Poglavnikov pudl | Edo Popović

3.

Kažeš da tip nije lud, rekao je Ančić.

Uopće, rekao je Rakitić. Ništa luđi od tebe i mene.

Onda je lud, rekao je Ančić.

Veliš da u njegovom ormariću nisi pronašao ništa sumnjivo, rekao je Rakitić.

Ništa. Pidžama, majice, gaće, čarape, keksi, boca vode, mobitel i punjač, neke knjige…

Koje knjige?

Ančić je iz džepa izvadio blokić i prelistao ga.

Joseph Heller Kvaka 22, Jo Nesbo Crvendać, Luis Sepulveda Dnevnik sentimentalnog ubojice i Gustave le Bon Psihologija gomila.

Zanimljivo, rekao je Rakitić.

Priznaj, nemaš pojma kakve su to knjige, rekao je podrugljivo Ančić.

Čitao sam Crvendaća, rekao je suho Rakitić.

Sjedili su na terasi pečenjarnice u Ilici kod okretišta tramvaja i čačkalicom nabadali vruće ćevape iz lepinje, mašući rukom da otjeraju muhe. Bilo je vrlo toplo za sredinu listopada, trava u parkovima zelenjela se, cvale su tratinčice i maslačci, nije se činilo da će ljeto ikad završiti, da će muhe ikad uginuti. Bilo je oko podneva, ulicom je prolazila rijeka automobila, mnogo nervoznih lica u autima, mnogi trube, cvilež kočnica i guma, bučno je kao na svadbi.

Pretraga okoline nije urodila plodom, zavirili su u svaku rupu, svaki grm, podigli svaki šaht, pretražili koševe, kante i kontejnere za otpad, nisu pronašli nož niti ikakav oštar predmet kojim je moglo biti počinjeno ubojstvo. Razgovor s konobaricom iz kafića nije bio od neke naročite pomoći. Potvrdila je da su Starman i Ciglar jučer poslijepodne bili u kafiću, Ciglar je često dolazio u kafić, kao i svi ti dečki od preko, mahnula je prema bolnici. Zapravo su sjedili na žardinjeri ispred kafića sve do, čini joj se, sedam sati. Pamti to jer joj je Ciglar donio prazne pivske boce, on je najpristojniji od svih gostiju, za kojima mora skupljati boce, a često ih odnesu i u bolnički park, ali ona nije plaćena da…

Njezin iskaz poklapao se s iskazom dežurnog bolničara, na ćelavo ošišanog stokilaša vrata i podlaktica prekrivenih tetovažama, koji se blesavo nacerio kad ga je Rakitić upitao u koliko sati se Ciglar sinoć vratio iz šetnjice.

Ovo je zatvoren odjel, rekao je bolničar, nitko odavde ne može izići bez pratnje medicinskog osoblja.

Želite li da vas osumnjičimo za suučesništvo u ubojstvu, zarežao je Rakitić.

Šala mala, rekao je bolničar. Moglo je biti oko sedam sati kad se vratio, tek se počelo mračiti. Znate, nastavio je, ovo jest zatvoreni odjel, ali nekim pacijentima dopustimo da iziđu na šetnjicu, kako kažete. Dosad je sve bilo u redu, nikakvih problema nije bilo s njima.

Kažete: dopustimo, rekao je Rakitić. Tko im to dopušta, uprava bolnice ili im to može svatko dopustiti?

Svi smo prije svega ljudi, rekao je bolničar. Pa i mi ovdje, nacerio se. Ovo ipak nije zatvorska bolnica.

Je li Ciglar te večeri još koji put izišao u šetnjicu? upitao je Rakitić.

Ne, nije, odgovorio je bolničar.

Jeste li sigurni?

Bolničar je kimnuo.

Posve sam siguran, bio sam dežuran, a noću zaozbiljno nema šetnjica.

Ne znam gdje je problem, rekao je Ančić, zašto Hrvati konačno ne nauče peći lepinje, zašto lepinje uglavnom izgledaju kao mokre, gnjecave krpe, a takav im je i okus?

