Dezerter | Dinko Telećan

VI

– Toma, kad buš me več jemput izvel nekam?

– A kamo bi ti, Lili?

– Bilo kam, samo da je nekaj kulturno, nekakaf koncert, izložba, nekaj. Da se ne vrtim samo oko šparheta i navečer ne slušam samo ove tvoje kaj dolaziju na trešetu ili tebe gledam kak sediš na tom kauču i nekaj si sam sa sobom furt gruntaš. Pa ak sam več došla f provinciju ne moram stalno živeti kak provincijalka. Isto kak ovaj mali, sav se je uvukel u sebe, Dinka još kak-tak, bar je veselo, zdravo dete, ali on je kak neki autist, uđem mu u sobu a on sam pred sebe gleda, ili pak zabije nos u nekakvu knjižurinu a kad ga pitam nekaj niš ne razme, ja si mislim da on to samo slike nutra razgledava i da uopče ne zna kaj nutra piše, kad pogledam kakve su mu ocjene pitam se pa kaj taj mali uopče zna čitati, ko da mu tata i mama nisu fakultete pozavršavali, ti bokca, to je sve od ove provincije, to se njemu f dušu uvuklo, a i od tebe, nemreš jednom detetu nekaj pokazati, lepo se z njim pospominjati, nekam ga odvesti, je, ko kaj ni mene nemreš, ma kaj sam ja…

– Daj, Lili, pusti tu bocu, bar da večeramo prije…

– Kaj pusti bocu, kaj hočeš, pa smem si valda jedan aperitifček natočiti, kaj je to greh, da večeramo, je, a ko je večeru naredil, duh sveti, pa jel ti znaš kak je meni tu celi dan samoj, samo z decom i kuhinjom i frustracijom, i s kim da ja nekaj podelim, tu okolo same primitifke, a ti dojdeš popodne ili navečer i samo se na taj kauč izvališ, pa kaj sam se ja školovala da tak život provodim, među Dalmošima kaj knjige u životu nisu vidli, sam znaju igrat trešetu i balote i to nekaj malo posla kaj baš moraju, a i ti si isto prije tu i tam znal nekaj pročitat, pak si mi i one pesmice pisal kad si mi hofiral, a sad niš, kaj, gospon direktor, samo proza, ne, briga tebe, utopil si se ftoj istoj bari, pak utapaš i mene, kaj ne, naj se svi utopimo, skup s ovim tumplavim malim kaj ne zna sastavit tri rečenice kakbogzapoveda… Daj mi ne miči tu čašu, čuješ, kaje tebi, smem si valda priuštit jedno malo zadovoljstvo kad mi ti nemreš priuštit niš drugo, pusti me na miru, a ti mali ne prisluškuj tamo, kaj samo buljiš u mene, daj se odi igrati, uči, bilo kaj, kaj si se tu ukipil na vratima, niškoristimalitruležbušistikakovajtvojtata

Je li tako ukipljena stajala i Lilijana Tešin kad je iz New Yorka stigla vijest o smrti Mihajla Tešina, zgromljena unatoč nikad ugašenom bijesu zbog davne ostavljenosti? Ukipljena jednako kao kad je, deset godina prije toga, stigla vijest o smrti Borisa Weissa, violončelista koji se slupao u Gorskom Kotaru vozeći se u Zagreb iz Opatije, na povratku s nastupa, prvog koji je održao solo nakon što su on i Lilijana Tešin oformili duet? Ukipljena jednako kao kad je, samo godinu dana nakon te vijesti, stajala pred oltarom s gospodinom budućim direktorom Potjehovićem, kojega je upoznala a gdje drugdje nego na ljetovanju i koji ju je tako dobro znao tješiti stihovima što ih nakon tog s ljetom i oltarom više neće pisati nikad, stajala s njime i s plodom utrobe svoje, budućim Borisom Potjehovićem, koji će, godinu dana prije vijesti o smrti Mihajla Tešina, biti poslan u glazbenu školu da nauči svirati violončelo jednako kao i Boris Weiss, nakon čega će, samo godinu dana kasnije, u istu školu biti poslana i Dinka Potjehović, da nauči svirati violinu kao što ju je svirala Lilijana Tešin? Violinu koju Lilijana Potjehović neće svirati više nikad, koju će spomenuti samo jedan jedini put pred malim Borisom kojemu je jedan drugi Boris trebao biti otac, i to kad je spomene njezina majka Julijana udana Tešin, neoprezno govoreći kak je baš lepo da mala Dinka svira violinu kak i njezin deda, Bog mu dušu prosti, kojom prilikom će Lilijana udata Potjehović o vrata razbiti bocu koja je već odavno zamijenila violinu i reći puno ružnih stvari o didi, baki, New Yorku i violini kao takvoj?

– …niškoristimalitruležbušistikakovajtvojtata

Borisu se duša gužva, cičave riječi stvaraju hladan pokrov na koži, beskonačno polako, kao po uskim tračnicama korača natraške prema dječjoj sobi, cičave riječi stapaju se u jednu veliku i nasrtljivu riječ bez početka i kraja, ukočenog pogleda prelazi prag sobe u kojoj nema Dinke, ona se vani igra, njezina je koža topla i pogled sijeva na sve strane, obuhvaća nebo i zemlju, ona je topli crveni krug u pištavom sivilu u kojemu nema dobrodošlice, sada nje nema, nema ničeg, cika se stišava i prelazi u pozadinu, otići će u podrum kada oni odu spavati, Mati teturava, Ćaća ukipljen na kauču, odustao, sklonjen na drugom kraju svijeta, u neprobojnom nesvijetu u kojemu padaju redoviti šareni pljuskovi od djece nevješto skrivanih tableta, oni će zaspati i on će uzeti ključ i lampadinu, mora onamo odvesti Mira, Mira koji razumije, pokazati mu svoje blago, podičiti se svime što je iskopao iz te prašnjave papirne zlatne žile sred mraka, onda će povesti i Dinku, oni koji su važni znat će ono što on zna.