Sunce na šalteru | Julijana Adamović

OVAJ PUT NEKA VODIM JA

slušaj me pažljivo!
odškrinutog oka,
figu iz džepa gladnima mačkama daj.
u planu nam stopa hrabrosti treba
i dva tintna križa – početak i kraj.
da ne lutamo previše (za sreću):
i pačvorak procvalog neba
s velikim zubatim Suncem na vrhu,
da svijetlo nama – hodačima dâ.

priznajem, nema mi druge,
i s planom pod rukom srce mi na dlanu drhti.

što da ti lažem?
k’o tri sam miša pokisla siva.
i lijevi sam i desni.
pa i onaj posred,
najmanji, ali rana živa.
živa sol na obrazu bivših ljubavnika.

priznajem, strah me.

ali, zato lažem da me samo malo…

varam, pa stare mape crtam
i na svakoj po jednog Tebe.

prije nego krenemo, potegnimo malo ruma iz čepa,
pa dok u bocu kradom vodu sipam,
pravi se da ne vidiš gdje sam.

ku–kuc!

čekaj da ti važne upute dam:
„Prati me ili hodaj kraj mene tragom tinte“.

ne tražim puno, je l’ da?
samo hodaj i šuti.

ovaj put, ovaj plan, ovaj dan imam ja.