Poglavnikov pudl | Edo Popović

11.

 

Ah, znao sam da ćemo postati najbolji prijatelji, rekao je Ciglar smiješeći se.

A Rakitić je mislio o tome kako dugo nije upoznao tako prijatnu osobu. Poremećeni desničar s posebnog odjela psihijatrijske klinike, a sviđa mi se, mislio je, pa ja sam potpuno prolupao, meni je mjesto ovdje, a ne njemu. Stajali su u praznom, dugačkom hodniku, zidova oličenih nježnožutom bojom, s visokim prozorima zaštićenim žicom s jedne i nizom, u bijelo oličenih vrata, s druge strane. Iza vrata pokraj kojih su stajali dopiralo je komešanje, netko je stenjao, netko vriskao, netko se smijao. Ravnatelj im ovaj put nije ponudio sobu za dežurstva, bio je zapravo vrlo suzdržan, neka razgovaraju na hodniku i neka se ne zadrže predugo, rekao je Rakitiću, ovo je ipak bolnička ustanova.

Ako vam nije problem, rekao je Rakitić Ciglaru, radije bih razgovarao vani.

Murjak, a ne podnosi ludnicu, začudio se Ciglar. Bolnice, ludnice, škole, fakulteti, vojarne, policijske postaje, koja razlika, sve je to ista glava zamislila i projektirala… No, ako baš inzistirate, nastavio je, dajte pedeset kuna.

Pedeset kuna!

To je žeton za izlazak, objasnio je Ciglar. Zašto mislite da je ovdje išta drukčije nego vani. Sve je isto, malo u velikom, veliko u malom. Ovdje su na djelu isti mehanizmi kao vani, ista je korupcija, isti su likovi… Ovi zidovi ne odvajaju normalno od nenormalnog, oni su samo uludo utrošen materijal. Zapravo, lažem. U ovoj ustanovi smješteni su luđaci, alkosi i narkomani. Ali ustanovu vode relativno normalni ljudi koji ipak kuže svoj posao, uglavnom pristojni, obrazovani ljudi, znalci svog posla. A tko vodi onu ustanovu vani? Idioti, pijandure, narkomani, lašci, kriminalci. Pametni, pristojni, obrazovani i pošteni ondje su, mahnuo je prema gradu, štićenici, zatočenici, pacijenti, takozvani građani. Kod vas je sve naopačke. I ništa se za dugo vremena neće promijeniti.

Ne znam, rekao je Rakitić, ljudi se bune, organiziraju se, prije ili poslije izaći će na ulice…

Ma kakvi, prekinuo ga je Ciglar. Ljudi tweetaju, seruckaju na Facebooku, umjesto da se dobro popišaju na sve to.

Što se, osim izlaska, još može kupiti ovdje? promijenio je temu Rakitić.

Sve, odgovorio je Ciglar. Od igle do heroina, nacerio se, ovisno koliko novca imate.

A noćni izlasci? upitao je Rakitić.

Već sam vam rekao, odgovorio je Ciglar. Nakon večere nema van. A ako se ne vratiš do večere, možeš računati da više nećeš moći kupiti izlazak. Zapravo, ovdje igramo na povjerenje i to zasad dobro funkcionira.

A večera je u sedam?

Da. Pričekajte me kod rupe.

 

E, Stjepane, jebeni Stjepane, rekao je Ciglar zastavši pokraj ugažene trave kod stabalca javora. Koji kurac ti je to trebalo?

Šta to?

Pa to, umrijeti, dopustiti da ga maknu ko žohara, te stvari.

Ne vidim da vas je pogodila smrt prijatelja.

Ciglar ga je pogledao.

Zar se to mora vidjeti? I kako se to pokazuje da ti je žao nekoga, šta bih se sad trebao baciti se na zemlju i ridati? Sjesti na stražnje noge i zavijati? Pa nismo u sapunici, inspektore.

Ciglar se provukao kroz rupu, Rakitić za njim.

Čudi me da vas uopće drže ovdje, rekao je Rakitić.

Kako to mislite?

Uopće ne odgovarate predodžbi psihički poremećene osobe koju je nužno strpati u bolnicu.

Puni ste predrasuda, inspektore, rekao je Ciglar. Uostalom, ne vjerujem da niste pročitali moj dosje i da ne znate zašto sam ovdje.

