Oni – humani bestijarij | Nataša Skazlić

OBJEKT

Kiša zauzima nebo, voda grad. Nema kud. Njegov klub je poplavljen. Jučer su ispumpavali vodu, ali danas je ona probila vrata i prelaku drvenu barijeru te, žureći niz stube, polako grlila metalne stolce. Sad već sigurno opija drveni šank. On leži kraj mene, ruku prepletenih pod potiljkom, prekriženih nogu, gol.

„I kako se samo pripremila. Pozvala me bez razloga, petljala nešto da joj pogledam statiku na kući, a već jesam, ali znaš, oni kažu da nije dobro, da treba opet. Ma znao sam odmah, slutio sam da me hoće i nije mi bilo žao. I taj stol prepun hrane, ej, mozak je pohala, pa krmići i torta, masna i teška, puna margarina, kričavo roza i sve to u deset ujutro. Sjedio sam za tim pretrpanim stolom, jeo sam i rekao joj kako ima krasne oči. Ti boga, kad sad razmislim, ni ne znam kakve oči ima. Samo sam što prije htio ustati i povaliti je i… čuj, nije išlo. Nikak. Ona je nešto rekla, kao ne ide, teško je to. Mislila sam da ćeš ti uspjeti, i bila je to prva rečenica u kojoj mi nije persirala. A ja sam shvatio otkud taj očaj, nestrpljenje, zbunjenost i… pao mi je. Kak bi se uopće mogao uzbudit kad me oće samo da je probijem? To bi ona trebala operativno riješiti. Ti boga, pa ona ide tako od jednog do drugog, procjenjuje snagu i veličinu… Osjećao sam se tako… objektivizirano. Da, baš objektivizirano. Nisam je zvao poslije. Ona se javljala. Rekla je da nitko nije bio tako nježan i obziran. Zove me da dođem. Kaj oće, da opet probam? Možda se i zaljubila. A kaj će mi? Pa ne mogu je pošteno ni pojebat!“

I ništa nisam rekla.