Zujke | Mario Brkljačić
8.
Dojadilo mu je sjediti za volanom pa se ispružio na stražnjoj klupi.
Dan je bio žućkast, anemičan, kao to točeno pivo u plastičnoj čaši. Bilo je dosta rulje što se muvala okolo, ali nije sudjelovala.
Eh, rulja, sudjeluje li ona u bilo čemu, važnom?
Kad su u pitanju profesionalni domoljubi, Škoro ili Perković, doći će ih i pedeset tisuća, ali kad se radi o životno važnim stvarima, neće doći nitko.
Što nije u redu s ljudima, šutljivim promatračima?
Podsjetilo ga je to na ratne godine i promatrače EZ-a (sjećate se onih slastičara?) koji su, uglavnom, obitavali u motelima u društvu djevojaka, starinski rečeno, sumnjiva morala.
Je, takva su bila vremena, koga je onda bilo briga za moral kad se moralo preživjeti. Ipak, ni danas nitko baš previše ne brine.
Jebiga, valjda je moral to i zaslužio.
Da više nitko ne gleda na njega.
Je, moral je opasan, najpametnije je kloniti ga se.
Moral je kao kakav stari, ortodoksni hadezeovski barakaš s kojim više nitko ne želi imati posla.
Moral je zakurac.
Kad je Milanu dojadilo i to ležanje, iz četvrtog pokušaja je upalio motor, zgužvao je papir na kojem je napisao godište i cijenu škode, i odvezao se u grad.
Auto je slabo vukao, ventili su se dosta čuli.
Ručna je hvatala na zadnjem zubu, na Miramarskoj je umalo udario nekog tipa u A4.
Parkirao je kod zgrade ministarstva kulture.
Otišao je na pivo u obližnji pajzl.
Morao je paziti na takve stvari, morao je ići na mjesta gdje je pivo deset kuna. Nema ih puno, ali ako ste uporni, nađu se.
Sjeo je za stol, odmah iza vrata, da ne smeta.
Dobio je tu falingu. Ono, u kutu, nikome na putu.
Naručio je pivo, pripalio je cigaretu.
Konobar je donio pivo, pitao je kako ide. Ide, ono, rekao je.
Milan je popio tabletu protiv alergije.
Konobar se vratio u svoj bunker, odande je zurio na cestu.
Tamo nije bilo nikoga.
Pio je pivo i razmišljao je o tome što mu je činiti, kako preživjeti.
Ušteđevina se topila, režije su rasle, gazdarica je najavila povišenje stanarine.
Osjećao je tu zamku, skupio je godine, a uletio je u nju poput starog medvjeda kojem rane teško zacjeljuju. Posljednjih mjeseci mu se stalno spavalo, morio ga je taj umor, od samog života, jebiga. Ponekad bi skroz potonuo u malodušnost, čak i sažaljenje. Samog sebe je žalio, tvrdio je da nije zaslužio takav usran život, sva ta sranja koja su mu se dešavala. Čak je pokušavao pronaći spas u Bogu. U početku bi ga dobro išlo, imao je razumijevanja za njegovo nerazumijevanje, ali s petim pivom bi se, ipak, već posvađao s Gospodinom. Bio je grub s njime, znao ga je poslati dovraga, prijetio mu je šakom, onda bi, onako ispuhan i klonuo, samo naručio šesto pivo.
Bog je, naravno, mudro šutio.
I tako, sjedio je za stolom, odmah iza tih vrata, kad je zazvonio mobitel.
Bila je to njegova referentica.
Interesirala se kako je, šalje li ponude, ima li nade za nešto, vodi li taj dnevnik.
Rekao je da šalje, da vodi, da čeka pozive za intervjue, da je na nekoliko njih bio, ali da nije zadovoljio.
– Valjda zbog godina – potuljeno je prošaputao u slušalicu.
