praznika ćemo ispravljati. Ali tko zna, možda bombe dođu i do nas, pa izbrišu i zgradu i dnevnike i ocjene. Bila bi fora da se može početi ispočetka. Tko zna bih li to dobro iskoristio.

Teško je držati kontrolu nad svime, teško je toliko brojati, teško je nositi se sa strahom. Ne možeš ni izgovoriti neke riječi. Moje ludilo. Naježiš se, jer znaš da to nije ono kad žicaš cigare iza rešetaka pulske bolnice pa se smiješ. Nije. Ovo je nešto drugo, prijeti vječnim strahom, a ledeni znoj probija i usred najhladnijeg dana. Sandro kaže da su to bekfleševi od tripa, ali nisam baš siguran. Ne kažem mu sve, ne znam ni što bih mu rekao. Da brojim? Da po cijele dane premještam stvari po točno određenom slijedu, jer će se u suprotnom desiti sranje? Da pazim da se to ne vidi i da sam razvio paralelni svijet u kojem je dio mozga uvijek na gotovs i da sve to strašno umara? Ne bi on to mogao razumjeti.

Kao ni dop. Dop pomaže, on ni to ne razumije. Ne konta da dop nije bijeg, najlakše je to reći. Dop je konjska oglavina, usmjerivač na jedno, odmor. Dop je dobar. Najbolji.

Usudio sam se pokazati mu jedan svoj tekst. Nije se smijao. Rekao je čak da bismo mogli nešto od toga napraviti, samo da pronađe rif. Ja ne znam ništa o tome, o pronalaženju rifova, ali super je da mu se svidio. Nadam se da će ga pronaći što prije, prije nego voda sve izjednači, i dobro i loše, pa više ne budemo mogli razlikovati što smo donijeli, a što dobili, što smo dali, a što nam je oduzeto.

 

*

Plave kuverte više ne podmiruju račune. Troškovi su se podigli, pogotovo otkad se čini da će Bilićka proći i razred za mene, a ne samo prva dva tromjesečja, pa je sve opuštenije. Skoro mi je dođe žao koliko se trudi da prođem, pa glumim da mi je stalo do toga.

Splićo se opako navukao i počeo je žešće muljati. Morao sam krenuti na prvi sljedeći izvor. Znao sam sve, znao sam i da ulaskom u taj kafić ulazim u evidenciju, ako tamo već nisam odavno, ali nije bilo druge, nisam više mogao ovisiti o sjebanom džaneru koji je počeo dilati kakao u prahu.

Došao sam do birca i zadržao se u sjeni susjedne terase, koja navečer nije radila. Pogledao sam unutra. Ništa nisam mogao vidjeti, samo komad šanka. Morao sam ući.

Ruka mi je, mokra od znoja, ljigavo skliznula po mesinganoj kvaki, a zvonce na vratima kad sam ih otvorio natjeralo je sve da pogledaju prema meni. Bio sam siguran da se vidi koliko mi tijelo potresa lupanje srca, ali probao sam barem ne gutati slinu. Što sam više o tome razmišljao, to mi je bilo neizdrživije ne gutati, pa sam progutao nekoliko puta za redom.

Glupavo držeći kvaku iznutra, prvo sam vidio dva tipa koja su sjedila za šankom. Pretpostavio sam da su panduri u civilu o kojima mi je pričao Splićo. Iza šanka je bio debeli konobar, koji me podsjetio na masnog iz Fažane kad sam prvi put probao dop. Ovaj tip bi mu lako mogao biti brat.

U separeu u kutu prostorije sjedio je još jedan tip. U crnoj kanotjeri, sam. To je morao biti on. Krenuo sam prema njemu brojeći korake. Gutao sam na svakom trećem. Do stola ih je bilo jedanaest, svaki preko spoja keramičkih pločica na podu, pa sam kod stola još dvaput koraknuo u mjestu i ukopao se. Trinaest.

„Milan?“ upitao sam.

