Centimetar od sreće | Marinko Koščec

V.

Vrata se otvaraju i kroz procjep prodire studen, reska i vlažna, kostima sijeva jeza. Na pragu se ipak ukazuje poznati lik.

– Bah, ledara za popizdit. Jel stigo bijeli?

Ne čekajući odgovor, Prc produžuje prema kuhinji.

– Govedo, jebote toranj, kak moš žderat te ribice u zoru?

– Oš mi ti dat sira s vrhnjem? Gle, zapišal si je hlače do koljena.

– Ima umene sira – nudi Tarzan iz mraka, vjerojatno s poda iza fotelje. – A bit će i vrhnja kad ga pomuzem.

– Kurac zora – dodaje Govedo – skoro je osam. A koja kmica. Jebem ti Božić, da ti jebem.

Tufff, dopire izvana, zidovi se lagano tresu, odjek se polako sliježe do potpune tišine. Prekida je tuckanje u kuhinji. Potom, kao da je opaska tek sad doputovala do Prca:

– Da, jebote juha, kak i ne bi. Dovde su mi se jaja popela. Taman sam spustil hlače kad mi je neš zašuškalo iza leđa. Taj čas sam se videl skvrčenog u blatu, z gaćama na gležnjevima. Kad je iz grmlja šišnula srna, i za njom jedan mladi, kak se to veli, srnac.

– Da si mrknio makar mladog – spekulira Tarzan.

– I kaj s njim? – upliće se Govedo. – Da zapališ vatru, nađe na karti i točnu adresu i sobu u kući. U oko te pogodi. Halo, daj se ti malo skuliraj s tim sauganjem. Nije ovo zlatna ribica donesla.

– Ma da ne bi na to trošil metke. Imaju važnijeg posla, Čedine ćelenke se nasvrdlati.

– Moš mislit. Sto dvaeset svakome!? To ode u par rafala! Ak krenu, bolje mi je da ih čuvam za sebe.

– Kad sam se ja javil, nije se moglo dobit ni tolko. Čekali smo da se preda nekakva kasarna. Mene su od toga dopale škare za rezanje žice. Frend je dobil proturadijacijske rukavice. Al sad nam stiže pomoć sa svih strana. Mađari i Austrijanci nam lifraju oružje. Čul sam da je došla i čitava satnija švapskih dragovoljaca, već se bore negde kod

Prasak, ovaj put sasvim blizu. Drmanje, pa pljusak razbijenih crijepova.

– Naši su ih sjebali s razgovorima prek radija – dodaje Prc. – Misle da nas je tu na stotine, zato se ne usude prismrdit.

– Aha, a ne pucamo zato da ne probudimo tratinčice.

– Ma neće pičkice kroz mine, to je.

– Ja sam čul da imaju karte. Rekli im lokalni točne položaje, oni kaj su malo kasnije zapalili, i sad su im vodiči.

– Još bolje, došlo bu ih više do nišana. Samo kad bi se već jedanput odlučili, čekanje me triput više ubija. Kolko smo već tu? Šesnajst?

– Trinasjt. Ja brijem da se prikupljaju, da ne budu napali dok ih nije, ono, deset na jednoga. Krle, kolko će još ovak, kaj ti misliš?

– Ništa – kaže Rolo.

– Zaklo nam Krležu žulj – utvrđuje Tarzan. – Buba nožica, Krki? A govance, jel još navraćalo? Jel još teče, teče slap?

– Daj ga ne žderi – kaže Govedo – Videl bi ja tebe s takvim čizmama. Na, ova je tri broja manja!

– Trebal bi i ja svoje koji put skinut – kaže Prc. – Zaboravil sam kak mi noge zgledaju. Jebome jogurt ak nisu čarape u njih zarasle. Bez šmirgl papira ne budu išle dole.

– Ja sam skinul rukavicu na par sekundi. Ma samo kaj sam ju odložil, unutra se zavukel miš. I njih ovo puca u mozak. Nabil se u jedan prst i ne da se van. Moral sam ga najprije z nogom spljeskat.

Tufff, dopire iz nešto veće udaljenosti.

– Jebem ih u usta krvava, ovo je gore nego da pljušte. Čupa živac po živac. Da je bilo kakve akcije. Ja bi u nekakvu diverziju. Malo im proroštiljat po pozadini. Obić po kućama.

– Išla su tako dvoj’ca iz osamesprve na svoju ruku. Pa su ovi zvali njihov stožer na motorolu, nek ih dođu pok’pit. Jer da su se malo poigrali s njima i više ih ne znaju sastavit.

