Karte, molim! | Marko Dejanović

INZISTOR

Inzistor je ovoga puta bio hladan. Nije naglio. Znao sam da mi treba malo vremena, da nema smisla da odmah uletim u novi pokušaj. To bi samo dovelo do ponavljanja scene iz auta. Samo bi mi još jednom rekla da ništa od popravnog ispita i samo bi sve bilo još gore. Ne. Valjalo mi je malo se smiriti. Doći sebi. Možda čak i imati nešto s nekom drugom. I jesam. Ali to nije važno. Poslužilo je svrsi. Uspio sam koliko-toliko ohladiti površinu. Pustio sam da prođe malo vremena. Možda i ona malo zaboravi manijakalnost Inzistora. Znam, Inzistor je bio i dalje tu. Ali ne u onoj svojoj očito luđačkoj verziji. Ne, sada je bio jednako uporan, ali se to dalo prikrivati. Ne i sasvim sakriti, ali bolje nije moglo.

Dobra strana toga da sam bio u fazi Inzistora je što je to značilo da bi taj nametljivac mogao spriječiti pojavu dječaka u kariranoj košulji. Loša strana je bila ta da je nemoguće sakriti Inzistorovu manijakalnost. Prikriti, da. Ali sakriti ne. Koliko god da sam čekao i planirao, bilo je vrlo lako moguće da je ponovo pokušavam odvući u krevet. Zato sam i odlučio, već u ranoj fazi priprema, da ću joj ispričati sve. Čak ću joj priznati i Inzistora. Jednostavno, odlučio sam igrati s totalnom iskrenošću. To je nešto kao totalni rat. Barem je slično strašno. Ali nije bilo druge. Valjalo joj je ispričati kako sam je vidio, pratio, uhvatio i razočarao. Ključno je bilo priznati da sam lagao. I priznati da sam svršio prebrzo. Nadao sam se da će joj ovo zadnje možda i malo imponirati. Mislio sam da bi trebalo. Jer, ja uistinu nemam problem s preranom ejakulacijom. I to sam joj htio reći. I htio sam se samo nadati da će u svim tim istinama prepoznati iskrenost, a zanemariti manijakalnost. Bio mi je to najbolji plan koji sam uspio smisliti.

Kad sam mislio da sam najspremniji što bi mogao biti, počeo sam odlaziti u onaj klub u kojem sam joj prišao. Računao sam da će kad-tad opet biti u njemu. Ali sam krivo računao. Nekoliko puta sam pola noći proveo tamo, malo za šankom, malo lutajući podijem… Ali uzalud. Nje nije bilo. Gubio sam nadu, ali Inzistor nije gubio upornost. Nastavio sam dolaziti sve dok jedne večeri nisam za šankom vidio Vesninog vozača. Očekivao sam da će se kroz koju minutu negdje u njegovoj blizini pojaviti i ona, ali prošlo je pola sata, a nje nije bilo. Vozač je razgovarao s nekim mladićem, pozdravio se s nekom djevojkom, pijuckao pivo i u principu noćgubio. A s njim i ja. Morao sam mu prići. Nije bilo druge. Jedini problem koji sam imao s time je bio što nikada u životu nisam prišao nepoznatom muškarcu. Kako se prilazi muškarcu?

– Oprosti – rekao sam naginjući mu se u vidno polje.

– Da? – pogledao me s dozom ljutnje. Tako te valjda pogleda heteroseksualac u Zagrebu, u Hrvatskoj, kada mu priđeš, a među nogama ti se klati pimpek.

– Oprosti. Vidio sam te jednom prije s jednom djevojkom u društvu. Vesnom.

– A, Vesnica. Dobro, i?

– Pa pomislio sam da je i sada tu negdje – osvrnuo sam se oko sebe i osvrćući se shvatio da nikada nisam saznao što su si Vesna i on. Možda su bili ljubavni par, a ja sam uletio. Možda joj je brat.

– Nema ti Vesne. Ne dolazi u zadnje vrijeme ovdje.

– Šteta.

– Ne. Vesnica je u Beogradu ovaj mjesec.

– U Beogradu?

– Da. Kod frendice je otišla.

– Onda je večeras neću vidjeti ovdje – nasmijao sam se da mu dam do znanja da mi to i nije toliko važno.

– Nećeš. Osim ako cijeli jedan beogradski splav ne doplovi do Zagreba – nasmijao se i on.

– Ništa. Hvala.

Otišao sam kući spakirati stvari.

Do Beograda sam išao vlakom. Jučer. Nisam htio ići autom, iako mi je auto mogao istovremeno biti prostor za popravni. Ali niti znam naći osamljeno mjesto u Beogradu niti mi je ugodno ostavljati auto zagrebačkih registracija na parkiralištu. Što znaš, može naići neka budala. A i planirao sam uzeti sobu u hotelu. Bio sam već jednom prije i noćio u hotelu Slavija. Svidio mi se. Mogao sam Vesnu, ako plan uspije, dovesti u hotel. To je ionako ugodnije od auta. A i manja je šansa da mi se ponovi sistemska greška ako promijenim okolnosti. Nabolje.

Sa splavima sam stvarno imao sreće. Bojao sam se da ću cijelu noći ići od splavi do splavi tražeći je, ali našao sam je već na drugoj do koje sam došao. Plesala je. Šta da ti pričam? Isto kao i kad sam je prvi put vidio da pleše. Otišao sam do šanka, naručio piće i uputio se prema njoj.

– Hej, Vesna? – glumio sam čuđenje.

– Hej. Bok – ona se stvarno čudila.