To što ste pokušali ubiti Gregurića, rekao je Rakitić, nije razlog da vas se proglasi poremećenim. Baš suprotno, to je posve racionalan potez. Kak se ono veli, fućkaj zakone, drži se pravde.

Ciglar ga je pogledao sumnjičavo.

Šalite se, rekao je, to nisu misli prosječnog murjaka.

I vi ste puni predrasuda, rekao je Rakitić. Sve se mijenja i okreće naglavačke, pa i policija. Ne možemo ignorirati zahtjeve vremena, zar ne?

Pa onda možete shvatiti i nas munjare, rekao je Ciglar. I mi smo sasvim normalni, obični ljudi koji se ni po čemu ne razlikuju od svojih susjeda, dok… dok ne popizdimo zbog nečega što je većini drugih normalno.

Zašto ste popizdili na Gregurića, zbog one dvije djevojke?

Off the record? pogledao ga je Ciglar.

Nema kod mene te institucije, rekao je Rakitić, nisam novinar.

Zezam se, rekao je Ciglar. Sjećate se da se tada dosta pisalo o tom govnu, o tome da mu je mnogo puta progledano kroz prste, pa tako i kad je devedeset osme pregazio jednu djevojčicu?

Čitao sam o tome, da, rekao je Rakitić. Na pješačkom je udario dječja kolica, žena nije ozlijeđena.

To je bila moja polusestra, rekao je Ciglar. Ostala je invalid. Mislio sam da je rođena takva, nikad mi nitko nije rekao što joj se zapravo dogodilo, živio sam tada s bakom, majka se prije toga preudala, nisam je često viđao, dva-tri puta godišnje. Saznao sam iz novina što se dogodilo Maji, tako se zove moja polusestra, kad se, nakon što je Gregurić ubio one dvije djevojke, ponovo počelo pisati o nesreći iz devedeset i osme.

I to nitko nije povezao? rekao je Rakitić. Ni policija ni novinari?

Danas nema profija da ih svijećom tražite, nasmiješio se Ciglar. Osim toga, polusestra i ja nemamo isto prezime, u međuvremenu je majka odselila u Kanadu, ja sam ostao s bakom… No, pustimo sad to, ajmo na piće, osušila mi se usta od pričanja.

 

Kafić je zauzimao ostakljen kut Tepexova supermarketa, pajzl od dvadesetak četvornih metara, s popustom na sva pića uz bon koji dobije svaki kupac bez obzira na to koliko potrošio. Kafić je bio pun, Rakitić i Ciglar laktovima su krčili put do šanka, a onda pronašli nešto više slobodnog mjesta u kutu. Iz zvučnika su treštale vijesti, netko je vikao šankerici da promijeni stanicu, da ne može više slušati te seronje, čuli su se povici odobravanja, i šankerica je počela vrtjeti stanice…

Mnogo ljudi, rekao je Rakitić.

Uglavnom moja ekipa, rekao je sarkastično Ciglar.

Uto se do njih probio kruškoglavi.

Sve u redu, stari? upitao ga je Ciglar.

Jeste li ih pronašli? zapiljio se ovaj u Rakitića.

Samo što nisam, prijatelju, samo što nisam, odgovorio je Rakitić.

A šta pričaju tamo vani, upitao je, hoće li nam vratiti dignitet?

Kome to? upitao je Rakitić.

Pa nama, ovdje.

Dosta je, rekao je Ciglar, vrati se svom društvu, vidiš da imamo nekog posla.

Mi poštivamo svakog i hoćemo da se i nas poštiva, povisio je glas kruškoglavi.

Eto ga, prostenjao je Ciglar.

Niko nas ne smije blatit! povikao je kruškoglavi i okrenuo se prema šanku.

Buka se stišavala, glave su se okretale prema njima.

Uništili su nam dignitet! dreknuo je. Želimo da nam država osigura dignitet!

Tako je, odgovorio je netko.

I bocu rakije! dodao je drugi.

Tako je, dignitet i bocu rakije! Živila država!

Živila! podigli su čaše i boce.

