Pušiona | Denis Lalić

VATROGASCI, GRAŠEVINA I ONAJ

Toliko toga se izdogađalo zadnjih dana da neću uopće pisati uvod. A i moram još do postolara i na šišanje, a već je jedanaest.

DAN PRVI OD DVA

Dan počeo kao i svaki drugi. Od dva do nekih šest zatišje. Ni pasa u lokalu. Opet sjedio i pio Turbodizele razmišljajući o prolaznosti života dok su mi Čehinje iz Poljske, Mađarske i Češke prolazile pred očima.

A onda odjednom njih milijun nahrupilo za stolove. Konobari se razletili po bašti, ja po šanku. Mokar od glave do pete, što od znoja, što od pive koja ti se prolijeva po majici, hlačama i svemu ostalome. Nešto kao špica na partiju.

A onda počela bura, pa gosti otišli pa netko javio: “Gori sve živo oko Makarske.” “Napokon ljeto”, pomislim. A onda sam se još sjetio da mi je Koke u Makarskoj pa sam joj poslao poruku: “Di si, šta ima? Je li vruće?” Onda je ona odgovorila: “Popizdit ću, zatvorene ceste, nemam pojma kako ću nazad.”

A meni je Koke masu draga pa sam se zabrinuo i poslao joj poruku: “Nemoj izgorit. Koristi Sun mix!” Ona je odgovorila: “Kretenu!”

Kad smo zatvorili, Plesač i ja smo otpilili do kafića u kojem se svi lokalni konobari skupljaju nakon posla tako da lokal više liči na crkvu kad je prva pričest nego na kafić. Ono, svi gosti u crnim hlačama i bijelim košuljama. I tako trusim Tuborg i gledam ovog konobara koji još uvijek radi i baš mi ga nekako žao. Taj moment ti dođe kao terapija. Nema boljeg osjećaja nego cijeli dan nekome točiti piće, a onda doći u kafić i naručiti nešto. Mislim, mogao si piti i tamo di radiš, ali nije to to. Čudan neki osjećaj, ne znam kako bih ga vama prenio, dragi čitatelji, pogotovo sad kad mi se žuri do postolara, a ni kavu nisam popio.

A onda je dopilio Stipe Legenda. Jedan od starijih konobara u Gradiću i prvak Dalmacije u psovanju. Čovjek u svojim srednjim tridesetima, zalizane kose, visok, s brkovima i već pet godina govori da mu je pun kurac ovog posla, ali svaki put kad dođe ljeto, odmah uskače u bijelu košulju i razleti se po bašti. Kao đanki kad vidi smeđi prah, pa makar se radilo o pudingu od čokolade. “Ma popizdin ti ja, stari moj”, objašnjavao je Stipe, “kad vidin ove mulce šta rade. Naručiš mu mali makjato i čašu vode, a on te pita `oš teplo ili ladno mliko?` Pa pička ti materina, zna se šta je makjato. Onda se odma obučen, pođen do šefa i kažen: `Radit ću i ovo lito`. Kladija bi se da pola ti mulaca nema pojma šta će kad in se Čehinja skine. Kako će kad ne znaju ni makjato skuvat. Sve je išlo u kurac.”

A večeras je Stipe počeo odmah s vrata:

– Jeba mu Isus mater, đubre jedno sasrano!

– Dobra večer, Stipe.

– Nabijen mu kampanel svetoga Duje u guzicu.

– Kome, Stipe?

– Ma onomu saborskomu zastupniku, jeba mu bog mater pijanu!

– Kojemu?

– Ma onomu govnu šta je onon u Saboru reka da je za madrac.

– A, znan.

– I šta joj je reka da je zmija i da će je zgazit nogon, jeben mu kravu Gospu!

– Znan, Stipe.

– I šta se rodija u Republici Srpskoj i za se govori da je vitez, jeben mu Isusa na križu i milost majčinu!

– Ma znan, Stipe, koji je, pizda mu materina, samo mu ne smin ime napisat. Nego, šta je bilo?

– Zatvorija ja lokal, isfrega zahode jer nemamo čistačicu i pustija Olivera. To ti ja svaki put posli posla. Sve očistin, ulijen sebi dupli konjak, pustin “Moj galebe”, sidnen i gledan more. Svi mi govoru da san poludija, ali ako ti ja to ne napravin posli posla, ka da mi je dan propa.

– I?

– I sidin tako i gledan, kad evo ti Onoga, jeben mu Gospu, a pijan ka šlapa. To ti je neki festival u Gradu pa se sve te neke face skupe. I pita da je li radimo. Ja kontan, natočit ću mu, ko ga jebe, a ima para, moga bi i šta manče ostavit. I naručija sok od jabuke, ja mu ga da, a onda se diga i da će u zahod.

– I?

– Jeba mu bog mater, nije moga školjku pogodit koliko je bija pijan. Ispiša mi cili zahod, jeben Gospu njemu i soku od jabuke. A piša čistu Graševinu! Jeba me Isus, ako tu pišaku ne bi moga nalit nazad u boce i niko ne bi vidija razliku.

