Sutra ćemo praviti anđele u padu | Maja Ručević

KADA POJEDEM SVE RIBE U MORU

opet sam jela ribu i toćala kruh u maslinovom
volim tu trivijalnu radnju
i kada nožem rujem po ikri i krvi
njihove zamišljene oči ne plaču

mnogi ljudi ne vole ribu
gade im se miris i utroba krcata
manjim srodnicima koje je progutala
kako bi opstala u lancu

možda sam i ja tebe gladna, ne vidimo se nikada
ili mi nedostaje tvoj pogled, mračan i zabrinut

u konturama zelenog ulja, prstom te crtam
kao neku privatnu cvetajevsku šumu
uspravnu, postojanu
poput stabilnosti kojoj teži
sve ono prepadnuto i ranjivo u meni

o tebi, iako ne postojiš, mogu misliti što god hoću

naš će odnos biti nepregledna mreža vrša i konopa
zapetljanih oko sidrenih krakova
bit će lijevan, kovan i zavaren
kako se koji solju nagrizen konop otkači
zarobit će ga onaj drugi i opet privezati za krak
i borit ćemo se zajedno, za čvrsto uporište
za ono što ulijeva nadu

kada pojedem sve ribe u moru, zabacit ću s pramca
još jednom osti, pravilno prelomiti svjetlo
na dnu ćeš, staložen i divlji, ostati ti
perajoliki ihtiosaur, rođen za mene