Mjesto na kojem ćemo provesti noć | Roman Simić
CHEESE
Edna je s druge strane žice zvučala pomalo razočarano.
– Da, mila, znam da je u Almaceni, Las Colinas 4 sata ujutro, ali ovo ti jednostavno moram ispričati, razumiješ, sada… Upravo sada… Sanjam to već trinaesti put; mene i Walda. Trinaesti put, razumiješ? – Gospođa Perry je to “trinaesti” svaki put izgovarala glasom iz kojeg se moglo zaključiti najmanje to da je riječ prijenosnik neke neizlječive zarazne bolesti koju bi njih dvije lako mogle zaraditi i samim šaputanjem u slušalicu.
– Waldo i ja na livadi… Ja u onom kompletu boje breskve, onom širokih rukava, s vjenčanja, sjećaš se… Da, onom uskom… Pa to je san… Da… Bila sam uža… On u tamnoplavom mornarskom kaputiću u kom smo ga pokopali. Izgleda divno. Uzima me oko pasa. Lice mu je kao kad se vratio iz rata, onako opaljeno suncem, a na usnama onaj njegov osmijeh, da, onaj kojim me je uvijek… Onaj o kojem sam ti pričala… Da… Pravi muškarac. I znaš tko je s nama? To ti nisam rekla, puno toga sam zaboravila… Velečasni Graham! Daaaa, da, da, dadadadada… Velečasni Graham koji nas je krstio i krizmao i pričestio još dolje u Wisthamu, okrug Borman, Coyote. Prije toliko godina…
Gđa Perry na trenutak odloži slušalicu da bi s ormarića dohvatila kutiju cigareta.
– Oprosti… Upravo velečasni Graham u svom crnom ogrtaču i s golemim podbratkom, on je mene i moga starog htio slikati… Uslikati, fotoaparatom… Nekim lijepim, velikim i starinskim, ne japanskim, ne… Htio nas je uslikati, ali nikako nije uspijevao pronaći okidač, bilo mu je tako neugodno, sirotom, i toliko je stiskao i pritiskao da sam se preplašila da će onaj aparat potpuno rastaviti i upropastiti ga skroz na skroz… Znaš da bi on to mogao napraviti onim svojim ručetinama… Kako je bio krupan, sjećaš se, onako – više tvoj tip, haha, šalim se, Edna, draga, šalim, poslije ću te pitati za Boba, ali sad ovo moram dovršiti da opet nešto ne zaboravim, a nemaš pojma koliko mi je to važno.
Iz ormarića s kozmetikom na koji je bila naslonjena gospođa Perry izvadi polupraznu bočicu “Versailles” laka za nokte i pokuša ga otvoriti jednom rukom, ne ispuštajući slušalicu.
– Na kraju krajeva, ti si mi sestra, ti imaš pravo znati… I obavezu, da, hahaha… Edna, Edna, sav humor Masonovih… Sav si dobila u oporuci djede Granta… – kako je izgledalo, “Versailles” se nije otvarao godinama i gđa Perry stisnu slušalicu između brade i ramena da oslobodi drugu ruku.
– Mhm – namršti se dok ga je pokušavala čvrsto uhvatiti. – Ja sam ga se sjetila za Dan mrtvih… Da, jesam… A sad, molim te, slušaj, ovdje me zanima tvoje mišljenje. Dakle… Cijelo vrijeme dok smo mi stajali na livadi i čekali velečasnog da prokljuvi ili polomi vražji aparat, odnekud se, ne znam otkud – jednostavno odnekud, začuo “Cangaroo march”, onaj što sam ga prvi put čula kad me je Waldo vodio na mornarički ples i koji su svirali momci iz njegove jedinice, samo, a ti ne možeš zamisliti kako to zvuči… Bez truba. Bez jedne jedincate trube, a nisam sigurna je li bilo i klarineta… – lak je bio napadno-svijetlo-crven i gđa Perry se u sebi upita kako ga je ikada mogla staviti na nokte. – To je nešto kao… “Once, When We Were Lovers” u izvedbi Chucka Beetlebeeja i s našom mamom kao pratećim vokalom. A “Cangaroo march” smo toliko voljeli, o tome ti ne trebam pričati, i Waldu je bio daleko, daleko najdraža od svih pjesama, od svih marševa, tako da, kad sam ga čula TAKVOG, rasklimanog, još u snu sam pomislila da će Waldo odmagliti jer on takvo što, to ti se ja kunem, nikako ne bi mogao podnijeti. Stari je imao sluh da ti pamet stane. I sad ti meni reci… Sad ti meni odgovori… Najprije; što znači sanjati svećenika… Da, novac – pričam ti priču, onda, što znači sanjati… Da, i to svećenika koji te pokušava uslikati, a ne može, ali čekaj dalje… Što znači, to ti meni reci, sanjati traljavu izvedbu “Cangaroo marcha” i to bez truba, tu ti dajem još jedan ključ – pokojni tata je svirao trubu… Hobi ili ne – ne zanima me, važno je da ju je svirao… Što to znači… A da ne spominjem – tu se gospoda Perry udobnije nasloni na ormarić – da se cijeli san tiče moga pokojnog Walda i mene i da ga sanjam trinaesti put.
