Na kraju taj vrt | Goran Čolakhodžić

10.

Bilo je više soba. U svakoj su prozori stajali kao nikada dirnuti kišom, podovi bili meki i topli, prašnjavi, potajno žedni zraka. Svaka je imala okna od sitnih i plavih stakala i sve su gledale na isti daleki prizor. Izišao sam na južna vrata. Nema više pitanja, sada napokon samo ravno, po hrptu: nisam im ništa rekao, tako je i bolje. Odavde bacam poglede na istok i zapad, na vinograde, humus, kuće i spavače, ali me više ništa ne čuje; ja ne mogu slušati. Kroz polja idem sasvim sam, trava je sažgana, u šumi strahovi sikću po prosjecima (nitko ih nema), a ona je sama zauzdana, ne ždere voćnjake, ne rađa debelim crvima bez očiju, već samo visokim, kamenim čempresima, izlučenim poslije požara kao kristali iz spaljenih svetaca. Čempresi stvaraju put, a put ide k jugu, k crnoj planini krunjenoj zorom, stavljenoj preko sunca koje je probija. I mada je njena geografija složena koliko i moja, jutro nas rastače, put se proširuje, žudeći što više stopa nas mrtvih, da prođemo, slobodni.