U potrazi za jugom | Sara Tvrdić

GRIJEH

Nisam bila jedna od onih kojima su, naizgled preko noći, narasle grudi i zaoblili se bokovi, kao Lauri. Moje tijelo prikradalo se polako, rastući neopazice, sve dok me jednog dana otac nije pogledao i trepnuo dvaput, kao da me vidi po prvi put.

„Narasla si“, rekao mi je, a ton mu je bio pun čuđenja, pomiješan s prijekorom. Suzbila sam poriv da se ispričam i prkosno isturila bradu.

„Kratka ti je ta suknja. Ne možeš takva vanka. I šta si to stavila na usta? Odma’ to briši!“ rekao je.

„Zašto?“ upitala sam. Na njegove riječi, automatski sam dotaknula usne i tako pokvarila pažljivo nanesen crveni ruž.

„Zato jer sam ja tako reka’ i gotovo! Nisi neka… neka… prijateljica noći, već moje dite!“ rekao je i pocrvenio još jače od moje nesuđene šminke. Nisam ga dalje zapitkivala. Šutke sam se otišla presvući. Cijelo vrijeme razmišljala sam o tome što znači „prijateljica noći.“ Zvučalo mi je misteriozno i uzbudljivo, kao tajna agentica koja radi samo po mraku. Zaključila sam da zapravo ne bih imala ništa protiv toga da postanem prijateljica noći.

Otac je pokucao na vrata moje sobe. Pružio mi je kožnu futrolu. U njoj je bio džepni nož.

„Šta će mi to?“ pitala sam ga zbunjeno.

„Moraš se moć’ zaštitit‘“, rekao mi je. „Muški su opasni. Žele samo jednu stvar, ako ne paziš na sebe, iskoristit će te i odbacit. Uvik moraš bit’ na oprezu.“ Nisam mogla vjerovati što čujem.

„I ti si muško“, odbrusim mu.

„Nisam ja muško, ja sam ti otac. To je drugo“, rekao je. Čelo mu je bilo orošeno znojem. Uzela sam nož, ali čim je otac izašao, gurnula sam ga na dno ladice s rubljem, dublje od grudnjaka koji su za mene bili preveliki, ali sam živjela u nadi da ću ih jednog dana moći nositi.

Tek kad sam otišla u Zagreb na studij, prvi put sam udahnula zrak punim plućima. Nosila sam što sam htjela i izlazila gdje sam htjela. Odjednom su mi svi ljudi koje sam u Splitu znala iz viđenja postali najbolji prijatelji, zvali su me na kave na kojima smo se s nostalgijom prisjećali zajedničkih uspomena iz rodnog grada, što je išlo poprilično teško u nedostatku istih uspomena. Jedino što nas je spašavalo bile su otužne proslave povodom lokalnih svetaca i drugih blagdana. Tada smo mogli reći: „Je l’ se sićaš, kad je na Svetog Duju…?“ U olakšanju bi kimali glavom, sretni što smo ipak pronašli zajednički jezik. Tata me isprva zvao svakog dana, a onda malo rjeđe. Vjerujem da mu je olakšanje donosila i činjenica da sam stan unajmila kod njegove daljnje rodice, pa se nije morao brinuti da neće saznati što se sa mnom događalo.

Petar je na fakultete gledao kao na prolaženje razina na kompjuterskim igricama. Prvo je malo studirao sociologiju, pa se prebacio na pravo, da bi na kraju dostigao razinu koju je najteže proći i završio na medicini, gdje najmanje tri godine govori da su mu ostala samo dva ispita. Petar je čvrsto vjerovao da najbolji ljudi nikada ne odrastu i da život ne treba shvaćati previše ozbiljno.

Ukratko, Petar je bio sve što moj otac nije. Zbog toga me poprilično iznenadilo to što sam na njega reagirala jednako kao i na oca: imala sam očajničku potrebu svidjeti mu se i steći njegovo odobravanje.

„Reci mi svoju najveću fantaziju“, šaptala sam mu, a on bi me gledao zbunjeno, kao da je gotovo nedolično što ga to pitam, unatoč tome što smo izlazili mjesecima.

„Pa ne znam“, rekao bi i počešao se po glavi. Mrzila sam njegovu neodređenost. Htjela sam mu ugoditi. Bio je prvi muškarac uz kojeg sam se osjećala ženstveno, ne kao dječak, već kao mala krhka vila. To mi se svidjelo i nisam ga se bila spremna odreći.