Znate, stišao je glas kruškoglavi, drže nas ovdje samo zato što smo domoljubi i što volimo Hrvatsku. Na vlasti su još uvijek Jugoslaveni i komunisti. Ali, ja im odavde poručujem, to ćemo promijenit, sve ćemo ih smijenit, srušit ćemo sve staro. Kažu da smo fašisti, ali što to znači, gospodine policajče, kažite mi što to znači? To ne znači ništa. Nema fašizma. Izmislili su ga samo zato da nas proglase ludima. Postoji samo Hrvatska, a i ona postoji samo od, zastao je i podigao prst, od danas. Mi smo je stvorili. Ničega prije nije bilo osim, okrenuo se prema šanku i povisio glas, komunističkog mraka! Mi smo svjetlo!

No, ekipa je u međuvremenu izgubila interes za njega, vratili su se svojem piću i ekranu na kojem se emitirala snimka neke utakmice.

A sad nas, rekao je Ciglar, ostavi na miru. Može.

Bojovnik Krpoja stoji vam na dispoziciji kad god ustreba, salutirao je Rakitiću i povukao se prema šanku.

Krpoja, rekao je Rakitić. To mu je nadimak?

To mu je prezime, rekao je Ciglar. Krpoja, dodao je prijezirno, više za sebe, i nastavio nabrajati: Crnoja, Beljo, Skejo, Kutle… To uopće nisu slavenska prezimena. Ti ljudi nisu Slaveni, pa dakle ne mogu biti Hrvati, sve sami Cincari i Vlasi, a gle ih, glume Hrvatine, domoljube.

Zvuči pomalo rasistički to što pričate, rekao je Rakitić.

Naravno, rekao je mirno Ciglar. Pa nisam je impotentni, politički korektni srednjostrujaš.

Šta je stvarno bio u ratu?

Tko?

Pa taj Krpoja.

Teško je reći, rekao je Ciglar. U ovoj kući sve je moguće, i sve nemoguće, znate već, luda kuća.

Gdje je pokupio sve te budalaštine koje govori?

Kako gdje? Gleda telku, čita novine.

Rekli ste da se one večeri Starman odvezao autom odavde, prešao je Rakitić na stvar.

Tako je.

Imam informaciju da je auto ostao ovdje.

Netočno. Bio je parkiran tu kod ovih kontejnera, oprostili smo se kod auta.

Auto smo pronašli u Dubravi, kod Kvrga.

Da, i?

Znate Kvrga.

Čuo sam za njega.

Kvrg kaže da je on ono jutro pokupio auto s ovog parkinga.

To je moguće, rekao je Ciglar. Onaj tko je ubio Stjepana dovezao je auto ovdje, to mi je logično.

Mislite da je Kvrg ubojica?

Ne mislim ništa. Samo mislim da su ga presreli negdje, ubili ga, dovezli tijelo u bolnički park, ostavili auto ovdje…

Zašto bi to učinili, zašto ga jednostavno nisu ostavili tamo gdje su ga ubili?

Da navedu na pogrešan trag, recimo.

Rakitić je prešutio da je utvrđeno da je Starman ubijen na mjestu na kojem je tijelo pronađeno.

 

Uto su u kafić ušla dva bolničara. Nastalo je komešanje, desetak njih nahrupilo je na vrata.

Čekajte, ljudi, zaurlala je šankerica, platite, niste platili.

A onda se obrušila na bolničare.

Opet mi tjerate goste, a plus toga nisu mi platili. Neću vam dati piće, nemojte mi više dolaziti ovamo.

Ovdje je uvijek ovako zanimljivo? upitao je Rakitić.

Uglavnom.

Zašto oni pobjegoše, zbog bolničara?

Ma kakvi, rekao je Ciglar. Da ne plate.

I to funkcionira?

Šta to?

To što dolazite ovamo kroz rupu, a osoblje bolnice se pravi da to ne zna i ne vidi.

Pa da, rekao je Ciglar. Malo licemjerja nikom ne škodi. To je uvjet opstanka svake zajednice, nije li, licemjerje. Rekao sam vam da je bolnica svijet u malom. I ovdje svi znademo sve, tko krade, tko laže, tko prima mito, tko dila cugu i drogu, i svi žmirimo, jer bi se inače sve raspalo.

Znače li vam išta imena Vida Bilić i Mirko Bilić?, promijenio je temu Rakitić.

Ne, rekao je Ciglar. Tko su oni?

Imena iz Staramanovog laptopa, rekao je Rakitić. Ubijeni su 1942. u Jasenovcu.

A njihova imena našli ste u Stjepanovom laptopu?

Rakitić je kimnuo.