– Ali vele za osamdesetprvu da su sami zrokali one dečke kaj su ostali na drugoj obali. Poslali ih prek mosta i zaboravili reći tipu na protuavionskom. I nikom niš. Ni jedne jebene smjene.

– Jebeš ga. No risk, no fun. Ak ti se dogodi, nije da neš mijenja na stvari s koje strane je došlo.

Baaaam, odjekuje puno dublje.

– Evo, tenkovska. Ta bi nam prošla kroz kuhinju i boravak i na drugu stranu van.

– Ma pun mi te je kurac. Nemoš malo šutit?! Idem gore, bacit oko.

Vani se razdanjuje. Svjetlo buši rupice na roletama i postupno potapa sobu. Na niskom stoliću posred nje pepeljara, čisto dekorativna otkako joj je iskorišten sav kapacitet, kraj nje limenke piva. Neke su, kroz rupu na otvaraču, ovješene o grane zimzelenog drvca u kutu. Ukrašavaju ga također fotografije ženskih tijela izrezane iz specijaliziranih časopisa, i prezervativi; napuhani, sa završetkom u obliku bradavice, neki već omlohavjeli. Pod drvom je Tarzan, izvaljen preko jastuka iščupanih iz dviju fotelja. Nožem na sklapanje nešto gravira u regal. Govedo se vratio na kauč. Ispružen na leđima, do nosa se umotao u vreću za spavanje. Ruke ne izvlači ni zbog cigarete; uposlio ih je duboko unutra, vreća se ritmički nadima. Pepeo povremeno otresa trzajem usana koji već je izvježbao do savršenstva, sve pada mimo lica.

– Jebote, samo da ovo prođe. Kako ću nadoknadit svaku sekundu koju tu potrošim! Trostruko!

– Da, kako? – pita Rolo.

– Najprije, razbit ću se ko majka. Tak da se tri dana ne dignem iz besvjesti. Onda, dobro ću se naspavat. Trebalo bu mi tjedan, dva da dođem k sebi. Onda… Bar mjesec dana neću za niš čut. Nikakve novine, telka, nek se jebu. Van samo po cigaretice i do videoteke. Pa bu polako došlo proljeće, vrjeme za s nečim konkretnim se zanimat. Posadil bi gras. Al ono, za ozbiljnjaka. Ima moja stara jedan komad zemlje na super položaju, busom se dođe blizu a ne vidi se s ceste. A kad dođe lova uložil bum ju u drugi nekakav biznis, recimo opremu za piratiranje cedeja. Ali prije bum se naputoval. Išel bum na sama opičena mjesta, tipa Island, Mongolija. Peru. Jebote, tam kak hodaš tak bereš i žvačeš.

Pogled mu se zaustavlja na stepenicama koje vode na kat, pa dobacuje:

– I, jel ima šta?

Pokazuju se najprije čizme, sporo i razmetljivo, svakim korakom svjedočeći koliko je Prc na njih ponosan, zapravo na njihovu oznaku britanskog Kraljevskog Zrakoplovstva. Nije mala pogibelj bila ukrasti ih iz pošiljke za stožerne časnike, ali isplatilo se; iz njih je iznikla njegova nova osobnost, po uzoru na kraljevsku nebesku nepromočivost. Teško da ga za starom osobnošću mori nostalgija, da ga je imalo zaokupljala prije rata. Ovo je njegova zlatna prilika da nešto postane, i to nešto dostojanstveno, o čemu će učiti djeca u osnovnim školama. Voli Prc i ostatak uniforme; maskirna je, s prišivenom njemačkom zastavicom, a ne treba napominjati kakvu silu ona zastupa. Dopunjava je maskirna baseball-kapa, američka, podomaćena značkicom u obliku slova U. Najviše ipak voli povjereni mu komad naoružanja, rumunjskog podrijetla. Rado ga gladi, izvana i iznutra, maže pomadama, u krilu drži kao djetešce, uz grudi ga prisloni dok spava. I prije prave prigode da ga upotrijebi sav mu se stavio u službu, s ništa manje entuzijazma od roditelja koji iščekuje prve korake svojega zlata.

– Tct. Kurčeva magluština. Jedva se kuća prek ceste vidi. Tu smo ko pokopani. Jebote zid, da se hoće koji od njih pokazat. Tolko da znam da su zbilja negde iza te magle. Makar jedan, evo me rista, nisam u tvojoj glavi. Nek su stoka smrdljiva, ali nekakva kolegijalnost, ono, malo ferpleja, toga bi moralo biti. Kad već imaju sve te granate, bar da vidim ko ih šalje, da nemam posla s fantomima.

– Bez brige, ove rupe od gelera su skroz stvarne.

