Mjesto na kojem ćemo provesti noć | Roman Simić

TRAVA

U Wyzzovu snu trava je bila visoka.

Dopirala je sve do nekakve tamne ograde u daljini, a Wyzz nije bio siguran je li to šuma ili obzor. Sunce se zadržavalo na površini, a u dubini… U dubini su bile sjene i Wyzz. Sklupčani.

Mirisala je zemlja. Vlažno.

– Tako je biti korijen – pomisli.

Ni čizme, ni hlače, ni rukavi nisu mu bili jasni i on se tiho nasmije. Na dnu trave ništa mu ne odgovori pa on smijehom pokuca opet, i opet, sve dok se stabljike nasmijane ne uskomešaše i uzvratiše mu laganim dodirima. Ipak, sunce je zvalo i Wyzz se odvoji, izroni iz zelenila na svjetlo.

– Hej! – bilo je svijetlo. Jako svijetlo. Svjetlo.

Sjeti se da negdje ima kapu sa štitnikom.

– Možda u travi?

A opet, virila je samo glava.

– Samo glava izvan trave znači samo glava nije trava. A glava je mala – Wyzz je bio zadovoljan. – Kad si dolje sve je tvoje… To je reklama!

Bio je čak siguran da ju je izgovorio, ali ništa se nije čulo.

– Trava je bolji vodič.

Sunce je lizalo visoke zelene stabljike i Wyzz se obazre oko sebe. Gledao je tako sve dok nije nestalo reklame, kape, štitnika i dok sve nije postalo stvar samo njegova, zelenih vrhova i sunca.

Ali trava… Vukla ga je za nogavice, odozdo, mamila, hej…

– Bolje od Buda – učini mu se da glas dopire odnekud, odnekud.

Gazda je virio iz zelenila i onako glavat, bez tijela, Wyzzu se učini nekako vedriji. Trava je dolje kod njega bila viša i vlati su mu klizile preko čela brišući bore.

– I od Heinekena i od gaziranog.

Nešto je Wyzza škakljalo. Nešto mu se poput mjehurića penjalo uz prsa i on shvati da je to Gazdin glas. Gazda mu se nasmije i Wyzz oko sebe osjeti jezičce njegova smijeha.

– Trava je bolji vodič.

Sunce je udaralo u oči. Bez štitnika.

– A vi za mnom? – Wyzz se nasmije.

– A ti za mnom? Ja za sobom – trava se od Gazde širila prema njemu ili se to, odsjaja radi, samo tako činilo.

– Nego, znaš li koliko je sati? – Gazda zaškilji na nebo.

– Jedanaest?

Wyzz pomisli kako Gazda negdje ispod površine odmahuje rukom.

– Nema veze… Nema veze.

Trava je bila uporna; smijala se nečemu ili ga je dozivala. Želio je još malo biti s Gazdom i suncem pa je otrese. Lagano.

– A muhe?

Gazda se nasmije.

– Ah, muhe… Zuje. A ti, čuješ li ovu travu?

Wyzz osluhne. Samo palacanje. Na površini.

– Ništa… Ne čujem.

– Još si ti zelen – Gazdin ga pogled susretne, a onda odluta, gore.

Na trenutak, sunce ga zakloni.

Kad se pojavio, Gazda je bio zagledan u nebo, čvrsto, dugo, kao nekada u muhe.

– Znaš, možda bi ti trebao dolje – progovori. – Ovdje će uskoro nešto pasti.

– Nebo?

– Aha.

Dan je bio vedar. Najvedriji.

– A vi?

– Ja moram vidjeti. Osim toga…

Trava je zvala, bučno, jako.

– Osim toga, ne bi ti bilo zanimljivo.

Gazda zašuti.

– Mogli bi ostati ovdje. U travi. Sve je tvoje… dolje – reklama bljesne naglo, brzo, nestane.

– Nije stvar u tome…

Wyzz pogleda u nebo. Nije se micalo. Oblak je bio jedan jedini i Wyzzu se nije činio sposobnim ni za što.

Osjeti kako se smanjuje. Trava ga je ljubila, razodijevala. Prije nego potone, htio je pozdraviti Gazdu, ali…

Ionako ga je očekivao dolje.

Nebo je palo dok je listao. Moglo je biti podne.

Zatim je čuo brujanje u blizini. Čuo je motor kako dolazi. Da mu je bilo do zaklinjanja, mogao bi se zakleti da je crven i velik. Njemački. Trave su bučale.

Što se zvuk više približavao, Wyzz ga je zaboravljao sve brže i brže. I bolje. Na kraju krajeva, bilo je podne i sve je ponovo počinjalo.