Između dva snažna dima | Krešimir Bagić

Lubenica je na stolu.

Kroz zatvorena vrata čujem viku na hodniku,
viku hodnika.
Dižem se od stola. Stol se zbog mene diže.
Diže nam se.
Ja sjedim. Stol stoji. Kažem: dižemo se.
Šutim kao parketna pločica. Parketna pločica
škripi kada se stol pomiče.
Ne škripi stol. Stol šuti. Kažem: parketna
pločica škripi, ne škripi, škripineškripi,
škripineškripi …
Urlam (valjda od stida).
Stol nikada nije mican. Stalno mu se spušta.
Vrata su otvorena, a hodnik je tih. Ništa
ne čujem.

Lubenica je na stolu.