Pušiona | Denis Lalić

PRVI DAN NA POSLU

Raditi ljeti u kafiću u primorskom gradiću naprosto je genijalno.

Pogotovo ako nema turista. A nema. Onda sjediš ispred kafića, čitaš novine, gledaš more, brodove, galebove, gole noge, grudi – razglednica ti se događa pred očima. I dobro je dok tako gledaš sa strane, ali kad postaneš dio cijele priče onda ti se ta razglednica baš ono nekako sjebe.

Evo recimo, ima turista, ali manje nego prošle godine kad ih je bilo manje nego pretprošle. OK, prošle smo se mogli vadit na sranja u Makedoniji, ali za ovu mi još ništa ne pada na pamet tako da predlažem facama na vlasti da malo porade na tome. Da pripreme izjave za deseti mjesec kad zaključimo da nam je sezona malo podbacila. Ako im ne bude išlo, predlažem da zapale po džoju čisto da im proradi kreativnost. Kao što znamo, s tim imaju iskustva samo su to radili davno pa se ne sjećaju jesu li uvlačili. No, nećemo sad o tome. Malo pretjerujem s politikom.

Vraćamo se na prvi dio. Na onu razglednicu i sve što s njom ide u paketu. Prva zanimljiva stvar dogodila se oko podne kad je u kafić uletio tri-razreda-osnovne-murjak i pitao mijenjamo li devize. Mi kažemo da ne, on kaže da može na crno, mi kažemo da može, on dovede nekog turista i ja mu zamijenim lovu.

Kontam, nema bolje od naše policije kad je spremna i zakon prekršit da turistu napravi uslugu, kad čuješ murjaka: “Stavi mu tri po sto da mu ja sad rebnen kaznu.” Čovjek pogrešno parkirao. Jebiga, kad su znak za zabranjeno parkiranje prekrili reklamama za sobe.

A onda, dok sam nekim Englezima točio deset velikih, u kafić je ušetala tročlana češka obitelj – mama, tata, kćerkica – sve po PS-u. A mala slatkiš do iznereda – plava kosa na Kleopatru, suknja s dubokim prorezom, smajl da se rastopiš i ćićone kakve se proizvode samo u Češkoj.

Onda se oglasi glavni konobar (u daljnjem tekstu Glavni), čovjek u četrdesetim godinama:

– U pičku materinu, šta je narasla.

– Kako misliš narasla?

– Kad su bili zadnji put, mala bila duplo niža.

– Sereš?

– Boga mi, jebava san joj staru.

Sad pogledam prema mami. Istina, starija teta, ali se dobro drži i sve se nešto smješka Glavnom, a ovaj ne jebe živu silu, radi čovjek svoj posao.

– Ma jebeš to! – reče. – Ovi Englezi su napravili račun od 800 kuna, ostavit će baren 50 bakšiša.

Ja ništa, točim pivo i gledam u malu Čehinju, a ova zablesila preko mosta i ne reagira. Nema stvari koju nisam radio da joj privučem pažnju – mijenjao muziku, bacao čaše u zrak, penjao se na šank, samo što nisam počeo razbijati pjate, ali ona je ostala srca tvrda. Pa pitam Glavnog:

– Koji kurac? Šta one ne dođu same do tebe, a ova ne trza.

– Triba znat – reče i namigne mami. Ova se rastopila.

– A kad nan Englezi ostave bakšiš, okrenit ćemo Čehinjan turu pića i stvar rješena. S taton obično nemaš problema.

I sve bi vjerojatno dobro završilo da nas Englezi nisu zajebali. Račun 799 kuna. Englez vadi 800 i prije nego ih je dao, pita natrag kusur. Onda je palo jedno zajedničko prigušeno: “Pička li vam materina!” A kad su otišli i jedno glasno: “Jeba van pas mater škrtu!”

E da, i Čehinje su otišle. Klasična pušiona.