Misliš da ovaj pajzl drži Hrvat? upitao je Rakitić.

Ne picajzliraj, odgovorio je Ančić. Nego, zašto je onda tip u ludnici, ako nije lud?

Pojma nemam. Može još jedno pivo, viknuo je prema unutrašnjosti pečenjarnice. Hoćeš i ti?

Ančić je odmahnuo glavom.

A što se tiče Ciglara, nastavio je Rakitić, fućka mi se zašto je gore, to nije naš problem. Nije znao što je zadžepak.

Ančić uzme smartphone i počne vrškom kažiprsta lupkati i kliziti po zaslonu.

Da vidimo što kaže Google. Zadžepak, devet tisuća i petsto rezultata pretrage za 66 sekundi. Na prvom mjestu Facebook stranica trgovine Zadžepak u Beogradu. Uglavnom srpske stranice, ispada da je to srpska riječ za nekakav džep u torbi.

Probaj kombinaciju zadžepak i Starman.

Ančić je brzo lupkaoklizio po zaslonu.

Ha, tu je. Intervju s njim objavljen na portalu Hrvatski vitezovi prije točno godinu dana. Da vidimo… Zadžepak, zadžepak, evo ga. Veli tip da u zadžepku obično nosi Mein Kampf i Bibliju.

Zanimljivo, rekao je Rakitić. Jasno mi je zašto su naši desničari fatalno zaljubljeni u srpski turbofolk. Ali zašto petljaju Bibliju u sve to? Pa Isusovo učenje je prava sablazan za njih. Zamisli da im danas dođe Isus s govorom na Gori, da im počne govoriti o ljubavi i davanju, da ne ubijaju, da ne kradu, da opraštaju… Šta si ti, rekli bi mu, neki pacifist, peder, ajde, gubi se.

U svakom slučaju, rekao je Ančić, izgleda da je ubojica znao za ovaj intervju, pa je stavivši Starmana u zadžepak odlučio ostaviti poruku o tome.

Ima li komentara ispod intervjua?

Nekoliko… Standardno sranje, rekao bih.

Nikakvih prijetnji ili nešto slično?

Ne. A zašto su hrvatski desničari zaljubljeni u srpske narodnjake?

Ne znaš? Pa, muzika ne poznaje granice, bre! Primitivizam je univerzalan, čoveče! Kad se naroljaš i našmrčeš, nećeš valjda skakat i plesat na Bethoveena, nećeš otić u Lisinski i pljuvačkom lijepiti dirigentu novčanice na čelo.

Priznajem da nisam o tome tako razmišljao, rekao je Ančić.

Naravno da nisi, rekao je Rakitić. Zato si ti mlađi inspektor, a ja viši inspektor, razumeš ti mene.

Ti sigurno slušaš narodnjake, nakesio se Ančić.

Jok, bre. Ali obožavam srpske filmove.

Sereš.

Jok, bre. Hrvati se ne znaju zajebavati na vlastiti račun, zato i snimaju dosadne, negledljive filmove… Srbi to umeju, snimaju urnebesne filmove u kojima se sprdaju na vlastiti račun. Jesi li gledao Ko to tamo peva?

Nisam.

Nisi gledao Ko to tamo peva!

Nisam.

Onda nemam s tobom što razgovarati. Kako možemo nas dvojica razgovarati o filmovima, ako nisi gledao Ko to tamo peva. To je filmska Biblija, filmski Ustav… Ne mogu vjerovati da nisi gledao taj film.

Ančić je ponovno lupkaoklizio po zaslonu.

Oho, rekao je, 463.000 rezultata za manje od sekunde. Prvo hrvatska Wikipedija, onda pjesma iz filma na Youtubeu, pa članak na portalu Kurir… Skinut ću večeras film i pogledati ga, samo da nas dvojica imamo o čemu pričati na piću i dok se vozimo, dobro?

Dobro. A usput skini i pogledaj i Mi nismo anđeli.