Gđa Perry napravi stanku koja je Edni imala dati vremena da razmisli o svemu.
– I reći ću ti još nešto… Ne, to sam ti prvi put prešutjela, samo ti poslušaj… Nakon što me poljubi, Waldo mi poklanja moj srebrni medaljon u obliku srca s natpisom Mathilde, da, da, naravno da mi ga je on i poklonio, ali to je bilo prilikom našega prvoga izlaska, prilikom našega PRVOG izlaska, razumiješ o čemu se tu radi? Same brojke! A znaš što sam ja njemu poklonila? Slatko od marelica! Staklenku punu slatkog od marelica, sad ti to meni objasni ako možeš, moja draga… Ne možeš, da, e, a ja, vidiš, možda i mogu: slatkim nas ovdje kljukaju svaki dan, to je valjda ušlo bez veze, ali medaljon je nešto drugo… Medaljon je nešto sasvim drugo i zato ćeš morati čuti kraj. Tek onda se sve poklapa. Reci Bobu da umukne i da me pusti da razgovaram s mojom sestrom. Čuješ li, Bobo, stara vještica na telefonu! Haha… Daj mu pusu u moje ime.
Gđa Perry se smijala prašnjavoj bočici i čepu koji je popuštao.
– I reci mu da bih mogla doći ako bude previše zločest, haha, to će ga obradovati, mo’š mislit… Ma drag je on meni, ne ljutim se ja, haha… Edna, tu si? Slušaj, kraj je najzanimljiviji, kraj sadrži cijelo značenje sna iako nisu nevažni ni dijelovi. Da… Pazi ovo; velečasni, naravno, ne uspijeva obrlatiti kameru i Waldo odlazi da mu pomogne. A onda dolazi najgori dio. Još gledam ona široka ramena u plavom mornarskom kaputiću, i onaj jen’-dva, jen’-dva korak kojim me je nosio preko praga, još svira ona glupa muzika, ona kretenska koračnica, kad odjednom, u jednom jedinom trenutku shvatim da sam ostala sama, sama usred glupe livade i najednom me uhvati strah da će ti mene moj Waldo opet napustiti… Ne, Edna, savršeno sam mirna i ne uzbuđujem se, samo do kraja sna i gotovo… Kažem, samo do kraja… Da… Toga se ja bojim, da će otići, radi muzike ili slatkog, ne znam više ni sama, ali… To ti njemu nije ni na kraj pameti… Valjda sam mu dobra bila, što li… Haha… Vidiš… Moj ti stari mene ne napušta. Dolazi do kamere, okreće se, namiguje mi, onako, da… Malo me gleda kroz aparat i nešto mi govori, nešto… Nešto, ne znam što… Nešto što ja nikako ne mogu čuti… Što je meni… I to mene zanima – gusti jarko-crveni lak lijeno se izlijevao po tapetu, a gospođa Perry nije činila ništa da ga zaustavi – mene zanima to što meni moj stari poručuje, a samo je jedna riječ, znam, samo jedna, a ta mi je kao drugih tisuću, samo ta jedna, i kad bih nju znala ništa mi više… Ne, ne plačem, ja sam stara vještica, samo ta… Riječ, nikako je ne mogu…Što meni moj stari… Waldo moj… Ne, reci Bobu da nije “ptičica”, ne, nije ni “tičica”, da, dadadada, ništa nije, mirna sam, haaaa, uh… Ništa, neću više, dosta je bilo… Da… Snovi… Dobro… dobrodobro, dobro je inače, dobre su starice, ima ih odasvud, jedemo slatko… Igramo dame, da, naučila sam, hehe, da… Još je mene to moj Waldo naučio. Tako… Pa ti nazovi, ja ću biti ovdje, huh… Dobra moja Edna… I puno pozdravi sve, mislim Boba i djecu, da… Pa dosta je trinaest puta… Samo ću kaljače sanjati, odsada, putovanje, eh.