„A ko drugi.“

Nije ni podigao pogled sa stola. Tek tad sam primijetio da je ispred njega najveća količina dopa koju sam ikad vidio na jednom mjestu. Nisam mogao procijeniti koliko ima, ali sa strane je bilo masu bušti od grama i manjih, od sto hrda. Milan je taman pakirao robu.

„Mogu sjesti?“

„Štaš sjedit, oš kupit il neš? Nećemo ćakulat. Il bi ti ćakulao po istrijanski, a?“

„Ne bi. Treba mi dva grama.“

Uzeo je dvije bušte i bacio ih na stol prema meni. Izvadio sam dvjesto maraka i gurnuo ih prema njemu. Uzeo sam jednu buštu i počeo je otvarati.

„Nemoj mi to tu otvarat, s čuo?“

Brzo sam zamotao buštu, spremio obje u džep i krenuo prema izlazu.

„Šta e, neš ni pozdravt?“

Okrenuo sam se i našao se oči u oči s njim. Sitne upale oči u debeloj glavi bez vrata, glavi prema kojoj bi čovjek pomislio da je nasađena na debelo tijelo, ali to nije bilo tako. Tip je bio mršaviji i od mene. Promumljao sam nešto kao ćao.

„Faljen Isus se kaže.“

Stajao sam i gledao u njega. Blokiran. Kao kad sam u četvrtom osnovne sam igrao košarku na igralištu od škole pa su došli sedmaši igrati nogomet. Jedan je povikao da se maknem, pa sam se pomaknuo bliže košu. Onda se zaderao da se maknem s igrališta, a ja sam se blokirao. Nisam mogao ništa. On je urlajući dotrčao do mene, a ja sam zatvorio oči i čekao da sve prođe. Njegovi su ga zaustavili da me ne udari, ali su me gurnuli izvan igrališta i bacili mi loptu preko ograde na cestu. Plakao sam.

Sada nisam plakao, ali noge su mi se ukopale.

„Štase usro, aj, aj, zajebavam se! Štab ti reko, ćao!“ rekao je kroz smijeh. Smijala su se i dva tipa za šankom, a onda se počeo smijati i debeli konobar. Izašao sam iz birca preskočivši prag. Sve će biti u redu.

Letio sam kući, a ne vozio, ali nikako nisam stizao. Potrčao sam u dnevni, izvukao ‘Sticky Fingers’ ploču, na kojoj se sve uglavnom dešavalo, stavio ploču u gramofon, a omot na stolić. Otvorio sam obje bušte i pažljivo napravio dvije hrpice. Nožem sam prebirao po obje i shvatio da je prah tamniji od Splićinog i da su ovi grami veći od njegovih. U stomaku mi je zakrulilo, a čelo mi se oznojilo, i iako sam mislio da ću prvo sve pripremiti pa se urokati, nisam izdržao. Uostalom morao sam probati dop prije nego što dio razrežem za prodaju. Pomislio sam da bih si mogao priuštiti i pravo rokanje, pribor imam, pa da još više uštedim. Svidjela mi se ideja.

Složio sam si mali šut i oprezno ga stavio u venu. Odmah sam ga osjetio, a kad sam stisnuo do kraja, bilo mi je jasno da nikada ovako nešto nisam probao. Uskoro mi je cijelo tijelo ugodno trnulo. A uzeo sam mrvu! Dobro da nisam odmah rezao, zaradit ću i više nego što sam mislio.

Kad sam se dovoljno pribrao za posao, otišao sam u kuhinju, gdje je bilo šećera u prahu i kakaa. Odlučio sam uzeti kakao, jer je dop bio prilično taman. Mogao sam na gramu dobiti nekoliko dobrih lajni.

Pažljivo sam razrezao dop za prodaju i napravio buštice od po sto hrda. Dvije sam ostavio na stolu, a ostatak prvo odnio u sobu, misleći da ću dop staviti na staro mjesto, ali sam se ipak predomislio pa ga odnio na tavan. Znao sam rupe u podu koje nitko nikad ne bi pronašao. Osim nonota, ali njega odavno nema. Sad sam ipak u evidenciji.

Uzeo sam telefon u ruku.

„Imam“, rekao sam i spustio slušalicu.