„Kakvo rublje voliš?“ bila sam uporna. On bi se nasmijao.

„Nije me briga za to, već za ono šta je ispod.“

Malo se odmaknem i pogledam ga u oči. „Ozbiljno te pitam!“ rekla sam i udarila ga po ruci.

„Pričaj sa mnom. Daj mi nešto. Boju, stil, materijal.“

„Uf, sad puno pitaš“, rekao je, ali nisam se dala pokolebati.

„Ako baš moram birat’, onda crno. Obično, bez čipke i sličnih čudesa. Bez previše kopči. Da se lako skida“, reče i pogleda me onim pogledom od kojeg me obuzimala toplina u trbuhu. Moja misija je postala traženje savršenog kompleta crnog donjeg rublja. Pretraživala sam dućane, luksuzne i one malo manje, sve dok nisam našla savršen par. Obukla sam ga prije nego što je Petar došao. „Puno lipo“, rekao je i pogledao me pun divljenja. U idućem trenu, moje rublje našlo se na podu, kao crne latice ogoljelog cvijeta. Voli me, ne voli me, razmišljala sam. Sve je tako jednostavno, kao dječja igra.

Petar je došao vidno uznemiren. „Izbacit će me na ulicu!“ zavapio je. Vlasnik stana se ženi i tjera ga da se iseli u što kraćem roku kako bi mogao preurediti prostor.

„Možeš doć’ kod mene za prvu ruku.“ Izrekla sam te riječi bez previše razmišljanja, a čak i da sam ih htjela povući, nisam mogla nakon što sam vidjela njegovo ozareno lice.

„Stvarno? Spasila si me!“ govorio je i zahvaljivao mi više puta nego što je bilo ne samo potrebno, već i ugodno za čuti. Nisam ocu rekla ništa o svom novom cimeru. Znala sam da ne bi shvatio. Doduše, još malo pa će semestar biti gotov. Ako sve bude u redu, tad ću mu reći. Da se propisno upoznaju.

Voljela sam našu novu svakodnevicu. Igrala sam se domaćice. Kuhala sam i prigovarala Petru jer ostavlja čarape posvuda, ali zapravo mi nije smetalo. Sada ga imam samo za sebe, mislila sam. Sad nema gdje otići.

„A da ti uopće ne tražiš stan?“ upitala sam ga jednog dana za ručkom, tobože nevino.

„Kako to misliš? Pa ne mogu zauvik ostat’ s tobom“ rekao je zbunjeno. U tvom stanu, mislio je u tvom stanu, a ne s tobom, prevodila sam sama sebi. Nije tako mislio. Kako bi i mogao, kad sam brinula o svemu što mu je trebalo? Nije imao razloga otići.

Sjedio je u kafiću sa studenticom s moje godine. Došla sam mu se javiti, a on je bio upadljivo hladan. „Ovo je Lea“, rekao je i upoznao me s djevojkom duge tamne kose koju sam znala iz viđenja. Ona se nasmiješila i pružila mi ruku. Ostavila sam je u zraku. Petar se nelagodno promeškoljio. „Lea, ovo je Ema. To mi je cimerica“, rekao je i nasmijao se, a Lea mu se pridružila.

Kasnije, kad sam došla kući, saznala sam tko je Lea. I da nije bila jedina.

„Ti si mi najvažnija“, govorio je. „Ono što mi imamo, našu kemiju, nemam ni s jednom drugom. Moraš mi oprostit’. One su sve nebitne. Uostalom, šta će ti tip kojeg niko drugi neće?“ govorio je.

Trebala sam otići, znam. To bi mi rekle prijateljice, da sam ih pitala. Ali nisam. Bilo me sram. Pa sam šutjela. I ostala. Sve dok sam ja ta kojoj se uvijek vraća, mogu s tim živjeti, govorila sam samoj sebi. Nisam sigurna jesam li u to zbilja vjerovala.

Probudila me uporna zvonjava mobitela. Otac je bio bliži sa svojom daljnjom rodicom nego što sam isprva mislila.

„Neću ti plaćat’ stan da se nalaziš s nekom barabom!“ vikao je otac.

„Nije on nikakva baraba, mi smo u ozbiljnoj vezi!“ povikala sam natrag. „Ako ti se to ne sviđa, baš me briga!“ zalupila sam slušalicu. Petar na moje riječi sneno otvori oči, ali ne kaže ništa. Protumačim to kao znak da se ne želi miješati u sukob između mene i oca.

