U potrazi za jugom | Sara Tvrdić

NEŠTO KAO SLOBODA

Predala sam Petri kutiju od cipela iz koje se čulo pijukanje.

„Fala ti puno, spasila si me“, rekla sam i nastojala suspregnuti novi nalet suza.

Petra uzme kutiju i slegne ramenima. „Jedan više-manje.“

Prije par tjedana, za Uskrs sam kupila pilića. Kad sam ga donijela kući, moja mama se uhvatila za glavu.

„Di ćemo mi s tim? Znaš li ti da će to narast’ u pravu kokoš?“

„Ali mama, ionako uvijek govoriš da nam treba jedna koka da pojede sve mrvice ispod stola“, rekla sam, ali po maminom pogledu znala sam da je priča završena.

Kada je pilić narastao, nisam ga htjela odnijeti na selo.

Bilo me je strah da ga se Ljuba ne dočepa.

„Tu barem neće bit’ usamljen“, kažem Petri i gledam ga dok se pridružuje ostalima, isprva bojažljivo, a onda sve hrabrije.

Petra kimne glavom. „Bolje to nego da živi u staroj kutiji od cipela.“

„Ovo mu je nešto kao sloboda.“

Petrina kuća je pretrpani svemir koji se više nema gdje širiti: posvuda su kutije konzervi koje hrane nju, njene roditelje i petoro braće i sestara, tu su plastične boce, stolice kojima fali pokoja noga, prazni omoti gotove hrane. U sobi koju dijeli sa sestrama kreveti su na napuhavanje, a hrpice odjeće bez svog ormara. Satima isprobavamo odjeću njenih sestara i oponašamo glumice s televizije. Vrijeme drugačije prolazi. Skačemo po krevetima, letimo sve do stropa. Smijemo se. Plešemo. U Petrinoj kući nema pravila. Slobodna sam. Njena soba pleše pred mojim očima. Sunce dopire kroz prozor bez zavjese i igra se na našim licima. Sklanjam mokru kosu s čela i nastavljam plesati, plesati, plesati. Ruke nam se sreću u zraku.

„Blago ti se“, kažem. „Moja mama ima previše pravila.“ Petra šuti.

„Moram ić’ na ručak“, prevrnem očima. Siđem s kreveta, potrošila sam vilinsku prašinu koja me držala u zraku.

„Moj ručak je tu“, Petra napravi grimasu i pokaže na konzerve.

* * *

„Po čemu se čiope razlikuju od ostalih ptica?“ Nastavnica iz biologije strijelja nas pogledom.

Srećom, Mila iz prve klupe digne ruku. Zrak u učionici se razrijedi.

„Za razliku od ostalih ptica, čiope mogu letit čim izađu iz gnijezda“, zacvrkuće, od glave do pete odjevena u bijelo i ružičasto, kao da je sišla s reklame za Benetton.

„Tako je“, kimne nastavnica. „Čiope žive u zraku. Ako vidite mladunca, nemojte ga nositi kući. Tako ga nećete spasiti, već osuditi na smrt. Njihova krila preduga su za krletke. Ako ih se drži u zatočeništvu, postoji opasnost da više nikada neće moći letjeti.“

„Šta da radimo onda, ako ih nađemo?“ upitam.

„Najviše što možete učiniti za njih jest staviti ih na višu granu, da ih mačke ne pojedu. Poletjeti moraju sami.“

Za domaći rad moramo pitati ljude jesu li vidjeli čiope i napisati njihove odgovore u bilježnicu.

„Ima li pitanja?“ upita nastavnica na kraju sata.

Mila podigne ruku toliko naglo da sam bila sigurna da će nastavnici iskopati oči.

„Je li ovo za ocjenu?“

„Sve je za ocjenu, Mila dušo, od trena kad prođete kroz ova vrata.“

Uhvatim Petrin pogled i suspregnem smijeh. Ja sam jedina koja je pristala sjediti s Petrom. Zapravo, jedino smo je moje prijateljice i ja zvale Petra. Ostali su je zvali Kusićka, ili Štakorica, jer je Mate u vrtu ispred njene kuće vidio debelog štakora. Poznajući Matu, to mu nije teško palo, ali palo je Petri koja se u školu nakon gripe vratila s još jednim nadimkom prišivenim za leđa, poput brojnih zakrpa na njenoj odjeći.