– Ma je, u jednu ruku imaš prav. A opet, mogel sam i tebe izmislit skupa sa svim tim. Kuiš, ovakav kakvog te gledam, možda i ti postojiš samo u mojoj brijačini. U nekakvom sljepom crjevu mozga, tak mračnom da ne znam van, samo se koprcam u tome. Moš mi sad odgovorit kaj god hoćeš, i to je možda iz mojeg mozga izašlo.

Traaas. Ovaj put tako blizu da Prc je zateturao i zgrabio dovratak.

– Ovo je izišlo iz moje guz’ce – kaže Tarzan.

– Odi im malo mahat gore s prozora, pa budu ti razbistrili tu dilemu – kaže Govedo.

– I kad najebem, kak da znam da nisam samoga sebe upucal, samo da se uvjerim da je metak pravi? Jer ak je sve to moj trip, mogu si bilo kaj podvalit pod pravo.

– Ma čekaj malo. Ak si sve izmislil, onda nema ni metka.

– Kuiš, tvoj problem je kaj gledaš tak usko. Ko da ne postoji niš osim onoga kaj ti je pred nosom. Tebi je tu kraj svjeta. Zato ti u mozak ne stane da čitav taj svjet i tebe i mene neko drži u ruci, ko u kutiji. A on je opet u jednoj drugoj, većoj kutiji, koju isto neko drži, i tak dalje. I jasno da iz toga nemreš van.

– Ma moj problem je kaj ne znam zakaj točno sam tu. Da se selo dalo obranit, ne bi domaći odavno zdimili. A kak ga mi branimo, možemo se slobodno pokupit. Nema šanse da ovi osjete razliku.

– Pa čul si šefa, da je brigada za pojačanje popunjena, samo čekaju znak odozgora.

– Je, samo taj gore čeka da znak stigne iz veće kutije, a tam su svi na dopustu, na neodređeno.

Dvije eksplozije, gotovo stopljene, potom još jedna, sa suprotne stane.

– Pitajte mene zaš smo tu – poziva Tarzan.

– Rekla ti je vjeverica?

– Nije niko meni reko, al sam čuo šta je šefu govorio jedan Gnjida, dok smo bili u Lepoglavi. Taj je bio neki gadan igrač prije bukse, šef je za njega neš radio s autima i dopom, dok ga nije otkuco u zamjenu za oslobađanje ili šta ja znam. Poslije su ipak dovezli i šefa, god’nu iza mene, i ovaj ga je tio rastrgat i viko je čekaj samo smrade, krvi ću ti se napit. I onda je došlo da će nas sve pustit ako smo drag’voljci, i jasno da smo svi bili, a Gnjida se samo cereko, govor’lo se da ima nekoga jako visoko u vojsci. I stvarno je posto brigadir. A šef je posto naš šef.

Tufff, tufff, sad to već postaje nalik prvim kapima nekoga čudovišnog pljuska, sve gušćim.

– Da, i onda?

– E pa sjeti se kako je šef izgledo kad nam je došo raspored, a i kako je gledo ustranu dok je govorio to o pojačanju. Pa zbroji.

– Ma odi u kurac. Zbog njega da bi sjebali cjelu satniju?!

Tutnjava sad je masivna, goropadna, tu i tamo je propara zvižduk, pa suhi tresak. Tlo ne prestaje podrhtavati.

– Nemamo mi tu više kaj tražit.

– Ma da. Konačno da se neš događa.

– Treba se povuć do stož’ra dok još možemo.

– Samo vi dajte. Šupčine!

I tada bljesak, prasak poput groma izniklog iz zemlje, posred Rolove utrobe, vrući val na grudima, leđa pribijena uza zid, kotrljanje namještaja, vatromet staklenih krhotina, iverja, žbuke, limenki, slapovi stakla iz regala, metež udova pod stolom, tijela zbijena, pripijena uz tlo, satrta srditim bubnjanjem i zujanjem. Malo-pomalo ipak se raspetljavaju, jednog po jednog razaznaje Rolo svu trojicu, kako se otresaju, razgledavaju, opipavaju, hoće im nešto reći ali ne čuje si glas od zujanja u glavi, odlučuje još malo ostati na podu, dobro mu je ovako, jedan se nadnosi nad njega, mršti se, zove druge, sad su sve tri glave nad njim, komično prevelike, kvrgave, s telećim očima, pita se neće li ga jedna od njih obliznuti, grlo mu je puno nečega ljepljivog ali sluh se vraća.

– U, jebote.

– Kaj s ovim?

– Kaša, jebote.

– Vi to nosite ak hoćete, ja gibam.

A onda mrak.