Ne razumijem, rekao je Ančić, kako su te takvog primili u službu.

Kakvog to „takvog”.

Pa takvog… malohrvatskog, nedomoljubnog, te stvari.

Grebao sam se, rekao je Rakitić, titrao prava jajca, učlanio se u pravu stranku, kako drukčije?

Ne vjerujem ti, rekao je Ančić.

A ti, kako si ti upao u službu?

Bio sam najbolji u klasi, rekao je Ančić.

Nešto kasnije Rakitić je stajao pokraj prozora ureda i promatrao drvored jablanova i neurednu živicu koji su rasli uz ogradu skladišta prekoputa. Jedan je viličar gmizao dvorištem, zatvoreni kamion se okretao i natraške približio skladišnim vratima, odakle su izašla dva radnika u plavim kombinezonima i razgovarali s vozačem. Tada mu je zazvonio mobitel. Bila je to doktorica Puškarić.

Poslat ću ti sutra izvještaj, ali ukratko: obdukcija je pokazala da je Starman ubijen sinoć između sedam sati i ponoći, deklamirala je u slušalicu. Ubijen je oštrim predmetom, vjerojatno odvijačem.

Odvijačem?

Da. Uboden je jedanput, oštrica je prošla između rebara i probila plućno krilo i srce, smrt je nastupila odmah. Reklo bi se da ubojici nije strana ljudska anatomija.

Da li se na počiniteljevoj odjeći mogu pronaći tragovi krvi?

Ne vjerujem. Unutrašnje krvarenje. Nikakvih drugih tragova nasilja na tijelu nema, što znači…

Znam, znam, rekao je Rakitić, to znači da se žrtva nije opirala i da je vjerojatno poznavala ubojicu, u svakom krimiću ima ta scena. Ali zašto se to događa i u stvarnosti? Svejedno, hvala ti.

Rakitić je bio zlovoljan. Vrijeme smrti bilo je približno određeno, Starman je mogao biti ubijen i u sedam sati i u dva sata ujutro. Slutio je da mu analitičarka, koja će proći kroz izvještaje ispitivanja štićenika bolnice i medicinskog osoblja, neće mnogo pomoći. Mogli su zaboraviti i na pomoć Velikog Brata, bolnički kompleks nije bio osiguran nadzornim kamerama. Ministarstvo obećava svake godine da će instalirati nadzornim sistem, rekao im je jutros doktor Kuzmanović, i tako dvadeset godina, psihijatrijske klinike trinaesto su prase zdravstva, od toga je važniji vozni park ministarstva i službena putovanja od kojih nitko nema nikakve koristi, osim, naravno, onih koji putuju, rezignirano je završio Kuzmanović.

Nije pronađen ni crni seat u okolici bolnice.

Nemamo tragova, nemamo svjedoka, nemamo motiva, nemamo indicija, jadao se Rakitić Ančiću, imamo samo leš i hrpu luđaka.

Kao i obično, nije li? rekao je Ančić.

Odi i kaži ekipi neka odu i razgovaraju sa stanarima u susjedstvu.

Već su razgovarali, rekao je Ančić.

Nisu sa svima, nisu jutros svi bili kod kuće, neka odu, u svakoj ulici ima besposlenih i radoznalih koji umjesto u televizor bulje kroz prozor. Možda je netko vidio ubojstvo.

Da je bilo očevidaca, došli bi i rekli nam.

Ne bi, rekao je Rakitić. Ljudi su takvi. Imao sam već slučaj očevica koji nam je ispričao sve tek kad smo mu pozvonili na vrata. Upitao sam ga zašto nije sam došao, a tip mi je odgovorio da je danas pametnije gledati svoja posla i ne petljati se u gadne stvari.

Tko će otići obavijestiti roditelje? upitao je Ančić.

Ja ću, rekao je Rakitić. Otići ću čim se dogovorimo za sutra. A sutra ćemo ti i ja zajedno i do tih hrvatskih prečistih kretena, saznaj gdje im je sjedište.