Na velikom odmoru, dok sam trčala po čokoladnu krafnu, vidjela sam Petrinog djeda. Kao svakog dana, u rukama mu je bila vrećica sa sendvičima. „Sad će vam ona doć“, doviknula sam mu, a on se blago osmjehnuo i kimnuo glavom. Oko njega su se već skupili ostali unuci, kao gladni ptići.

„Opet samo majoneza? Neću jest’ to smeće.“ Duje je godinu dana stariji od nas i najveći frajer u školi. Nosio je odrpanu jaknu od trapera, a oko sebe je širio prejaki miris kolonjske vode. Očekivala sam da će Duje dobiti jezikovu juhu, ali djed mu nije ništa odgovorio, samo su mu oči bile tužne.

„Vidimo se posli u parku?“ upitala sam Petru, a ona je kimnula. Nisam htjela da dođe kod mene, jer je u zadnje vrijeme moja mama počela postavljati puno pitanja. Svakog dana nakon škole Petra bi me pratila kući. „Mogu li dobit’ čašu vode?“ upitala bi. Moja mama dala bi joj čašu soka i paketić keksa, koje bi ona halapljivo ubacila u sebe. „Dobro, ima li ta tvoja prija kući vode?“ pitala bi. „Razumim ja da nekad svrati, ali svaki božji dan. I uvik je gladna i žedna.“

Ja bih slegnula ramenima.

Zaustavljale smo ljude i pitale ih jesu li vidjeli čiope. Neki bi se nasmijali, neki odmahnuli glavom, a neki prošli pored nas kao da nas ne vide.

Kada nam je dosadilo intervjuiranje, otišle smo na Zvončac. Inače nisam smjela ići sama ni na Zvončac ni na Obojenu jer je mama govorila da se tu skupljaju narkomani, ali s obzirom da smo bile tako blizu, tog puta sam napravila iznimku. Nismo imale više novca: ja sam svoj potrošila ranije da nam kupim sladoled, a ona ga nikad nije ni imala.

„Vidi!“ rekla je i dohvatila nešto iz obližnjeg grma. Bila su to dva reketa za badminton. Ispod grma sjala je roza loptica.

„Nemoj to dirat’, dobit ćeš tetanus“, rekla sam važno, jer mi je to mama uvijek govorila. Nisam znala što je tetanus, jedino da ga nikako ne želiš dobiti.

„Ma jee, vidi ih, ka’ novi su!“ bila je uporna. Prevrtala je u rukama novootkriveno blago.

Dobacila mi je drugi reket i odmaknula se nekoliko koraka. Loptica poleti zrakom.

Igrale smo sve dok nije pao mrak.

„Ovo je baš bilo zabavno“, rekla je. Ovog puta, ja sam nju otpratila kući. Njena mlađa sestra u pelenama trči po dvorištu. Sunce se preselilo u žutu glavu maslačka. Petrinim licem prešla je sjena.

„Moram ić“, rekla je i nestala. Dugo sam gledala za njom i čekala odgovor na pitanje koje nisam znala postaviti, a onda polako krenula. Asfalt pod mojim nogama siv i ispucan. Noge, umorne od igre, vuku se kao da bi najradije išle u suprotnom smjeru.

Čujem pijukanje. Približim se napuštenoj kući i ugledam – gnijezdo čiopa! Mališani izgledaju kao da su se tek izlegli. Mršavi i goluždravi, sastavljeni su od gladnih usta.

„Di vam je mama?“ šapćem.

Slikala sam gnijezdo i zaputila se natrag do Petre da joj pokažem svoje otkriće. Ispred njene kuće je policijski auto. Iznutra i dalje dopire vikanje. Čujem lom posuđa, a onda i nešto teško kako pada na tlo. Bojim se. Noge, koje su maloprije bile teške, postanu kao opruge. Strah nadvlada znatiželju. Trčim do kuće.