Žena mu je rekla da bude čvrst, da bude i dalje aktivan, da će se već nešto naći. Onda mu je rekla da ima honorarni poslić za njega, da je inzistirala, da ga je nekako uspjela ubaciti na popis, da se plaća po satu, da se mora odmah, iz ovih stopa, nacrtati na porti poduzeća, da lova nije neka, ali bolje i to nego da se ništa ne radi. Zahvalio joj je na trudu. Zaželio joj je ugodan vikend. Rekla mu je da ide na godišnji, da joj je ostalo nešto od prošle godine, rekla je da je neće biti mjesec i pol dana.
Dala mu je ime kolegice koja će je mijenjati.
– Onda ugodan odmor želim – rekao je.
Iskapio je pivo, pohitao je k škodi.
Gurnuo je ključ u bravu.
Okrenuo je ključ.
Još jednom je okrenuo ključ.
Pričekao je malo, vrteći glavom. Opet je okrenuo ključ.
Pa opet.
Okretao je ključ…
– Pa jebem ti mater! rekao je šoferšajbi.
Izišao je iz auta, skenirao je parkiralište.
Bio je sam na parkiralištu, okružen tim vrelim krovovima, kao što je onomad davno, u onom prastarom filmu, onaj šerif, točno u podne, bio sam na ulici. Je, ništa se u međuvremenu nije promijenilo, osim što ulice gradova više ne smrde po konjskome dreku.
Pljunuo je na asfalt.
Onda je ugledao siluetu u dnu parkirališta. Silueta je vukla vreću za sobom. Čekao je da se silueta približi.
– Hej, gospodine! – dozvao je tipa.
– A? – tip je zastao.
– Mogu vas zamoliti da me pogurnete malo – pokazao je na škodu.
– Kaj, neće?
– Ma, baš sad kad mi se jako žuri. Jel bi bili ljubazni.
Tip je spustio vreću s plastičnim bocama na asfalt: – Imaš za konjak? – ispalio je.
Htio je reći da je nezaposlen, da je švorc. Ipak, to mu se učinilo izlišnim pa mu je dao pet kuna.
Tip je teško izdahnuo.
– Dajte, molim vas – Milan mu je uputio molećiv pogled. – Nisam baš pri lovi, a stvarno, strašno mi se žuri.
Tip je gurnuo kovanicu u džep trenirke.
Milan je sjeo za volan.
Tip se oslonio rukama o lim.
– Može!?
– Je… Dajte sad!
Na svu sreću, nije trebao dugo gurati. Škoda je prvo poniknula nosom, onda je stari motor zabrujao. Milan je stiskao volan, dodavao je gasa. Dosta je zasmrdilo u kabini, karike.
– E hvala! – viknuo je tipu.
Ovaj se presamitio u struku, gutio se u kašlju.
Trebalo mu je nešto vremena dok nije skužio kako da dođe do Zrinjevca. Morao je s rotora skrenuti prema Novom Zagrebu, onda na prvom raskrižju lijevo.
Parkirao je auto na parkiralištu ispred tvrtke.
Prišao je porti, predstavio se tipu u kućici, objasnio mu je zašto je došao. Rekao je da je na popisu.
Ovaj ga je zatražio osobnu i evidencijski karton. Onda je otvorio teku, dugo je tražio njegovo ime.
Kad ga je pronašao, gurnuo je teku kroz prozorčić: – Tu potpišite!
Potpisao se.
– Malo ćete pričekati – rekao je portir. Onda je zijevnuo, ne pokrivši rukom usta.
Milan se vratio do auta. Sjeo je na haubu, pripalio je cigaretu. Tramvaji su prelazili most. Proizvodili su metalni zvuk.
Onda je ugledao zeleni kamionet koji se približavao.
Iz kamioneta su izišli Zagorci u zelenim kombinezonima.
Nosili su alatke u rukama: štihače, grablje, lopate, jedan je nosio svežanj onih žutih rukavica.
Ali, od civila, jedino je Milan bio tamo.
Tip s porte ga je zazvao da dođe.
Rekao mu je da se, naravno, osim njega, nitko s popisa nezaposlenih nije pojavio: – Valjda su alergični na ambroziju, zaključio je.
– Je, alergični su oni na lopatu! – Zagorci su prasnuli u smijeh.