Kasnije tog dana kaže mi dvije najopasnije riječi na svijetu: „Moramo popričat’.“

„Ne znam kako počet’…“, govori i znoji se isto kao moj otac kada mu je nelagodno.

„Nisam tija prisluškivat’, al sam čuja šta si rekla ocu. Da smo mi ka’ nešto ozbiljni“, kaže i broji pukotine u nelakiranom parketu.

„Kako to misliš, ’ka ozbiljni? Živimo skupa, jedemo skupa, spavamo skupa. Perem ti robu i kuvam obid…“, nisam se zaustavljala. Nisam mogla vjerovati što mi govori.

„Nemam ja tebi šta prigovorit’. Ne radi se uopće o tome. Dapače, da malo manje radiš, bilo bi mi lakše, eto“, kaže mi. Na čelu su mu dvije duboke bore.

„Ne mogu virovat. Ne mogu jebeno virovat“, kažem mu.

„Žaj mi je ako je došlo do nesporazuma. Jebiga, nisam spreman na ozbiljnu vezu sad. Možemo jedino bit prijatelji s povlasticama, ako ’oćeš“, kaže s tračkom nade u očima.

Želim ga ozlijediti, moram obuzdavati ruke da ga ne bih počela tući.

„Kupi se iz mog stana“, kažem i prekrižim ruke na prsima. Ne mogu ga ni pogledati.

„Ema…“, govori i poseže za mnom, ali ja sam brža. Otrgnem se iz njegovog zagrljaja kao da ima zaraznu bolest.

„Imaš dva sata. Kad se vratim, bolje bi ti bilo da te nema“, kažem. Izlijećem iz kuće odjevena samo u košulju, iako je studeni. Besciljno se vozim tramvajima, tu je barem toplo. Glupača, eto što sam. Mislila sam, ako se samo dovoljno trudim, odabrat će mene. Dokazat ću mu da sam bolja od ostalih. Ali ipak nisam bila dovoljno dobra, moje ruke nisu bile dovoljno jake da ga natjeraju da ostane. U meni odjekuje poznato ništavilo. Naravno da nisam dovoljno dobra. Moja vlastita majka napustila me s lakoćom, a kamoli netko tko nije moja krv. Odlučujem da ću od sada biti samo s momcima koji me vole više nego ja njih. Ovo je za mene previše ekstremni sport.

Kada isteknu dva, pa i tri sata, zaputim se kući, nešto mirnija. Tu zateknem Petra, koji je upravo izašao iz tuša. Ogrnut je kućnim ogrtačem, a na nogama su mu papuče. Sve njegove stvari još uvijek su na istom mjestu.

„Dobro, šta ti izvodiš? Zašto si još tu? Lipo sam ti rekla da se gubiš!“ vičem. Pokušava me umiriti, kao divljeg konja.

„Znam da si ljuta, ali čekaj, pričat ćemo…“, govori, a ja se tresem od bijesa. Mogla bih ga zadaviti, točnu tu. Jurim u sobu i tražim nož koji mi je otac poklonio. Kad se vratim, glas mi je opasno miran. „Ako se ne pokupiš van iz mog stana ovog trena, majke mi, ne odgovaram za svoje postupke.“ Petar se nasmije, ali onda ušuti kada ugleda moj izraz lica.

„Misliš da bi me bila u stanju ubost?“ kaže. Opasno mi je blizu. Osjećam njegov miris i njegov dah na svojoj koži. Oštrica dotiče njegova gola prsa. Na bijeloj koži pojavi se kapljica krvi. Stišćem nož svom snagom, želim ga zabosti ravno u njegovo srce, u njegovo hladno, mrtvo srce. Opsujem i dopuštam da mi uzme nož. Obješenjački se nasmije. Nož pada na tlo. Malo pored njega, padamo i mi. Drži mi oba zapešća iznad glave, jednom rukom. Kaplja krvi s njegove kože seli se na moju, kao da smo oboje ustrijeljeni jednim metkom, iako znam da će meni trebati dulje da zacijelim. Uz neonsko svjetlo, na prašnjavom kauču, vodimo nešto što je jako različito od ljubavi.

Kasnije, kad se probudim, već je nestao. Više nije bilo ni njegovih stvari. Ostavio mi je samo jednu košulju, onu koju sam voljela nositi po kući. Grlim je i iskupljujem naše grijehe svojim suzama.

Tog vikenda neplanirano odem kući.

„Prekinili smo“, kažem ocu bezbojnim glasom. Pored nogu su mi rasuti koferi.

„Fala bogu“, dahne otac s olakšanjem.