Sunce na šalteru | Julijana Adamović

INTROSPEKCIJA

…

miriše na predaju
i sivo se nogostupom nosi
na čelu tragovi
separacijski strahovi
objektni odnosi
užas samoće
krivi izbori

…

kad se moj tobogan zaravni
hrđa kad mu uspon i pad izjede
kad se ruže otmu i ogole
trnje pod noktom da ne osjetim
kad ne bude ničega
jer već dugo ne vidim
kad je svejedno
mrak ili dan
let ili pad
kad ostanem samo Ja
bez primisli
da mi netko ili nešto
da mogu, hoću i trebam
hoće li onda ili neće
nikada

…

istresem pred tebe
vreću sebe
cijelu mene moju
dobru
i sve lijepo nespretno
iz krvave maramice nevađeno
s ušicama prošlih milovanja
sa zabludama
sitnim pakostima
dok trepneš omakne mi se Persona
psihopomp na vrhu nosa
konci vise potrgani
huškači snova u kut su stjerani
ne okreći oči
jer ne vidim ništa
istim pogreškama krila su nam slijepljena

…

koliko imam godina
zaboravila bih
da mi se ne vide bore
mislila bih da rastem unazad
da se razvijam protivno
svim zakonima
da nemam podatak
kako mi je jučer bilo četrdeset
četrdeset i nešto sitno
zapravo tri
mislila bih da nitko ne zna
da sam se s toliko i rodila
skoro toliko
nakupilo mi se u jednom danu
i sad se vraćam
tamo gdje sam nestala
još malo i bit će mi tri
točno toliko sam se obezvremenila
čekajući da se vrati
onakojajeotišla
da je tu, uopće ne vjerujem.
ja još čekam da se vratiš.
djetetu u meni nedostaješ
četrdeset i tri puta
mama.