– Otkud ti ovdje?

– Pa… U Beogradu sam pa sam navratio – morao sam još malo lagati. Trebali su mi bolji uvjeti za razgovor.

– Ajde, lijepo – nasmiješila mi se i dala naslutiti da bi našem razgovoru već mogao biti kraj.

– Čuj – usro sam se od straha.

– Je l’ bi mogli nešto popričati?

Dvoumila se.

– Pa. Možemo. Ali tu sam s frendicom.

– Nećemo dugo. Bed mi je kako smo se razišli.

– Ma nema beda. Glupa situacija. Dogodi se.

– Znam, ali volio bih da popričamo. Učini mi uslugu. Neće dugo trajati. Samo da se maknemo odavde, da se čujemo dok razgovaramo.

– Jesi ti slučajno ovdje? – pogledala me zabrinuto.

– Možemo izaći tu par metara odavde, do neke klupice – pravio sam se da ne čujem pitanje.

– Ajde, OK. Samo da se javim frendici.

Otišla je do prijateljice koja me odmah ocjenjivački promotrila. Čini mi se da je već čula za mene. Što je dobro jer sam bio dovoljno važna pojava da se o meni razgovara. Što je loše jer sam bio dovoljno grozno iskustvo za ispričati frendici.

– Jesi slučajno ovdje? – pitala me čim smo sjeli na klupicu.

– Ne. Došao sam jer sam htio pričati s tobom.

– Okej…

– Da. Nisam nikada prije u životu napravio ovako nešto. Nije mi to navika. Nisam stalker. Ne planiram te gnjaviti. Ali želim ti ispričati sve kako je bilo one večeri.

I onda sam joj ispričao kako sam je vidio na semaforu, pratio do kluba i u klub, zaplesao s njom. Naglasio sam desetine puta tijekom razgovora da takve stvari inače ne radim. Da je to bio jednokratni događaj. Ali sam priznao i da sam se sam sebi svidio tada.

– Svidio si se i meni – priznala je i ona iskreno.

Ispričao sam joj i zašto sam se sam sebi svidio. Opisao sam joj dječaka u kariranoj košulji. Priznao koliko ga se bojim i koliko ga zapravo mrzim. Na nekoliko mjesta se nasmijala, što me ohrabrilo. Iskrenost je bila dobar plan. Iskoristio sam prigodu kad se smijala na priču o dječaku u kariranoj košulji da joj ispričam i za Inzistora, da joj priznam i njega, da kažem da je sada tu i da inzistira na potpunoj iskrenosti. Skupio sam svu hrabrost ovoga svijeta i priznao joj i da mi je glavni motiv da popravim što sam na kraju one večeri pokvario.

– I, najiskrenije, to se prvenstveno odnosi na seks. Bio sam grozan.

– Dobro. Šta sada? – tješila me. – Dogodi se da padne.

– Ma, nije on pao tek tako. Ja sam bio svršio – nisam je mogao gledati dok to govorim. – Prerano sam… Nemam inače taj problem. Ne znam zašto… Valjda si mi bila prenapeta.

– Ja sam kriva? – rekla je i morao sam je pogledati. Smiješi se. Dobro je. Tješi me osmijehom.

– Da. Zapravo da. Nisi mogla imati neki čupavi madež negdje?

– Sorry – još uvijek se smiješila.

– Uglavnom, ja bih htio još jednu šansu.

– Ma nemoj.

Uozbiljila se, ali je zadržala ironiju u kutu usana.

– Pa da. To je to. Nisam sasvim normalan, ali nisam ni manijak. Bar veliku većinu vremena nisam.

Gledala je u mene i nije ništa odgovarala. Malo se smiješila. Ja sam se nadao odgovoru. Pozitivnom.

– Je l’ ti to mene pitaš da se poševimo još jednom?

Odjednom nisam više bio siguran treba li se držati potpune iskrenosti do samog kraja. Kogajebe, pomislio sam.

– Zapravo, da. Htio bih to.

Ona je prasnula u smijeh.

– Samo sam htjela vidjeti hoćeš li ostati iskren do kraja.

– Jesam.

– Jesi, jesi. Ali svjestan si da ovo nije ni romantično niti erotično?

Nisam ništa odgovorio. Nije ni očekivala da odgovorim. Oboje smo nakratko ušutjeli. Činilo se kao da će ona svaki tren donijeti neku presudu. Nedostajala je samo ona muzika iz nekog casting showa koja naznačuje da će jedan od kandidata uskoro biti eliminiran. A ovdje nije bilo nijednog drugog kandidata osim mene.

– Čuj. Ajde ovako – rekla je i položila mi ruku na rame. – Ajde da se nas dvoje dogovorimo za spoj u Zagrebu, pravi spoj. Ne kavu, piće, kino i kolač. Ajde da se dogovorimo da se nađemo na spoju, romantičnom susretu. Pa da vidimo što će biti.

– Nije te strah? Ne misliš da sam manijak?

– Ne. Možda bih trebala brinuti, ali nije me strah. Jesi manijak, ali ima i većih. A i valja ponekad malo riskirati. Mladi smo još… Nego, je l’ može tako? Evo, pozivam te na spoj sljedeći tjedan, u srijedu se vraćam – rekla je i položila dlan na moje lice. Bio je topao, a suh. Prsti dugi.

– Evo, probudila si dječaka u kariranoj košulji sad.

– Nema veze. Kad mu skinem košulju, bit će samo dječak – namignula mi je i krenula ustati pa se zaustavila i sjela nazad, okrenula se i poljubila me.

– Da nisi uzalud dolazio u Beograd.