Minuta 88 | Jurica Pavičić
0: SJEVERNA LUKA
Žičana je mreža na dva mjesta bila otkačena od stupa, što je bilo sasvim dovoljno da se može provući čovjek. Žele lagano povuče žicu, zakorači prvo jednom, zatim drugom nogom, a potom žicu vrati kako je stajala. Metalna je ograda zazujala u tišini.
Osvrnuo se po praznom platou carinske zone, ali nije vidio nikog. Prvu je zapreku prešao lako, onako kako je Frik rekao.
Frik je kazao da će stražar biti u portirnici i da će gledati TV. Žele kroz mutno staklo proviri u kućicu i spazi stražara. Na prenosivom TV-u gledao je košarku.
Pognut je prošao pod prozorom stražarnice i pretrčao praznu betonsku širinu. Kako mu je Frik i navijestio, na doku je ugledao teretni brod sa spuštenim ljestvama. „Stella Nordisk“: tako mu je Frik rekao da će se zvati – tako se i zvao.
Priđe ljestvama. Oprobao ih je nogom da vidi čine li pri penjanju preveliku buku. Činile su. Osvrne se ne bi li smislio drugi put, a onda zaključi da ga nema. Stupi na prvu skalu i počne se penjati.
Na palubi nije vidio nikoga. Vidio je samo mutno svjetlo nad ulazom u oficirski salon i čuo preglasni zvuk TV-a iz neke od kabina. Frik mu je rekao da se ne treba brinuti zbog mornara po kabinama i u salonu, jer su oni davno ponapijani i spavaju. Trebaš se brinuti samo zbog dežurnog oficira, rekao je.
Prvo treba pogledati u sanduke, pa u čamce za spašavanje, pa na komandni most. Sanduci, čamci, most – ponavljao je kao mantru i pogledom tražio palubni sanduk.
Bio je zaključan teškim lokotom, nije bilo šanse da ga otvori. Osvrne se i potraži čamce za spašavanje. Priđe prvom i ušulja se pod ceradu. Napipao je samo jednu raketu, i u idućem još jednu. Ispod pet komada ne isplati se ići, rizik je prevelik, rekao je Frik. Imao je samo dvije. Znači, morat će na komandni most.
Ušao je kroz vratašca u unutrašnjost broda. Našao se usred kuhinje koja je bila mračna i čista. Oprani metal sjajio se u tami. Mirisalo je na deterdžente. Otvorio je vratašca na suprotnoj strani i u mraku se počeo penjati uz stube.
Časnički hodnik bio je osvijetljen, a komandni most na njegovom kraju. Protrčao je hodnik, ušao na most i ugledao svežanj. Bio je u originalnom pakiranju, na mjestu gdje je trebao biti. Gurnuo ga je pod džemper i požurio natrag. Bio je na dva ili tri metra od stuba kad je začuo zvuk iza leđa. Jedna su se vrata otvorila. Iz sobe se začuo prigušeni zvuk radijskog programa i glas čovjeka koji govori na nekom nazalnom jeziku. Žele ubrza korak da se domogne mraka.
To je bila pogreška. Potrčao je bučno, časnik se osvrnuo i ugledao ga.
Žele ga promotri u hipu. Niži i bradat tip, u crvenoj dolčeviti, s mobitelom u ruci. Pogledi su im se susreli. A onda Danac ili Šved ili što god bio baci mobitel i počne vikati nešto kao „vartan, vartan“. Žele se sruči niz stube. Ugleda niz jednakih vrata. Iza jednih se nalazila kuhinja. Otvori ih i uđe.
Ali, pogriješio je vrata. Soba u koju je ušao nije bila kuhinja, nego nekakvo skladište. Spotakao se o kartonsku kutiju naranči i pao. Bakse piva i mineralne vode zazveckale su u mraku tako bučno da se Želi činilo da je pukao grom.
Izvana se čuo glas bradonje. Dozivao je ostale. Uskoro su se čuli i drugi glasovi, barem dva ili tri različita muška glasa. A onda je zavladala tišina. Nje se Žele više bojao.
Tražili su ga, znao je. Utihnuli su i redom premetali brod, oboružani baterijski svjetiljkama. S vremena bi na vrijeme kroz prozor skladišta ugledao trak baterijskog svjetla s gornje palube ili odnekud s prove.
Frik je rekao: ako te otkriju, sakrij se. Zabij se negdje, šuti i čekaj, čekaj dok te god služi strpljenje. To je bio dobar savjet. Žele ga se namjeravao pridržavati.
Trak svjetla se približio. Žele klekne i sakrije se iza stalaže s nekim suhim pecivima. Iz skrovišta je vidio prozorsko okno. U oknu je uskoro ugledao ono isto lice, crvenog bradonju: gledao je uokolo, a onda provirio kroz okno u skladište. Očito nije vidio ništa, pa je podigao bateriju i naciljao kroz prozor. Pomicao je trak svjetla lijevo i desno, ali je Žele ostao u sjeni.
Crveni se udalji. Frik je rekao da treba mirovati što duže. Jedan sat, odluči Žele, jedan će sat biti dosta. Pogledao je na sat, zahvalan Bogu što se na Pazaru nije cjenkao i uzeo sat bez fluorescentnih kazaljki. Jedan sat, najmanje: htio je biti siguran da će se Šveđani razići.
Brod se postupno smirio. Glasovi se više nisu čuli, posljednja svjetla su se gasila. Iz sobe dežurnog dopirao je zvuk radio programa na dugom valu. Vrijeme je sporo teklo. Kad je po Želinoj računici prošlo 55 minuta, polako je odškrinuo vrata skladišta i provirio na hodnik. U par koraka se nađe na palubi, pa na stepenicama, pa na betonskom gatu. Ovaj put nije trčao jer se bojao da ga Danci ne čuju. Polako se došulja do stražarnice. Pokraj prozora je prošao onako kako i u dolasku – prignut. Košarka je odavno završila, a stražar je drijemao s nogama na stolu.
Ograda je bila duga i monotona, pa je jedva pronašao mjesto gdje je žica bila labava. Prošao je kroz ogradu i pogledao na sat: bila je gotovo zora.
Frik je bio zabrinut. – Di si ti, u pičku materinu – rekao je, a Žele hitro uđe u auto.
– Pusti, pusti u kurac. Zamalo su me.
– Imaš li?
– Imam, sedam komada.
– Dobro – odgovori Frik – dobro je ispalo.
Žele ih pogleda. Ležale su nevine kao bebe na suvozačkom sicu. Njih sedam: sedam signalnih raketa koje su ukrali i koje će spremiti. Spremit će ih za finale, ako Klub prođe.
Razišli su se svatko svojoj kući, a istok se već crvenio.