„Šta se tebi dogodilo?“ pita me mama. Odmahnem glavom. Ne znam što bih joj rekla, u želucu mi je čvor, kao da sam pojela previše bombona. Nešto nije kako treba. Ne znam što.

U ponedjeljak Petra izgleda kao i inače. Dobile smo pet iz projekta, a učiteljica je posebno pohvalila moju sliku. Mila me zavidno gledala, jer ona nije uspjela pronaći ni jednu čiopu, a ja sam ih našla tri. Sutradan Petra nije došla u školu. Nakon što je nije bilo cijeli tjedan, prošla sam pored njene kuće. Bila je prazna. Nestale su čak i kokoši iz vrta. U želucu mi je bilo kamenje.

Prolazili su tjedni i mjeseci, a Petra se nije javljala. Iako sam i dalje imala svoje stare prijateljice, škola je trajala duže bez nje.

Vratila se tek na kraju školske godine. Obrazi su joj se zaokružili, a mršavo tijelo poprimilo djevojački izgled, poput glumica koje smo nekada oponašale.

„Hej, di si bila?“ upitala sam je. Ukočila se kada me vidjela, a onda je slegnula ramenima.

„U Španjolskoj“, rekla je, ne gledajući me u oči.

„A tvoja obitelj?“

„Svi smo išli“, zastane kao da je htjela još nešto reći, ali se predomislila.

„Šta je reć’ da ste samo tako otišli? “

„Moji su se razbolili, a mi smo morali ić’ s njima.“

„Jesu li barem sad dobro?“ upitam. Ona slegne ramenima.

„Bolje su.“

„Drago mi je“, rekla sam, a ona je lagano kimnula. Kut usana izvio joj se u neobično tužan osmijeh. Nisam je dalje ispitivala. Osjećala sam da smo na granici, kao hodači po žici u cirkusu. Ako je prijeđemo, više neće biti povratka.

Na sistematskom pregledu podijeljene smo u dvije grupe. Moje prezime svrstalo me zajedno s ostalima čija su prezimena započinjala slovima od A do J. Petra je u drugoj grupi koja dolazi kasnije.

„Mrzim igle“, kaže Jelena koja sjedi u redu kraj prozora.

„Mene igle ne smetaju, al ne mogu gledat’ dok mi vade krv“, doda njena prijateljica.

„Ja s tim nemam problema“, kažem. Ide mi na živce njihovo prenemaganje.

„Naravno da nemaš, kad se družiš s Kusićkom“, kaže Mila. „Ona je bar navikla gledat’ igle po kući.“ Zločesto se nasmije, a ostale joj se pridruže.

„O čemu pričaš?“ upitam.

„Daj, molim te. Pa svi znaju da nije išla u Španjolsku gledat muzeje.“

„Nego zašto, kad već sve znaš?“ isturila sam bradu.

„Od svih ljudi, ti bi to tribala najbolje znat“, zatreptala je.

„Znat šta?“

„Da su njeni narkomani.“ Mila zakoluta očima. „Išli su u komunu.“

„Ne virujem ti“, prekrižila sam ruke na prsima. Mila to sigurno govori samo da joj napakosti. Ako je to stvarno istina i moja mama to sazna, bit ću u kazni do kraja života.

Druga grupa već čeka u redu. Među njima je i Petra. Ne mogu je pogledati u oči.

Nikad prije nisam mami morala prešutjeti nešto toliko veliko. Pritiskalo mi je prsa dok sam jela ručak i dok sam na pitanje „kako je bilo u školi“ odgovarala uobičajenim „dobro“. Kako je moguće da ono što nikada nije izrečeno postane glasnije od riječi?

„Zašto me izbjegavaš?“ upitala me Petra nakon škole.

Zastala sam u dvorištu.

„Ne izbjegavam te“, odgovorim malčice prebrzo.

„Cila škola me izbjegava. Ka da imam kugu il’ nešto“, slegne ramenima.

„To je sve zbog Mile“, odmahnem glavom. „Priča svakakve gluposti.“

„Kakve gluposti?“

„O tebi. O tvojoj obitelji“, zastanem i osvrnem se oko sebe. Svi su već otišli.

