Riječi kupuju zločine koje ćeš počiniti | Irena Delonga

*

povremeno se igram vremeplova
i vremenske kapsule
a kada sam najhrabrija, igram se zaborava. večeras sam, pogađaš,
kukavica. opravdavam se datumima i kažem da je rano
iščuđavam se nad pet nedjelja koje su u sporoj koloni
prešle preko mog praga. nisam postigla mnogo,
ne kao ti. ja sam ostala u onom istom grču, samo što sam s vremenom
umukla. tebe ništa ne dotiče ali ja sam tu da prekrajam tvoje rečenice
u malene zavoje koje omatam oko zapešća (peče me kao da ti je u svakoj riječi
ocat ili papar ili ta nejestiva boja tvojih očiju)
kiša nasrće na grad onako kako sam priželjkivala da ti nasrneš na mene:
požudno i pomirljivo,
istovremeno osuđuje i oprašta i prepravlja. ja u sebi brojim neke sitne suhe tuge
i tjeram te od sebe kao živina muhu. kiša
sad me samo prokazuje kao lakmus-papir
i upire u mene veliki prst: mislim na tebe. eto, i to se još uvijek događa pa
ne okrećem glavu prema prozoru
da me ne povuče korak
u vjetar, u malu gradsku pijavicu, u lokvu, u kišno jezero,
samo da te ne bih srela. ali kiša je prkosna
i provaljuje u moju kuću.
kiša i ja gledamo se. pa dobro došla, kažem. lezi na pod,
donijet ću krpe da te uhvatimo.