Prvi put čujem za njih, rekao je Ciglar.

Ni najmanjeg pojma nemate tko bi oni mogli biti?

Ni najmanjeg, rekao je Ciglar. No, nastavio je, ako me pitate tko je mogao uzeti Stjepana na zub, bio mi je spomenuo da zna nešto nezgodno o nekom guzonji iz politike.

Svatko od nas zna nešto nezgodno o svakome, rekao je Rakitić, pa i o velikim facama iz politike.

Ali ovo je bilo, rekao je Stjepan, nešto fakat veliko i nezgodno.

Zašto mi to niste rekli prošli put?

Čujte, nisam vaš doušnik, niti pomoćnik. Nešto se treba i zaslužiti. Ne volim murju, ako baš hoćete, s murjom sam imao samo problema, a znam da vas u principu boli kita za pravdu.

Kako koga, rekao je Rakitić. Ni moja dva jajca nisu ista.

Neko vrijeme šutke su ispijali piće. Šutnju je prekinuo Rakitić.

Kakav je osjećaj odustati od bezbrižne udobnosti i završiti na mjestu poput ovog?

A to znači? rekao je Ciglar.

To znači da se niste morali boriti za krov nad glavom i koricu kruha, kao Starman, na primjer.

Ciglar se zamislio.

Kakve to veze ima s istragom? upitao je.

Sve ima veze s istragom.

Lova i krov nad glavom važni su samo onima koji ih nemaju, rekao je Ciglar. Ja sam, možda, imao ono što Stjepan nije imao, famozni krov nad glavom i dovoljno love da se ne moram ulizivati kretenima koji su pokrali ovu zemlju i ponašaju se kao da je ona njihovo vlasništvo, a mi robovi. No, Stjepan je sigurno imao nešto što ja nisam imao, niti mogu imati.

A to je?

Obitelj, rekao je Ciglar. Mamu i tatu, dodao je, a lice mu se zgrčilo u grimasu smijeha. Ljubav, dodao je.

 

Rakitić se stresao. Ne toliko od Ciglarova izraza lica, koliko od nenadane spoznaje da se ovaj razgovor pretvara u prijateljsko ćaskanje. Da je prešao onu granicu koju policajac na dužnosti ne smije prijeći. Svejedno, nije mu se činilo da griješi. Barem ne previše.

 

Vaš otac je poginuo u ratu, bila je to više konstatacija nego pitanje.

A majka je zbrisala s drugim, nasmijao se, ovaj put opušteno.

Sjećate li se oca?

Više nisam siguran što su stvarno moja sjećanja, a što su mi pričali o njemu, rekao je. To jest, što je pričala baka, dodao je, majka ga nije često spominjala.

Imate li djevojku? upitao je.

Oho, rekao je Ciglar, pa nismo si baš tako dobri.

Rakitić je slegnuo ramenima i otpio gutljaj piva.

Bilo ih je u mojem životu, rekao je Ciglar. Posljednja nije izdržala dugo, svega dva mjeseca. Nije to za ljude poput mene.

Kakve to ljude?

Pa, recimo, sentimentalne ubojice. Krute, zatvorene ljude. Brzo ubijemo osjećaje drugih. A nas život brzo slomi.

Mračno, rekao je Rakitić.

Takvo je vrijeme. Ali Stjepan je bio drukčiji, svjetliji od mene, vedriji, valjda zato što je manje razmišljao. Eto, pronašao je i pravu djevojku, moram priznati da je dobro utjecala na njega, počeo se mijenjati. Jeste li vi oženjeni, inspektore?

Rakitić je odmahnuo glavom.

Imate li djevojku?

Da, imam. Bili ste ljubomorni na njega?

Ljubomoran? Dajte, molim vas.

Kako ste se upoznali?

Stjepan i ja? Ah, davno je to bilo. On je bio redar u klubu u koji sam zalazio. I tako, odmahnuo je glavom. Postali smo si stvarno dobri.

Kao braća?

Ne znam kakav je to bratski osjećaj. Ali bili smo jako bliski.

Jeste li znali da je Stjepanova baka bila Srpkinja?

A da!? Otkud vam to?

Rekla mi njegova majka.

Nikad to nije spomenuo.

Nije ni znao sve donedavno, rekao je Rakitić.

I da mi je rekao, to ništa ne bi promijenilo između nas dvojice, ako vas to zanima, rekao je Ciglar i zagledao se kroz staklo.