„Sigurno ništa od toga nije istina“, kažem. Molim te, molim te da nije istina. Petra frkne nosom.

Otkako se vratila, Petra je zaradila već nekoliko opomena na račun svoje odjeće. Kratke suknje i otvorene majice pristajale su njenom novom tijelu, toliko da sam uhvatila nastavnika iz zemljopisa kako na njoj zadržava pogled na trenutak predugo.

Izvadila je sjajilo za usne iz školske torbe i nanijela novi sloj.

„‘Oćeš i ti?“ Pružila mi je sjajnu kutijicu.

„Ne, fala.“

Petra se nacerila.

„Neće te ugrist“, reče.

Vrati sjajilo natrag u torbicu. Krajičkom oka ugledam cigarete.

„Otkad ti pušiš?“ upitam. Ona se opet zahihoće, ali osmijeh joj je bio kao bljesak upaljača, ugasio se prije nego što je stigao do očiju.

„Navukla sam se zbog momka, on puši. Njemu je osamnaest“, reče važno. Frknem nosom.

„Krasan ti je momak. O tome možeš postat’ ovisna.“

Čim sam to izgovorila, požalila sam.

Petra je stisnula oči.

„Šta ti znaš o ičemu? U usporedi s mojim starcima, duvan je ništa. Al’ o takvim stvarima ne mogu pričat’ s tobom.“ Izvadi cigaretu i pripali je. Patentni zatvarač opet sakrije unutrašnjost njene torbe.

„On me jedini razumi, a razumi me jer je i on sve to proša. Prisilno ljetovanje sa svojom mamom, mislim“, mračno se nasmije.

„Znači istina je“, polako trepnem. „Ono šta kažu.“

„Šta kažu? Da sam ološ zato šta su mi starci drogaši? Da me triba izbjegavat’, ka da će i oni postat’ ovisni ako budu blizu mene? Čuvajte se, pazite se“, zapjevuši. „Moja pluća kisik pretvaraju u drogu.“ S tim riječima ispuhne veliki bijeli dim, toliki da joj zamagli lice. Šutim.

„Ne moraš bit’ takva“, kažem naposljetku.

„Kakva sam to ja? Eto, reci mi da sam u krivu. Da Mila i ostale tako ne razmišljaju.“

U tišini važemo svaka svoju nepravdu. U mojoj računici, njena pobijedi.

„Ža’ mi je. Nisam mislila ništa loše“, kažem.

„Znam da nisi”, Petra uzdahne. „Tila bi da ti mogu objasnit’. Al’ ne mogu.“

„Pokušaj“, kažem gotovo molećivo. Ona raširi ruke kao da se predaje. Čemu ili kome, ne znam.

„Ne mogu o takvim stvarima pričat’ s tobom. Jednostavno ne mogu. Nije to za fine cure.“

„Nisam ja nikakva fina cura, ja sam ti prija“, kažem odlučno. Gleda me kao da procjenjuje dubinu provalije ispred sebe. Zazvoni mi mobitel. Mama. Uzdahnem i javim se. Razgovor je trajao točno trideset sekundi.

„Moram ić’“, kažem Petri.

„Sad? Baš sad moraš ić’?“ upita me raširenih očiju. „Znaš kakva je moja mama kad je ručak u pitanju“, promucam.

Ona zavrti glavom. „Ne mogu virovat’“, kaže. „Eto, o tome ti ja pričam. Tebi je najveći problem u životu kad te mater zove na ručak. Znaš li ti šta bi ja dala da su mi ti problemi? Ne živimo svi u dvorcu“, kaže, baci dogorjeli opušak na tlo i ugasi ga potpeticom.

„Teško da je moja kuća dvorac“, kažem.

„U usporedbi s onim di ja živim, nije ni daleko“, kaže. „Petra…“ zaustim.

„Samo idi“, odmahne glavom, a onda ipak ode prva. Gledala sam za njom i razmišljala o čiopama, vječno zarobljenima između dva leta, između dva svijeta.