Sjeo sam i pomislio da bih se mogao još jednom roknuti. Ipak sam prvi put uzeo skoro ništa. Ma naravno, pa za šta da ga čuvam. Ali neću poslije u venu, ovaj dop će biti odličan i na nos. Samo još ovaj put. Uostalom ako se dosad nisam navukao na venu, ni neću.

Zvono na vratima bilo je brže nego što sam očekivao. Glad je očito bila velika. Koja tlaka je sad ustati iz ovog blaženstva. Opet mi je cijelo tijelo trnulo, a svako češkanje činilo mi je toliki gušt da se ni cigara nisam sjetio. Na vratima su bili Robi i Gogo.

„Ala, brale, šta si ti sređen“, rekao je kroz smijeh Robi.

Nasmijao sam se i ja, jer sam sigurno izgledao razvaljeno. Jedva sam držao oči otvorene, a glava mi je stalno klonula u kratkim prekidima svijesti.

„Di je to čudo da i ja sebi napravin takvu glavu?“

„A baš čudo, imam novog dilera, ovo je… ajme.“

„Dobro je to znati. Ajmo mi, dosta priče, više rada!“

Brzo si je svaki složio svoj šut, Robi od cijele bušte, a Gogo od pola. Obojica su bili zadovoljni. A i ja sam bio zadovoljan, jer im je bio odličan i ovaj moj razrezani dop. Pitao sam se kakav tek dobije Milan.

„Znaš ti, brale, zašto je ovi dop ovako smeđ?“ rekao je polako, nazalnim glasom Robi, kao da na preciznoj gramskoj vagi za dop važe svaku riječ.

„Pa brown sugar“, rekao sam, iako nisam znao što govorim.

„E, al znaš ti šta je brown sugar?“

I dalje je govorio polagano, samo se sad počeo i češkati po nosu pa je i meni pojačao želju za češkanjem.

„Pa dop.“

„Ma da, al brown sugar ti je, brale moj, prvi derivat dopa nakon opijuma. Prvo zarežu makove da procuri sok… ajme, da mi je to sisat, spasija bi se… onda to skupe i naprave brown sugar, on je smeđ. Onda od toga naprave pravi heroin, bijeli. E da se time urokat… Samo kad to stigne, džaneri padaju ka kruške, jer to je čistak, brale, a ovo šta mi uzimamo je možda pet posto“, rekao je i uzdahnuo.

„Ma i tih pet posto će nas ubit.“

„Ako nas ne ubije, ojačat će nas“, rekao sam, ali nisam to baš mislio.

„Dop je ka rat. Prvo te uvati euforija, obrneš se dvaput i već si navučen. I euforija nestane, a ostane samo tupilo i rutina.“

Prvo sam pomislio na ono što je Sebi rekao za rat, da izvlači najbolje i najgore iz ljudi. Dop nije takav, dop izvlači samo najgore iz tebe, dok proizvodi najbolje za tebe. Ali nauči te da se pobrineš za sebe, a zaboraviš ostalo. Kao to da se Sebi nije javio valjda već pola godine.

„A znaš ti nešto o ratu, a?“

„A kako ne bi zna, bižin od njega već dvi godine. Većina moje ekipe doli je po ratištima, niki se nisu vratili, a ja san doša amo u Pulu, jer su mi uvik govorili da je ovdi doperski raj, al da niko to ne zna“, stao je i duboko udahnuo.

„Ajme umorilo me ovoliko govorit. Daj mi španjulet.“

„Mnogi su ovamo pobjegli.“

„A e“, rekao je paleći cigaretu.

„Grad je tapija. Nekad su ljudi dolazili ovamo radit, a ovi danas su došli bježat. Nema tu veselja.“

„A, brale, zato se mi veselimo“, nasmijao se i teško zakašljao, kao starac.

I ja sam zapalio cigaru. Pogledao sam Goga. Zatvorio je oči i uživa, blažen u svom miru. Ponekad sam baš ljubomoran na njega.

„I sutra sve ispočetka“, rekao je Robi.

„Do nekog kraja“, dodao sam.