Autobus za Trnavu | Sanja Baković

POD MOREM

četrdeset dana u mraku ležiš skupljena,
preko tebe sivi til, složen u duplo,
ispod njega slane oči,
sirove kamenice s tri kapi limuna.
tablete si bacila u smeće.
od toga sam još mrtvija i gluplja.

u petak si zakasnila iz škole.
otac ti je šakom rasporio kožu
između vrata i ramena,
može mu se!
niste zvali doktora, zaraslo je,
kruto izvana, meko iznutra,
crte lice su se pomiješale,
usta više nisu za govor,
srce nije za cvjetanje.
ne smeta. ljepota si.
navikla si:
dođeš doma,
budeš dobra,
moliš devetnice,
nečujno šetaš po dvorištu,
kriješ žile kojima teče tinta,
čuješ otrovani glas.

četrdeset dana u mraku ležiš skupljena,
preko tebe sivi til, složen u duplo,
ispod njega slane oči,
sirove kamenice s tri kapi limuna.

spremna za kambrijsku eksploziju,
ne znaš kamo bi izbjegla sada,
s krijumčarima preko Mediterana,
s pametnim telefonom u najlon kesi,
u nepomične utrobe, nastanjujući se dnom.

u tom posljednjem od svih brodova,
sva bi lica putnika mogla bila tvoja,
sve bi kože iznova izrasle kroz tvoje tijelo,
kada bi se samo ukrcala
i ustala s poda spavaće sobe.