Mjesto na kojem ćemo provesti noć | Roman Simić

HARVEY?

– Što je?

– Ništa.

– Harv?

– Noć. Nešto je s njom. Ne mogu zaspati.

– I zato si obučen? Hajde, idemo spavati.

– Jesi li ikad poželjela otići?

– Da… U krevet, već pet minuta želim.

– Otići kamo?

– Bilo kamo. Bilo kad. Nekamo.

– Ne. Mislim da nisam. A ti, želiš?

– Mislim da. Večeras.

– U šlapama nećeš daleko.

– Noć je… Vidiš je… Neobična. Svaka, ova pogotovo. Mislim o tome stalno. U sobi. U WC-u. U krevetu. Možda svako ima svoju. Noć po čovjeku. I prespavaš… Ne odeš…

– Sereš.

– Hej, oprosti. Čuješ? Harv?

– Aha.

– Molim i noć da oprosti, može?

– Ne razumiješ.

– Oprosti, nije moj sat. Obično se budim u devet, a sad je… četiri… sranje… Harv…

– Ljubavi, hladno je…

– Ponekad mislim… Otići… U nešto ovakvo, u ovakvu noć – mliječnu. Otopiti se, iscuriti kroz nekakav prozor, proliti se po travi, u šumu…

– Hej, pa ti si pjesnik. Harv-pjesnik.

–… postati…

–… Harv…

–… drugo…

–… hladno je za popizdit.

– I nikad nije dovoljno dobra, dovoljno moja… noć… sat… poslijepodne.

– Bejbi, ja u krevet, a ti kako hoćeš.

– Hej. Mali.

– Rekla si da ideš.

– Eto, ljubav čini čuda.

– A ti me voliš?

– Ne, oduvijek sam željela znati koliko rano dolazi mljekar. I smetlari. Da.

– A ja…

– Što?

– Ne znam.

– Divno. Dođi teti.

– Bess…

– Molim?

– Nemoj.

– Jebi se.

– Bess…

– Majmune.

– Hej, noć.

– Hej, noć, hej, noć, hej, noć. Moja.

– Hajde, pokupi me. Noći. Noć noć noć noć noć noć noć, hej noć. Hej, noć, noći, hej noć, hej noć, noći noć noć noć noć…

– Hej.

– Harv? Otišao je. U šlapama, manijak.