Sinestezije | Dunja Matić

DOGOVOR

(volio je patetične žene)

Zaključala je vrata salona i ubacila ključ u sandučić jer je tako sigurnije. Hodala je brzo, više prijeteći nego uplašeno, kao da ide prema nečemu, a ne kao da od nečega bježi. lako uvijek bježi. Prolazeći pored Mrtvog kanala razmišljala je o djedovoj barci isprane Surfer Blue boje, zvuku motora, o ljuskama sirove ribe. Noć je bila hladna. Odjekivali su poljupci potplata i poda. Na mostu nad rijekom stajao je muškarac. Ulovio ju je za nadlakticu, ulovio ju je svojom velikom udicom kao ribu. Učinio je to onako kako bi to učinio da se poznaju. Otresla je ruku sa sebe i požurila naprijed.

„Jeste li se ikada pokušali ubiti?“ pitao je i ona se okrenula, nekoliko puta i lijevo i desno i onda se konačno okrenula prema njemu.

„Ne? Ja se svaki dan pokušavam ubiti. Možeš pomoći? To je šifra inače, jeste li i vi koristili tu šifru? Možeš pomoć. Dosta elegantno. Ne? Niste. Nema veze. Možete li mi pomoći svejedno? Za ozbiljno sad. Mrtav sam ozbiljan. To je moj najveći problem. Molim vas. Pomozite mi.“

„Kako?“ pitala je, iako nije izgledalo kao da će ga pitati išta, izgledalo je kao da će samo gledati kroz njega još neko vrijeme, a onda se okrenuti i otići.

„Ubijte me.“

„Ne mogu.“

„Samo tako? Pa niste ni pokušali.“

„Zašto biste to tražili od mene?“

„Ne možete na to gledati kao na pomoć? Mislim, ako sam došao do toga da molim nekog da me ubije, onda mi je očito jako loše. Ako je do toga došlo. Možete li zamisliti koliko mi loše mora biti, ako je do toga došlo?“

„Nekome kome je stvarno toliko loše trebala bi pomoć da se ne ubije, a ne da se ubije. Zašto to ne možete napraviti sami?“

„Zato što je tužno.“

„Pa moram i ja onda biti tužna s vama?“

„Mislim da već jeste.“

„l? Koliko ste još ljudi rastužili noćas?“

„Vi ste mi prva. Sve sam uvijek postizao iz prve.“

Naslonila se leđima na ogradu i iz torbe izvadila kutiju cigareta.

„Ostali ste?“, pitao je, provjeravajući očito. Uvijek je volio provjeravati očito, volio je biti siguran u stvari.

„Ne izgledate mi sposobnim za silovanje.“

„Ne bih nikada. Nadam se da vas to ne vrijeđa.“

Nasmijala se s dvije cigarete među zubima. Pripalila je i pružila mu jednu.

„Znate li da nikada nisam vidio ženu da brije noge?“

„Neku određenu ženu?“

„Ne. Bilo koju ženu. Nisu ostajale dovoljno dugo da bih vidio kako briju noge.“

„Razumijem.“

„Zašto ste vi ostali?“

„Zašto se želite ubiti?“

„Ja se ne želim ubiti. Ja želim da me vi ubijete.“

Skliznula je niz ogradu i spustila se u čučanj.

„Ja sam nekog već ubila.“

„Sebe?“

Poželjela je povratiti.

„Svog muža.“

„Nisi mi nikada rekla da si ubila svog muža.“

Poželjela mu je polomiti noge. Brzopotezno i lako kao red čokolade.

„Mislila sam da smo u ulogama.“

„Jesmo. Svejedno mi nikad nisi rekla da si ubila muža.“

„Bi li to promijenilo nešto?“

„Vjerojatno.“

„Dobro, nisam ga ubila ubila. Ali ako sam njega polovično ubila i sada vas ubijem polovično, mislim da se to zbraja u punokrvno ubojstvo. Razumijete? Neću vas ubiti.“

„Upropastit ćete moj cjeloživotni lanac uspjeha. Uzet ćete mi jedino što imam.“

„Kad već nemate ništa drugo za dati.“

„Svejedno ste tu. Mogu li vas samo pitati, gdje biste bili sada, da niste ovdje?“

„Ne želite znati kako sam ubila muža? Otrovao se.“

„Ne, ne želim. Svi muževi mojih žena umiru. Samo ja ostajem živ. Ozbiljno vas pitam. Gdje biste bili da niste ovdje?“

„Našla bih se s nekim.“

„Netko vas čeka?“

„l bolje mu je tako. Moja je majka uvijek govorila da je sreća lijepa samo dok se čeka. Ali, pretpostavit ću da vas ne zanima ni moja majka.“

„Ne, ne zanima me vaša majka.“

„Niti itko drugi osim mene.“

„Tako je. Znači netko vas …“

„Čeka. Ali, isto tako biste trebali znati da, ako vas ne zanimaju ljudi oko mene, onda vas zapravo ne zanimam ni ja. Ja jesam ljudi oko mene. Nije ih ostalo puno.“

„Ja sam ovdje.“

Okrenula se prema rijeci. „Ona mi je onda sretnije rješenje.“

„S kim si se trebala naći?“ Njegove su je ruke omotale. Stisnuo ju je onako kako je dugo zamišljao stisnuti žensko meso, kao komad sirovog tijesta koji mu se lijepi za prste.

„S jednim čovjekom“, odgovorila je i okrenula se prema cesti, prema prepunim parkiralištima, pekari preko puta, fotoradnji. „Kojeg sam“, prebrojavala je ugostiteljske objekte, „upoznala online“.

„Zvuči obećavajuće.“

„Trebali smo se ubiti zajedno.“

„Jasno. Nalaženje ljudi samo za seks postalo je prelako.“

„Ali ja nikada nisam došla.“

„Želite da ostane živ? Unatoč tome što znate da ga boli?“

„Možda bi ga sa mnom boljelo manje.“

„Boljelo bi ga više. Trebali biste ga ubiti dok se još može nadati da bi ga s vama boljelo manje. Trebali biste ga ubiti dok još može umrijeti nadajući se.“

„Umrijeti nadajući se? Stvarno? Jebote. Znala sam da ne možeš reć’ ništa stvarno. Znala sam da uživo neće bit’ bolje. Ti si već mrtav! Ti si baš potpuno mrtav iznutra.“

„Rekla si mi da voliš takve. Mrtve iznutra. Prepoznala si me.“

„…Uvijek si govorio da se mi prepoznajemo, ali nije dovoljno da se ljudi samo prepoznaju, ljudi se moraju pozvati, ti me nikada nisi pozvao.“

„Trebala ti je pozivnica?“

„…Ja sam čekala nekoga tko ne postoji. Ti ne postojiš. Samo sam te pretpostavila. Ja sam uvijek sve samo pretpostavljala. Da skočim preko ove ograde još bih se i spasila od svog tog pretpostavljanja.“

„Da skočiš preko ove ograde samo bi se smočila. Možda bi se prehladila. Ne bi se ubila.“

„Svejedno je, zapravo. Svejedno svaki dan malo ubijamo jedan drugoga, a da nismo nikada ni postojali.“

„Jako si patetična.“

„Mislila sam da ti voliš takve, patetične“, odgovorila je, prebacivši se s druge strane ograde, pridržavajući se samo prstima, dok nije gledao.