Karte, molim! | Marko Dejanović

IME I PREZIME

Bla. To je jedino što mi pada na pamet. Jedino, ne jedino pametno, ne jedino glupo. Ne, samo jedino. Isključivo jedino bla. Ne traje ova tišina naročito dugo, ali tišina je kao pas, kod nje se vrijeme mjeri drugačije. Ono što je tišini sekunda, nama je godina. Dobro, možda sam pretjerao s godinom, ali stvarno nisam ljubitelj tišine u društvu. Da sam Seinfeld, pitao bih „Šta je to s tom tišinom?“ i zauzeo onaj kul gard koji bih zasolio s dramatičnom pauzom, zapravo dramatičnom tišinom.

Ivan ustaje, pruža mi ruku. Ustaje jer mu je kondukter lagano kimnuo, dao mu znak. Dok sam ja paničario.

– I? – progovara kondukter dok ja gledam Ivana kako odlazi. Dok mu gledam u leđa i ne znam nijedan odgovor na kondukterovo pitanje. Osim toga, kakvo je to pitanje? I? I! To je pitanje od jedne riječi, od jednog slova.

– A eto.

– Kakav je to odgovor?

– Kakvo je to pitanje?

– Preseravaš se malo, Dejanoviću.

– Ma dajte, recite mi kako mi znate ime?

– To je prezime, nije ime.

– A ja se preseravam – mrmljam odlučan da ne dam kondukteru vremena da reagira.

– Otkud mi znate prezime onda?

– Vidio sam ti putovnicu na granici.

– Niste, dao sam je samo policajcu.

– Taj policajac, to sam bio ja.

– Niste, vidio sam policajca. Niste mu ni slični, iako se svi vi uniformirani držite slično.

– Razbahatili smo se, vidim.

Bio je u pravu. Malo sam se razbahatio. Kao da sam u nekom trenutku u međuvremenu shvatio da kondukter želi sjediti kraj mene i ubijati mi vrijeme puta. Da ima neku potrebu za tim i da neće tek tako odustati. Zbog malo bahatosti.

– Kako mi znate ime? – ponavljam.

– Vidio sam ti putovnicu – ponavlja.

– Gdje i kada? – izgovaram kao da recitiram.

– Na srpsko-hrvatskoj granici – izgovara kao da imitira moj recital.

– Ma nisi bio na granici, čovječe. Ti si kondukter, ne radiš na granici – izgubio sam ritam i samo govorio.

– Radim dva posla, kondukter i granični policajac – kondukter me gleda i izgleda beskonačno strpljiv.

– To nema nikakvog smisla. Ne postoji. Nigdje!

– E sad, smisao. Šta ima smisla? Ima li smisla da je elektron istovremeno materija i energija? Nema. To su suprotnosti. Elektron je besmislica. Najmanja tvar koja nas čini je besmislica. Sastavljen si, Dejanoviću, od besmislica. Ti si energija i materija, istovremeno. I to ne istovremeno u nekoj mirnoj koegzistenciji. Ne, ne. Nisi ti energija + materija. Ti si emnaetregriijjaa. A to ne možeš biti jer emnaetregriijjaa nije ništa. Ali ti jesi nešto. Znači nisi, ali jesi. Bes-mi-sli-ca.

Kondukterova igra riječima je zabavna, ali i zamorna.

– Mene samo zanima odakle mi znate ime.

– Prezime – kratko me je prekinuo.

– Prezime?

– Besmislica – izgovara na brzinu, kao da na televiziji čita upozorenja u reklami za tablete. – Zašto da se bavimo besmislicama? Možda je zabavno, ali nas nikuda ne vodi.

– Ja samo želim znati odakle mi znate ime.

– Znam ti prezime, da. Je li to toliko strašno? Je li stvarno toliko važno da gubimo ovo malo vremena što ga imamo na to? Ako jest, onda sam nešto krivo procijenio. Ne vodi nas ovo nikuda. Baš nikuda.

Sjedim i šutim. Odgovor neću dobiti. Jasno je.

– Vodi li nas ovakav razgovor ikuda? Imamo li kakvu pouku za izvući iz njega?

– Nemamo – odgovaram kako se očekuje da odgovorim.

– A ne… – kondukter diže kažiprst desne ruke u zrak, kao upozorenje. Da sam stigao, pomolio bih se nekom Bogu. Bio bih ga zamolio da kondukter ne učini tu takvu strašno klišeiziranu gestu.

– Ne, ne. Ima pouka za izvući i iz ovoga. Koja je pouka, Dejanoviću, znaš li?

– Ne znam.

– Probaj, razmisli.

– Pouka je… da se ne može uvijek na sva pitanja dobiti odgovor.

– Ne. Nije to pouka. To je istina. Pouka je da smo svi suprotnost samima sebi. Mi smo kao minus i plus.

Ja sam korov, a ti hibiskus. E moj Huljiću, pokvario si mi svojim stihovima osnovnu matematičku operaciju. Kao ona Pavlovljeva džukela moram tu rimu uvijek izreći do kraja. Gdje si samo tražio rimu na plus? U rječniku, u nekoj enciklopediji biljki. Publika, evo vam šipak! Kondukter se smiješi. Imam osjećaj da je čuo moje misli pa ga zabavljaju. Imam osjećaj da je namjerno rekao minus i plus pa da ja moram reći korov i hibiskus.

– Nego, Dejanoviću, da mi prestanemo s besmislicama i počnemo pričati kao ljudi? Šta kažeš? Hoćemo li pričati k’o ljudi, k’o Amer i Rus?

Širim ruke u znak ogorčene zbunjenosti.

– Ajde, šalim se – kondukter mi ne da doći do riječi.

– Za ozbiljno, mislim da bismo mogli pričati o nečemu normalnijem. Ima ovdje još zanimljivih ljudi. Ako te se Ivan nije nešto dojmio, nije problem. Pun je vlak.

Vlak nije pun. Vidi se to na prvi pogled. Ali znam da se nema smisla prepirati s kondukterom. Sad znam.