Pušiona | Denis Lalić

KESA

 

Na ovim prostorima, pri čemu mislim na srednju Dalmaciju sa zaleđem koje se dokotrljalo do mora, još uvijek vlada patrijarhalno-agresivna brija. To je, ono, jasna stvar.

Tako da jednostavno nisi muško ako svako tri rečenice nekog ne pošalješ u pizdu materinu, ne obećaš mu slomit pičku, razbit mu stolicu o glavu, izrezat mu nožem džigericu ili nešto tome slično. No, uglavnom sve završava na riječima.

Ta spika traje obično dok je neka dobrodržeća “gorska vila” u blizini. Kad ona ode, sve to prestaje i krene drmanje štoka/konjaka/viskija uz neizostavne plačipizdačke stihove by Dražen Zečić ili neka slična faca koja će urlati “ima li nade za nas” ili već nešto tipa “ubit ću se, izrezat ću si vene, skočit ću s balkona… ako ona sljedeći put ne pristane da je odvedem doma, unatoč činjenici što živi prekoputa.”

(Usput, svi ljubavni stihovi spomenutog kantautora, priča se, posvećeni su stanovitoj poštanskoj službenici iz Šestanovca s kojom, jednostavno, nije imao sreće.)

Opet, ima i “gorskih vila” koje se pale na takve spike, ali to onda završi komičnom tragedijom u kojoj on brije na “krv do kolina”, a ova se smješka pa provali: “Ajde ne seri, idemo doma”. Uglavnom, o krvi se priča konstantno, ali je u praksi baš i nema. Dobro, tu i tamo se netko sjebe u prometnoj što je opet najčešće posljedica viška hormona usmjerenih u krivom smjeru.

Ovo dočaravanje atmosfere nužan je uvod u priču o kesi. Tu su spomenuta tvrdoglavost i agresivan gard dosegli svoj vrhunac i, kako to obično biva, završili apsurdom.

A dan je počeo obećavajuće. Najprije je kuharica oplela sa skala i završila na Hitnoj gdje su joj uvalili baksu normabela od kojih mi je poklonila pola. Sad mi je super, nemam više problema s cvrčcima i vrućinom. Spavam kao beba.

Onda sam dopilio na kavu i novine. I pio sam kavu i čitao novine. Sve za šankom. Vani su sjedili pijani frik i hrpa Čeha. Klasično jutro. I nikakva frka nije visila u zraku. Mislim, tu frku, ako je ima, osjetiš nekako pola sata ranije.

A onda je tip naručio picu za vani. I dobio picu za vani, uredno uvaljenu u karton u kakav se pice i inače uvaljuju.

A onda je zatražio – KESU. Da picu, je li, lakše ponese. Konobar mu je uredno saopćio da kese ne držimo, da nema kesu, da mu neće dati kesu i da je on svoje obavio.

Tip je zaurlao: “Daj mi kesu!” Ovaj je zauralo: “Nemamo kesu!”

Tu se već osjetilo sranje u startu. Mislim, tu je počela ona spika s početka cijele priče. Dva mačoida, jedan pijan, drugi u pravu i popuštanja nema. Hamletovsko “biti ili ne biti” brešanovski prevedeno u balkansko “ili ćeš ga ti meni, ili ću ga ja tebi”. A bilo je kesa unutra, barem jedna, jebiga, ali nije stvar u kesi.

Onda ovaj pijani opet: “Daj mi kesu, nemoj me zajebavat. Tebi je dužnost da mi daš kesu. Da me pravilno uslužiš.”

Onda konobar: “Gospodine, pravilno ste usluženi, pice ne stavljamo u kese nego u karton”, i ne jebe živi silu. Radi čovjek svoj posao. A još je i u pravu. Nema greške.

Onda se pijani ustaje i kreće s verbalnom rošadom: “Pička ti materina, govno, mulac, di si ti bija kad sam ja dobija pice u kesi, usluži me po propisu, jebale su me dvi žene u životu, nećeš i ti…” što je bilo dovoljno da Česi napuste lokal.

Oni osjete sranje tek kad se počne dešavati. Zato se njih naziva gostima ili turistima. A nemamo tipa na vratima da u slobodno vrijeme izgleda domoljubno, a u slučaju frke pomete pod nekim tko, recimo, traži kesu.

Pijani nastavlja s mitingom: “Ja nisam pravilno uslužen! Iden po policiju! Ja oću svoja prava!” Konobar odgovara: “Gospodine, ja ću nazvati policiju, ako baš hoćete.” “Zovi!” Pijani sjeda i s izrazom zadovoljstva na faci čeka murjake. Da, je li, natjeraju konobara da mu da kesu.

Muriju čekamo petnaest minuta unatoč činjenici da je stanica udaljena tri minute pješke. Dolaze murjak Bašo, čovjek koji je ušetao u legendu kad je vlastitom bratu paukom odveo auto, i mladi pomoćnik od dva i nešto i sto i nešto kojeg Bašo uči zanatu.

Bašo standardno:

– Ko je zva policiju?

– Ja! – kaže konobar. – Gospodin je u vidno alkoholiziranom stanju došao u lokal, naručio picu za vani i uredno je uslužen. Pice ne dajemo u kesi nego u kartonu. On je tražio kesu, ja sam reka da neman, a on je onda počeja vikat i potira mi par gostiju.

– Laže! – pijani. – Ja nisan pravilno uslužen! Neću ovako nositi picu, ima da mi da kesu!

– Muč dok ja govorin! – Bašo će mu, pa onda konobaru:

– Želite li podnijeti prijavu?

– Ne, samo ga maknite iz lokala.

– Diž se!

– Ma neću, jeba ga bog, neka mi da kesu!

– Oš se dignit ili ćemo te mi dignit?! – Bašo opet odlučan, a mali-veliki murjak samo gleda i čeka mig od Baše.

Onda Bašo da mig, mali uleti, uhvati ga pod ruku i digne. Ovaj se prospe po podu.

– Jeba te Isus pijana! – mali.

– Ne beštimaj na dužnosti, jeben ti Boga! – Bašo.

Odveli su tipa u auto, ponio je picu sa sobom, a dok je ulazio, pogledao je konobara i, skoro plačući provalio: “Zašto si mi ovo napravija?”

Ovaj je ostao bez teksta. Mogao mu je, jebiga, dati kesu i izbjeći cijelo sranje, ali sad je bilo kasno za to. Onda opet, nije stvar u kesi.