– I šta si onda?

– A kurac, em san mora opet čistit zahod, em mi je sjeba večer. I ni kune manče nije ostavija! Jebava san mu mater sve do ovde.

– A jebiga, moj Stipe.

DAN DRUGI OD DVA

Dopilio do posla oko jedan i po jer radim od dva. To da mogu popit kavu u miru i malo zajebavat Koku za šankom. Gledam je danas, podočnjaci do poda i, kao i inače, čim konobar donese narudžbu pošalje u pizdu materinu i njega i goste.

– Pa kako je bilo sinoć, Koke? – pitam.

– Ma pusti me u kurac, bila zatvorena cesta od Makarske pa smo morali vozit okolo kroz neka sela. A vukojebina neka teška. Sve sama šuma oko ceste. Došla san na posa čipo u šest.

Onda dvi velike i kava s mlijekom.

– Čoviče, da vidiš ti te ceste. Zgazili smo jednu lisicu, a na jednom mistu se zamalo nismo zabili u krave. Vozimo se i odjedanput nasrid ceste dvi krave leže. Leže i ne miču se, a tri ure ujutro. Da vidiš koje sranje. Ali, eto, barem mi je bila zanimljiva večer, inače se ništa ne događa.

– Ma kužim te, Koke.

Onda dvi velike s mlijekom i kapućino.

Gledam Koku iza šanka i razmišljam kako bi je trebalo oženit. To pomislim svaki put kad vidim neku ženu za šankom. Ti sjediš udobno zavaljen u barskoj stolici, samo upireš prstom i govoriš: daj mi štok, pa duplu lozu, pa mi natoči veliki Kaltemberg, a sad mi skuvaj kavu, a ova sve radi i ništa ne govori. Ako je još iza šanka kuhinja kao u ovom slučaju, onda ti se kao sasvim prosječnom čovjeku, Hrvatu i katoliku ostvario stoljetni san.

A onda je Koke otpilia u nepoznatom pravcu, a ja stao na njeno mjesto. Pa tri kapućina, tri s mlijekom, dvi kole, tri velika točena pa zatišje.

Samo za jednim stolom neki Njemci i hrpa vatrogasaca s druge strane ceste. Donijeli gitaru, kupili pive u dućanu i napravili party. A ovi stariji od njih znaju samo refren: “Budi moja voda, ja sam sada vatra, izgorjet ću!”

A onda jedan ulazi, crven po cijeloj faci, pijan.

– Stari, ae molin te, ulij mi malo loze u čašu. Iman ranu na ramenu, triba bi to isprat – pa pogleda prema kuhinji – i ako može koja od vas ženski s menon do zahoda da mi pomogne sa tin.

Ove ga gledaju. Boje se. Svako malo neki pijani frik, uz to najčešće ispaljen od rata, napravi sranje. Kužim stvar, ali žao mi tipa pa kažem: “Nema frke stari, iden ja.”

Upadamo u zahod. Tip otkopčava košulju, skida zavoj. Ispod je rupa debljine prsta.

– To mi se izgorena grana zabila, bolilo je u pičku materinu. Gasimo već treći dan, samo nas pribacivaju s terena na teren. Pogledaj mi cipele.

Gledam mu cipele, cijeli džon izgoren.

– Sinoć su mi isprid očiju u jednon selu izgorili neki baba i dida, a nismo ih mogli spasit. Di ćeš, kad bura dere. Ali, ne boj se, to ti neće bit na televiziji.

Stišće ranu. Iz nje izlazi žuto-bijeli gnjoj. Komadi tog gnjoja. Pa kaže:

– Ajde, molin te, ti mi malo istisni dok ja pripremin zavoj.

Istišćem taj gnjoj, a samo izlazi, skoro žlica tog gnjoja. On priČa:

– Sve to oni sami pale, pizda in materina. Kužiš, stari, po zakonu se ne smi sić borovina, a oni bi prodavali zemlju za hotele i apartmane. Onda ti je najlakše zapalit da sve lipo izgori, a onda prodat zemlju. I još ti država plati štetu. A mi, budale, gasi!

Natopio je gazu lozom i dao mi.

– Upri u ranu! – kaže.

Upirem mu gazu u ranu.

– Upri, jeben ti Isusa, nisi žensko!

Hvatam rukom zalet i upirem svom snagom gazu natopljenu lozom u tu krvavu rupu. Ovaj počinje urlikati:

– JEBEN TI BOGAAAAAAAAA!!!!!!! – onda muklo – Jebenti Isusa!

Onda se stišava. Zavija ranu. Kaže: “Dobro je.”

– Ajde u ambulantu – kažem. – Nek te puste doma.

– Ma kurac će me pustit. Ne puštaju nikoga dok može stat na nogan. Sve gori, a nema ko gasit. Sranje je, stari, veliko sranje.

Na kraju kaže: “Hvala, stari.” Izlazi iz restorana i penje se u crveni kamion. Odlaze. Gori iznad Makarske.