Pas privezan za stup nadstrešnice pogledom je pratio papirnatu vrećicu koju je nosio vjetar.

 

Veli, rekao je Rakitić kasnije Ančiću dok su se vozili prema Dubravi, da je Starman znao nešto delikatno o nekom glavonji.

Sere, rekao je Ančić. Zbog toga se više ne ubija ovdje. Glavonje, što god učinili, ne smijemo goniti, a ako ih i zgrabimo, sud će ih osloboditi, plus što će tužiti medije i dobiti lovu zbog povrede časti, duševne boli i sličnih sranja. I koja bi budala onda išla ubiti ikoga zbog takve gluposti.

To sam i ja pomislio, rekao je Rakitić smijući se.

Ukratko, nastavio je Ančić, glavonjama se lopovluk višestruko isplati, to je, kako se ono kaže, win-win situacija.

Isto tako, rekao je Rakitić, sjećaš se što je rekao Kipke, da je Starman imao ono što Ciglar nije.

Misliš djevojku? rekao je Ančić. Tipu poput Ciglara to ne bi trebao biti problem, bez obzira na situaciju u glavi.

Da, slažem se, rekao je Rakitić. Ali nije imao obitelj, majku i oca, a upravo mi je to spomenuo u razgovoru.

 

Vrata im je otvorio isti onaj neljubazni tip.

Opet vi, rekao je, šta hoćete, predsjednika nema, ne možete ući.

Nema problema, rekao je Ančič, vratit ćemo se s nalogom za pretres i hrpom plavaca. Može tako?

U prostoriji su bila petorica. Jedan je ležao na benč klupi i dizao utege, drugi je stajao pored, jedan je podigao pogled s novina, a jedan sjedio za stolom. Svi su ih gledali neprijateljski. Svi izgledaju isto, pomislio je Rakitić, ko vrapci.

Kaže Kvrg da ste svi bili zaljubljeni u Starmana, rekao je Rakitić. Je li to istina?

Nisu rekli ni riječi, samo su zurili u njih. Osim tipa na klupi koji je dašćući nastavio dizati utege.

Vjerujem da ga je ubio netko od vas, iz ljubavi, naravno, nastavio je Rakitić. Tko je od vas bio s njim onaj dan kad je ubijen?

Tip na klupi odložio je utege, podigao se u sjedeći položaj, obrisao ručnikom lice i pogledao Rakitića.

Ja sam bio s njim, rekao je.

Šta je zadžepak? upitao ga je Rakitić.

Tip se zbunio.

Džepić, rekao je. Džep na torbi, tako nekako.

Znači ti si napisao onu poruku.

Koju poruku?

Ono koju si prikačio na Starmana nakon što si mu zabio šrafciger u srce.

To ti neće proći, rekao je tip.

Imaš neko ime?

Rudolf Miljak.

A, ti si taj Miljak! Kako nos i zubi?

Tip se zbunjeno uhvatio prstima za nos.

Nitko ne razvaljuje ko murjak specijalac, a? narugao mu se Rakitić. Nego, Miljak, šta si radio sa Starmanom taj dan?

Vozio me je doma, rekao je Miljak, stanujem na Črnomercu, a cijelim putem smo pričali o tome kako su murjaci govna.

Čuli su se smijeh i uzvici odobravanja.

Huuu, brutalno! Murjaci na aparatima!

A onda ti je rekao da je Srbić, zar ne?

Miljak je nabrao obrve i zatresao glavom.

Što?

Srbić, Srbin, rekao je Rakitić. Starman nije čista rasa, mama mu je napol Srpkinja, morao si to nanjušiti. Vi imate nos za Srbe, i ne volite ih, ne?

Pričaš gluposti, rekao je Miljak, hoćeš nas podijeliti, okrenuo se ostalima, hoće unijeti razdor među nas, Stjepan je bio sto posto naš.

Možda je bio sto posto vaš, rekao je Rakitić, ali je bio i frtalj Srbin, bastard. Jesi li odlučio koknuti ga čim ti je to rekao, ili ti je to palo na pamet kasnije pa si ga pričekao? Znao si da ide u ludnicu, ne? Nego, da se mi ovdje ne zajebavamo, hajde ti lijepo s nama. Stavi mu narukvice, rekao je Ančiću.